Анђео и звер

Пише: Мишо Вујовић

Када једно друштво престане да брани своју децу — престало је да буде друштво. Када се смрт детета релативизује, исмеје или оправда, престаје и људскост. И када неко попут Наташе Кандић, за коју се годинама говорило да се бори за људска права, изговори реченицу:
„Зашто жалите за Милицом коју је НАТО убио на ноши?“,
онда та реченица не заслужује полемику — већ моралну пресуду.
Милица Ракић имала је три године. Била је дете. Није знала ни шта значи НАТО, ни ко је Слободан Милошевић, ни шта значи санкција, бомба или геополитика. Седела је на ноши, у купатилу породичне куће у Батајници. Ту ју је убила НАТО граната. Гелер ју је покосио као да је мета, као да је крива. А онда, двадесет и више година касније, долази Наташа Кандић да нас пита — зашто жалимо.
Не треба нам велики мозак да схватимо: не жали се само Милица. Жалимо што као народ морамо слушати овакве монструозне изјаве, што у медијски простор и јавне трибине изнова улазе људи који мржњу према сопственом народу зову “активизмом”. Жалимо што смо дозволили да се у име права поништава правда.
Овакве реченице не долазе из незнања — већ из намере. Из дубоке жеље да се затре сваки траг самопоштовања. Да се Србији не дозволи ни право на жалост. Да се жртве класификују по политичкој корисности. Јер ако је Милица била “колатерална штета”, онда смо сви ми, који жалимо Милицу, за њих — непријатељи “праве истине”.
Али правда није ствар геополитичке агенде. Нити је Милица била “домаћа кривица”, како би можда гласили њихови извештаји. Била је дете. И сваки онај ко њену смрт доводи у питање, директно или цинично, ставља себе у ранг моралног ништавила.
Да ли је Наташа Кандић људски праваш или идеолошки агент?
Сваким својим иступом потврђује ово друго. Њен мир је условљен мржњом према Србима. Њена правда престаје када се дете зове Милица, а не Адријана. Када је гелер са запада, а не метак са истока. Она не брани људска права — она их политички прерасподељује.
И зато је ова изјава прекретница. Није више ствар политичког мишљења — већ питање цивилизацијског оквира.
Милица Ракић није заборављена. Није ни „жртва без контекста“. Она је дете које је својом смрћу оголило зверску природу НАТО агресије и издајничку ћутњу дела српске елите. А они који се усуђују да питају „зашто жалимо“ — не заслужују одговор.
Заслужују само презир.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: