Стид

Церемонија у Паризу, Тачи иза Макрона, Вучић на другој страни
Пише: Никола Н. Живковић
Ако би могли са једном речју да опишемо, разуме се, са српског становишта, догађај у Паризу од 11. новембра 2018, – где се одржала централна свечаност поводом сто година од завршетка Првог светског рата, – онда би то била управо та реч, како сам дао име моме тексту – стид.
Наша јавност довољно је упозната са режијом те прославе, којом је руководио француски председник. Слика говори убедњивије од речи. Тачи је седео на централном месту, одмах иза Путина, Макрона, госпође Меркел и Трампа. Председник Србије се уопште није видео.
Поставили су га негде на зачељу, у „магарећу клупу“, каку се некада биле омиљене васпитне мере учитеља за неваљале и лоше ђаке. Заиста чудно, невероватно. Када се зна, да је Србија изгубила за ствар Савезника 28% становништва, а да Тачијево Косово у Првом светском рату није ни постојало.
Србија је понижена. Овде не помаже никакве љубазне речи француског амбасадора у Београду, који се извинио због „грешке у распореду“.
Јасно је да при овако важним обележавањима, не може бити ни говора о неком пропусту. То су приче за малу децу. Поставља се питање: Зашто је Вучић пристао да државу коју он предстљвља буде тако бестидно понижена?
Да је напустио завршну церемонију, бар би јасно казао да тако далеко у прекрајању историје и понижењу српских жртава ипак није спреман да иде. Уместо тога, председник Србије је по повратку у Београд одговорио: „Хвала амбасадору Мондолинију на дивним речима које је показао према српским жртвама.“
Поставља се питање: Па чије то интересе заступа председник Србије? Своје личне? Тачијеве? Макронове? Шта је од овога тачно ја не знам, но сигуран сам да се он не бори за српске интересе.
Сетимо се, како се понаша према питању Косова и Метохија. Дискриминација против Срба у Хрватској се наставља, а Вучић се прави као да то не постоји. Није отворио ниједну српску фабрику коју би, дакле, финасирала наша држава.
Ниједном речју није протестовао због прогона српског народа у Црној Гори. Ухапшене Србе у Црној Гори, због наводног покушаја «државног удара», ниједним словом није споменуо. А свака држава света има задатак да се бори за интересе својих држављана.
Изгледа, да то правило не важи само за Вучићеву Србију. Укратко, можда Србија у Паризу и није друго ни заслужила, када има таквог председника?
Зар нам може бити изненађење Вучићево понашање? Какве везе он има са Кајмакчаланом? Зар Вучић није казао да му је «Лидл» важнији од «Гвозденог пука». Дати такву недостојну, невероватну, инфантилну изјаву, то човек и може да разуме. Просто има људи са таквим нивоом интелигенције. Бог с њима! Али да се он зове председник Србије, па то је просто неуксно. Стидим се да се такав човек зове «председник Србије».
Могу само да поновим оно, што сам казао у једном интервју, у феруару 2008, непосредно пошто је Косово проглашено за независну државу. Међу првима државама, које су признале Приштину – била је Француска.
Париз лобира да Косово буде примљено у Унеско. Француска је учестовала у бомбардовању Србије 1999 године. Званични Париз, и француска штампа, током деведесетих година прошлог века били су водећи у сатанизацију Срба.
Француска је, кратко после Немачке, признала и независност Хрватске и Словеније у јануару 1992, а у априлу 1992. признала је Босну и Херцеговину Алије Изетбеговића. Париз током Анексионе кризе у јесен 1908. није подржао Србију.
На Берлинском конгресу године 1878. Француска је била против Србије. И тако редом. Да не замарам читаоце, могу само кратко да поновим следећу чињеницу: У свим кључним догађајима за последњих две стотине година Француска је увек била на страни српских непријатеља.
Поставља се питање: Како је онда могло да се догоди да и данас имамо Споменик захвалности Француској у Београду, на Калемегдану? Уклесане су у камену ове речи: „Волите Француску као што је она волела нас“. А шта је истина? Француска нас никада није волела. Она је волела само саму себе.
Споменик је настао као комбинација несрећних европских околности и српске наивности и незрелости. Једини истински српски савезник од како је васкрсла српска држава, дакле од Првог срспког устанка године 1804. до данас била је Русија. Она је године 1917. пропала. Настала је нова држава – Совјетски Савез.
Та држава не само да није била наклоњена Београду, већ је помагала сепаратистичке покрете у Краљевини Југославије, пре свега хрватске и македонске. Бољшевици су свог главног унутрашњег непријатеља видели у рускоме народу, односно у његовој елити.
Зато су се подтрудили да је физички ликвидирају. Убијани су, систематски и масовно, најбољи и најспособнији синови руске нације, од уметника и научника до руских официра и предствника РПЦ.
У тој ситуацији новостворена Краљевина Југославија није се могла ослонити на ниједну светску силу. Међу српском политичком елитом водећу улогу играли су „француски ђаци“. Они су приписивали Француској заслуге, које она никада није имала. Тако је, на пример, настала и чувена песма „Креће се лађа француска“.
Публисиста и новинар Мила Михаиловић показала је, да су у највећем броју те лађе, које су изгладнелу срску војску покупила са албанске обале и пребациле је на острво Крф, биле заправо не француске, већ – италијанске.
Руски цар Николај послао је у јануару 1916 телеграме краљу Велике Британије и председнику Француске, у којима је рекао да ако српска војска не буде евакуисана са албанске обале, да ће Русија склопити сепаратни мир са Немачком.
Никола Пашић је 22. фебруара 1916. године са Крфа упутио писмо италијанској влади, у којем пише: „По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам наискренију захвалност Краљевској италијанској влади за ефикасну интервенцију Краљевске италијанске морнарице.“
Према књизи Паола Ђорданија из 1917. године, италијанска војска је из Албаније евакуисала близу 300.000 српских војника и цивила. Било је и француских лађа, али касније, да возе Србе са Крфа за Солун, па на фронт. Када је требало спасавати Србе, била је, ту и тамо, по нека лађа француска, али највећи део извлачења обавила је италијанска морнарица. Толико о вредној студији Миле Михаиловић
Србија, наравно, треба да памти људе, који су јој помагали у најтежим часовима њене историје. Ваља да памтимо, природно, и имена Француза, на пример, лекара, који су лечили српске рањенике у Тунису, у Бизерти, и у другим француским болницама.
Али, мора да се сећамо и медицинског особља, рецимо, Велике Британије. Имена Фло и Мери Мекензи из Шкотске, ако се не варам, носе и улице неких српских градова. Највише је било руских лекара и медицинских сестара, како у Балканским ратовима, тако и у Првом светском рату. Срби су те дивне и племените Русе просто заборавили.
Ако нам је за утеху, Макрон није само «погрешио» када је у питању Србија. У своме говору председник Француске прећутао је заслугу Русије. Нашој публици позната је књига «Август 1914» од Александра Солжењицина.
Париз само што није пао, а Француска је преклињала Русију да нападне Источну Пруску, како би притисак Немаца против Париза ослабио. Русија се великодушно, или боље казати, самоубилачки жртвовала и спасила Париз. Доживела је катастрофалан пораз. И у знак захвалности, ево, Макрон је просто прећутао подвиг руских војника.
Да би увреду Макрона против Русије смањио, Путин је демонстративно посетио «Памятник русскому экспедиционному корпусу в Париже». Руски коментари виде ствар далеко јасније од српског председника, јер пишу да није реч о грешци, већ о јасној политичкој позицији председника Француске и њених савезника («Речь идет не об ошибке, это – позиция главы Франции и ее союзников.).
Тиме је Париз јасно казао да Русија није никада била пријатељ Француске, већ је она и данас непријатељ. И зато, када Макрон говори о стварање Европске армије, он јасно, без неког нарочитог дипломатског такта, каже да она треба да се бори против – Русије. Једним словом, у Паризу је тога дана понижена не само Србија, него и Русија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


Prelom će biti u Americi zato ja lično navijam za Tramp mada je ono što je on naslijedio ogromno i teško breme. To je epicentar. Moramo se svi oprezno radovati ipak ima pomaka evo divna vijest da Kosovo nije primljeno. Hvala velikom Gospodu i Na ovom daru Srbima i pravdi naravno.
‘razni poslušnici“
Bravo za komentar,uvek se prisetim knjige „Trilateralna komisija“Dr.Smilje Avramov.Gosp.“Sana“ je svojim komentarom upravo dotakla tu temu.A takodje licno mislim da idu opasna vremena ,ne samo po nas Srbe/uvek prvi na udaru/ vec za sve narode koji budu pokušali da se odupru globalizmu.Poljaci su npr.drcni trenutno najviše,ali ih ne diraju zbog isključivo antiruskog stava.Inače??!!
Pitala sam jednog gospodina koji živi u Francuskoj šta se dešava sa Francuzima. (bilo je to prije ovog skandala u Parizu) rekao mi je da su pravi Francuzi u ilegalni. I to je meni logično. Novi svetski poredak melje sve pred sobom. Na sceni nisu vladari nego činovnici tog poretka. Ne možeš imati svoj stav. Moraš slijediti stav poretka a u njemu su Srbi izgleda prekriženi. Što se Vučić tiče on je u ovom scenariju nebitan. To bi doživio bilo koji predsednik Srbije. Pitanje nas Srba je kako dalje. To je teško pitanje. Nacionalno. U njegovo rešavanje zahtijeva uključivanje svih srpskih institucija i umnih glava o dje i u svijetu. Ostaviti da to rešava Vučić i njegovi ratni poslušni i je glupost. Mi prosto moramo imati nacionalni program. Od praznog buka ja i šešeljizma bilo koje vrste nema ništa. Ovo su ozbiljna i presudna vremena koja traže ozbiljne ljude a ne borce za golu vlast.
Da,trenutno jedini spomenik gde dežura policija je spomenik francuskoj na Kalemegdanu!To govori o ozlojedjenosti francuskim polit.potezima.
A o Putinovom sastanku sa Tacijem ima dosta nagadjanja.Mnogi ,cak i rusofili su zamerili,mnogi analiticari lupaju glavom sta je u pitanju I kakvu poruku Put in salje AV,EU,Americi.A da je hteo, mogao je da diskretno okrene glavu malo nazad i priupita sta ce onaj iza njega,a Makrona gde je AV.Ali to je politika.Moj deda po majci je bio upravo na jednoj od francuskih ladja,i na lečenju u Bizerti,u proboju sa Gvozdenim pukom i imao izuzetno visoko mišljenje o Francuzima.Sa druge strane ,deda stric je bio u dobrovoljačkih diviziji na Dobrudzi/Rumnija/,bio je prisutan kada je u Odesi Car Nikolaj izvrsio smotru divizije.Odatle je preko Rusije1917/najgore vreme revolucije/,mandzurije,singapura,cejlona,sueca,sredozemnog mora stigao u Solun sa oko 4800srpskiih vojnika engleskim ladjama u prolece 1918 i učestvovao u proboju solunskog fronta.Do kraja zivota pricao je o ruskoj bratskoj pomoci i o „crvenima I belima“.Tako da mnogi ratnici imaju razlicita sećanja iz rata.Njihove sudbine su raznolike,savezništvo je postojalo u ratu,sa Italijanima,Francuzima,Rusima,Englezima,Shiptarima/Esad Pasa/.Sve zavisi gde se ko u muci nasao.Razumem piscevu ozlojedjenost.