Само да рата не буде
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Сјећам се, мој покојни дјед Михаило ми је причао како је уочи оног и првог и другог Великог рата атмосфера била препуна стрепње, притајеног страха и злих слутњи, од чега се бранило наивном вјером да тамо гдје се о рату одлучује има довољно памети и здравог разума да се он спријечи. Али, оба су планула као пожар и запалила свијет. А онда, кад су се ратне искре распламсале, тјешило се лажном надом како ће смрт и разарања проћи неким другим сокаком и „неће баш на нас”! И све је било по оном Марфијевом закону, по којем се зло, разарања, рушења и све што не ваља обавезно дешавају. И не „тамо далеко” већ ту, на кућном прагу, услед чега и кућа изгори, а смрт наплати своје.
Кладим се, да је жив, Михаило би сигурно реко како већ познаје ову данашњу атмосферу и како му се чини да је звук ратних труба све ближи. И додао би, био је иузетно паметан и разборит, да га наше понашање, с врха до на дно дна, подсјећа на ону „село гори, а баба се чешља”! Док одасвуд „штекћу лисице гладне”, наша јавност је поново заокупљена далеком прошлошћу. Још увијек се води никад довршени рат између четника и партизана (Њемце и Италијане више нико и не помиње). Док се над Европом поново кези авет фашизма, код нас се и онај стари и овај нови пресвлаче у рухо демократије и европских вриједности. Док „велики” поново одмјеравају чија је она ствар дужа, ми се као нешто кокотимо и петљамо у њихове петљавине (кажу да се у Јапану већ тресу не од земљотреса већ од страха да им опет не објавимо рат).
Војни аналитичари тврде да је сваки нови велики рат поравнавање и исправљање рачуна претходног. Заправо, наставак „мировних конференција” оружаним средствима. Јер, како год да се скроји свјетска мапа, увијек остаје неко ко се сматра ускраћеним и превареним и вреба прилику да поново „кроји”. А ми, пошто је нама скројено како нам је скројено, упорно бодемо иглама и шкљоцамо маказама, мијешајући се у туђи шњајдерај. Тако размаханим и запетљаним у туђа платна, бојим се, лако нам се може десити да останемо без прстију.
Посматрајући понашање већине наших челника и знатног дијела овдашње јавности, презасићене смећем „Вијести” и НВО „спаситеља”, затрпане бласфемијама о унутрашњем непријатељу у лику Срба, попова, неочетника, неофашиста огрнутих „тробојкама”, итд… далека јека рата која се чује све јаче овдје се још увијек доживљава као продукција неког скупо плаћеног холивудског блокбастера. Атмосфера која по много чему, а по самозаваравању највише, личи на већ виђено. С тим да смо онда знали гдје смо и са ким смо, и што смо могли да јасно повучемо линију фронта. Данас су старе међе и стари помеђаши који су чували леђа и крила – побркани. Они које смо имали изгубили смо, они који се данас издају за браћу и пријатеље до јуче су газили по нама као по стрњишту. А да ствар буде још компликованија, дашњи рат не стиже само непријатељском чизмом. Али, шта је – ту је, тако је – како је, и једино што нам преостаје јесте она нада мог дједа Михаила „ваљда неће и на нас”!. Господе, само да рата не буде.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…rat na Balkanu vazda su započinjali turci….u Evropi Nijemci a u svijetu to mora biti nuklearni pogrom….