Примери деградације ћирилице на Косову одавно нису изузетак већ правило, а стручњаци за српски језик указују да рушење националног идентитета најпре креће од језика и писма. Путоказе и табле са називима места и институција исписане ћирилицом, косовске власти интезивно замењују латиничним, због чега је Савет за српски језик препоручио Влади Србије да интервенише код Унмика и других међународних институција. На угроженост српског језика и писма међународне организације жмуре, али нада треба да постоји, указују саговорници Косово онлајна.
Пише: Душица Радека Ђорђевић
Савет за српски језик, који је Влада Србије основала 2023. године и чији је задатак да анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођења мера ради заштите ћириличког писма као матичног, послао је Влади Србије препоруку да се код Унмика и других међународних институција интервенише у вези са заменом ћириличких јавних именовања на српском језику латиничним на простору Косова.
Врата на која би Београд могао да закуца, сугеришу саговорници Косово онлајна, могла би да буду и Савет Европе и Унеско.
Члан 10 Устава Србије каже да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.
Да Устав Србије , међутим, за власти у Приштини није релевантан законски акт, јасно је од 2008. године када је једнострано проглашена независност, али постоји и Закон о употреби језика који су усвојили посланици на Косову, а у коме се наводи да су „албански језик и српски језик и њихова писма званични језици на Косову“, и да имају равноправан статус у институцијама Косова.
„Све што се налази од административног прелаза па до, рецимо, северног дела Косовске Митровице измењено је са ћириличких табли на латиничне, што је недопустиво. У то смо се уверили сви који смо у претходном периоду боравили на простору Косова и Метохије, а то је добар део чланова Савета за српски језик. То је у директној супротности чак и са оним што пише у законима такозване државе Косово. Чињеница је да је и тамо законски прописана употреба српског језика и ћирлице, као једног стандаризацијског пакета“, каже за Косово онлајн Александар Милановић, професор Филолошког факултета у Београду и председник овог Савета.
На Косову, додаје он, не угрожава се само службено писмо Републике Србије и матично писмо грађана Србије и Срба на Косову, већ се истовремено угрожава и српски језик.
„Ако ни на који други начин, оно кроз измену именовања српских места и српских антропонима и топонима и свега онога што је заправо траг српске културе а транспонује се у албанском језику у складу с оним што није аутентичан облик“, наводи Милановић.
Савет за српски језик, према његовим речима, очекује да ће Влада Србије прихватити њихову препоруку и да ће што пре интервенисати у циљу заштите српског језика и ћирилице на простору КиМ.
„Верујемо да би јавни акт наше државе, дакле упућивање конкретног службеног дописа Унмику и свим другим међународним институцијама, заправо пробудио једну врсту аларма у Савету Европе, будући да смо свесни да је ‘држава Косово’ аплицирала код Савета Европе за све могуће бенефиције, па и за чланство у СЕ. А, како Савет Европе очекује да се сва мањинска, па самим тим и језичка права мањина поштују, наша идеја је да реагује не само Унмик, што обично остане мртво слово на папиру, но да би нека врста притиска коју би извршио Савет Европе и друге инстанце у Европи могле да утичу да оно што закони такозване државе Косово прописују, буде спроведено и у пракси“, каже наш саговорник.
Кроз разговоре са Србима који живе на простору и северно и јужно од Ибра, додаје, дошло се до закључка да су сви они на уклањање ћирилице реаговали јако бурно, невезано за степен њиховог образовања, њихово политичко опредељење или било шта друго.
<
„Они то доживљавају као врсту идентитетског притиска, да се на одређени начин одроде. Самим тим потпуно је јасно да очекујемо да се угрожавање права српске националне мањине у нашој покрајини на неки начин адекватно реши“, поручује Милановић.
Коментаришући препоруку Савета за српски језик упућену Влади Србије Живојин Ракочевић, новинар и књижевник из Грачанице, рекао је за Косово онлајн да је свака акција која се предузме драгоцена, јер пружа сигурност за децу која се на улици плаше да на српском језику изговоре „Добар дан“.
„Све надлежне институције, свака држава, међународна невладина организација, сваки медиј мора да осети страх косовских Срба од употребе матерњег језика. Мора да види огромну дискриминацију која се на том пољу дешава и да схвати да, иако се у свим документима каже да су српски и албански равноправни језици, да то апсолутно не важи“, наглашава Ракочевић.
О угрожености српског језика на Косову, како указује, јако се мало прича.
„Ако постоји савршена угроженост на Косову и Метохији, онда је то угроженост нашег језика. Нема никога од нас који живимо на Косову и Метохији ко се бар једном недељно не запита: ‘Смем ли да кажем нешто на свом језику?’ Наш језик у нама самима је толико уплашен, угрожен и толико нестаје да је то застрашујућа ситуација. Језик је средство идентификације и ми се налазимо у оној несрећној позицији у којој ви издајете сопствени језик јер гледате како се према вама понаша полицајац, чиновник, како се понаша продавачица, неко на улици.., ако говорите свој матерњи језик. Осуђени смо на страх од употребе матерњег језика“, наводи Ракочевић.
Унмик је, истиче он, на почетку своје мисије одлучио да заштити макар имена места, да уведе обавезну употребу и на албанском и на српском језику и неки чиновници су пробали да нешто ураде, али се, каже, све то срушило и све је остало љуштура.
„Сада је Унмик љуштура љуштуре. Његова моћ је готово никаква, а друге међународне организације жмуре над свим тим. Први пут у историји овог простора реч српског језика је постала окидач да нестанете“, огорчен је Ракочевић.
На Косову се, каже, током година догодило на хиљаде преименовања места, па је тако уписивање у мапе Елез Хана уместо Ђенерал Јанковића, била „велика национална победа“.
„Ако кажете Метохија, ви сте избачени из живота. Ви више ништа не можете урадити овде. И ко зна шта ће следеће смислити администрација да вас осуди, јер када осуди ваш језик, осудила је вашу најдубљу интиму, ваше најтајније мисли, ваше право да говорите матерњим језиком. Огромна већина нас не зна, рецимо, француски, али нико у Паризу не страхује од тога што не зна француски језик. Овде ми страхујемо јер нам се каже: ‘Ви морате говорити албански’. Вама полицајац на неком прелазу каже: ‘Ово је Косова, ти мораш да знаш албански’, а ви плаћате порез и тај полицајац прима плату да каже ‘Добар дан’ на српском језику. То је врло дубока тема која захвата најинтимније психолошке језичке слојеве и онај банални, друштвени, свакодневни, прости живот који каже: ‘Да ли да уђем у ову продавницу, узмем и ћутим, или да нешто кажем на свом матерњем језику’“, наводи Ракочевић.
Професор на Учитељском факултету из Призрена са седиштем у Лепосавићу Бошко Миловановић каже да је Савет за српски језик препознао веома озбиљан тренутак угрожености ћириличког писма на Косову и Метохији.
„Савет је упутио захтев Влади да реагује да бисмо очували идентитет. Када вам неко нарушава топониме, називе места, хидрониме, називе река, називе институција, он директно утиче на културни идентитет једног народа. Рушење националног идентитета најпре креће од језика а онда и писма“, истакао је Миловановић за Косово онлајн.
По питању очувања ћирилице на Косову, према његовом мишљењу, треба се обратити Унеску и Суду за људска права у Стразбуру. Како наводи, када се влада једне нације обрати Унеску, онда се тај захтев шаље даље Савету Европе који га разматра.
„Треба се обратити њима јер су управо они услишили права Албанаца на Косову и Метохији пре 1999. године и сигуран сам да када би Срби тражили своја права на Косову која су Албанци имали пре 1999, да они то никада не би прихватили јер би то било апсолутно уважавање националног идентитета тог народа. Ове две институције су права адреса из разлога што постоје механизми који надгледају њихове одлуке, без обзира што оне касније могу да буду и негативне за нас. Али, што би рекао Његош: ‘Време је мајсторско решето’ и време ће показати да смо били у праву јер верујемо у истину која је увек на страни тлаченика“, наводи Миловановић.
Он истиче да су топоними нешто што је највидљивије и да су косовске власти променили многе, па је Вучитрн постао Вуштри, док је Косовском Поморављу промењен назив места рођења Кнеза Лазара Прилепац, који се сада зове Препелнице.
„Мање видљиве су све одлуке које Срби траже пред судовима Косова и свим косовским институцијама, а које се нама обраћају на латиничном писму. Дужни смо да кроз писмо бранимо наш национални идентитет, јер док овде постоји наше писмо, то је потврђивање нашег идентитета и континуитета једног народа на овом простору и уверен сам да то што су они замислили нема неку перспективу“, каже Миловановић.
Иначе, осим професора Александра Милановића, у Савету за српски језик су Срето Танасић, члан Академије наука и уметности Републике Српске, професор Милош Ковачевић, виши научни сарадник Владан Јовановић, виши научни сарадник Марина Спасојевић, ванредни професор Александар Милановић, књижевници Владимир Пиштало, Селимир Радуловић, Зоран Аврамовић и Миодраг Кајтез.
