(ВИДЕО) Сјећање на Радмилу Савићевић

На данашњи дан, 1926. године рођена је легендарна Радмила Савићевић. Својим вансеријским талентом и величанственим, непролазним улогама, које је само она могла да игра, оставила је неизбрисив траг у умјетничкој историји овог поднебља, док је својом непосредношћу, духовитошћу, топлином, добротом, енергијом и природношћу, освојила срце читаве нације и постала једна од највољенијих глумица икада.

Рада Савићевић била је симбол српског народа који је и данас памти по легендарним улогама у којима је била неприкосновена. Чувена Мајка Вука, непревазиђена Жарка, легендарна Риска, непоновљива госпођа министарка, само су неке од антологијских рола којима је Радмила Савићевић стекла бесмртност.

Радмила Савићевић рођена је као Радмила Миленковић 8. фебруара 1926. године у Крушевцу.

Први јавни наступ имала је у основној школи, као Баба Сара у истоименој рецитацији. Глуми у „Ђиду“, првој одржаној позоришној представи у ослобођеном Крушевцу 1945. године, коју су извели чланови аматерског позоришта и Друге пролетерске дивизије. Стални члан Окружног (градског) позоришта у Крушевцу постаје 1.априла 1946. године. Мјесец дана касније дебитује у првој представи новооснованог позоришта, „Родитељски дом“ Валентина Катајева, тумачећи лик Марије Мартинове.

За осам сезона, од 1946. до 1954. године одиграла је скоро 70 улога у домаћем и страном драмском репертоару. Ангажман у Народном позоришту у Нишу услиједио је послије представе „Кола мудрости, двоја лудости“ Александра Островског, али ју је Комитет Партије вратио у родни град уз образложење: „Зашто би Рада забављала Нишлије кад може и наше.“

Године 1955. постаје члан Народног позоришта у Нишу. Од 1955. до 1970. остварује преко 50 улога у богатом драмском репертоару нишког Народног позоришта.

Године 1970. постаје члан Београдског драмског позоришта – сцена на Црвеном крсту. Посљедња позоришна улога пред одлазак у званичну пензију јесте Видосава Пајковић у представи „Полтрон“ у режији Александра Ђорђевића по тексту Синише Павића.

Њена каријера није се завршила одласком у пензију. Доживела је и златни јубилеј – пола вијека на сцени.

Осим у матичном Београдском драмском, у Југословенском драмском позоришту игра Анђу у „Сумњивом лицу“ у режији Николе Симића, а у Атељеу 212 у представи „Чудо у Шаргану“ у режији Мире Траиловић тумачи Иконију, власницу приватне кафане „Шарган“ као алтернација Мири Бањац.

Познаваоци позоришта сматрају да је њена животна позоришна улога Тетка Дока у „Зони Замфировој“. Доку је у Крушевцу премијерно играла чак четири пута, у режији Мирослава Петровића, Мије Наупарца и Борисава Михаиловића, 1946, 1948, 1949. и 1952. године. У Нишу за ову улогу 1963. године добија Октобарску награду града Ниша. У Београдском драмском позоришту (тада Савременом позоришту) у истој улози наступа 1970. године уз легендарног Миливоја Живановића, који је играо Хаџи Замфира, док су Манета и Зону тумачили Драган Лаковић и Љиљана Лашић.

Једну од својих највећих улога – Живку Поповић у представи „Госпођа министарка“, у Крушевцу је премијерно играла два пута, 1946. и 1948. у режији Боре Михаиловића. У Нишу такође у два наврата, у режији Александра Аце Ђорђевића и Душана Родића, послије чега се писало: „Пронађена је Госпођа министарка“. Премијерно је игра и у Шабачком народном позоришту у режији Александра Саше Гловацког и у Београдском драмском у режији Александра Огњановића.

Доласком у Београд, поред театра осваја и телевизију и филм. Прву главну улогу на телевизији добија 1969. године као Живка Штрба у серији „Самци“ Гордана Михића. Врло брзо постаје омиљено ТВ лице и стиче огромну популарност. Остварила је низ антологијских улога – Мајка Вука y „Позориштy у кући“, Виолета Крушка y „Камионџијама“, Шурдина баба Савка y „Врућем ветру“, Баба Томанија у серији „Бабино унуче“, Живадинка Жарка Шијаковић y „Бољем животy“, Ристана Риска Голубовић y „Срећним људима““ 

Играла је у филмовима: „Саша“, „Др“, „Буба шинтер“, „Прозван је В-3“, „Вишња на Ташмајдану“, „Тигар“, „Џангризало“, „Време чуда“, „Обрачун у Казино кабареу“, „Видео јела, зелен бор“ и многим другим.

Омиљени пројекат на коме је радила била је дјечија емисија „Добро вече, децо“ на Телевизији Београд 1996.

За свој, више од пола вијека дуг, умјетнички рад добила је бројне награде и признања: Орден рада са златним венцем, двије Октобарске награде града Ниша (за улогу Бригитке у „Премијери на прагу“ 1959. и за улогу Доке у „Зони Замфировој“ 1963.), Октобарску плакету Београда, Повељу града Крушевца, награду за животно дјело „Златна кацига“ у Крушевцу 1997. године, Нушићеву награду за животно дејло глумцу комичару на фестивалу „Нушићеви дани“ у Смедереву 1995. године, награду „Ћуран“ у Јагодини 1989. за улогу Видосаве Пајковић у представи „Полтрон“, више награда на Сусретима професионалних позоришта Србије – „Јоаким Вујић“, као и Оскаре популарности. Њен лик се налази и на поштанској марки у оквиру серије „Великани српског глумишта“.

Била је удата за глумца Божидара Божу Савићевића. Умрла је 8. новембра 2001. године. Сахрањена је 12. новембра на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана.

Године 2016. објављена је књига „Радмила Савићевић – Прва и последња“ о њеном животу и раду. Књига садржи преко 50 интервјуа са глумцима и редитељима, чија сјећања свједоче о томе да је Рада Савићевић, неоспорно, била једна од највећих српских глумица 20. вијека.

(РТРС)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: