Стратегија страха
1 min read
Небојша Катић, фото: Политика
Пише: Небојша Катић
Властима (демократским и оним другим, свеједно) као да се допада ситуација у којој људи сатерани у тор престају да користе здрав разум и не усуђују се да поставе логична питања.
Да ли је ковид 19 највећа мирнодопска катастрофа у последњих сто година или је реч о глобалној манипулацији до сада невиђених размера? Да ли су мере заштите од пандемије много опасније од саме болести? Да ли су грађани заиста малоумна и неодговорна гомила коју власти морају чувати од њих самих, суспендујући зато основна људска права и уводећи мере надзора без преседана?
Драконске мере које су државе увеле правдају се научним саветима које даје струка. Проблем са овим објашњењем је што струку чини хетерогена структура експерата чији се ставови о пандемији значајно разликују. Власти су се, најчешће, ослањале на онај део струке који је својим катастрофичним пројекцијама иницирао увођење апсурдно рестриктивних, често нелогичних и неконзистентних мера.
Део струке се не слаже са званичним катастрофичним наративом. Они сматрају да су мере изолације непропорционалне опасности од заразе и да наносе не само огромну штету економијама, већ и здрављу људи. Маргинализовање и блокирање тог дела стручне јавности изазива дубоку сумњу и неспокој – какви мотиви стоје иза игнорисања и ућуткивања угледних стручњака који другачије мисле?
Истовремено, државе које су у обавези да у кризама смирују панику и истинито обавештавају своје грађане, чине све да се страх и хистерија појачају и не чине ништа да обуздају медије који лудују ширећи панику. Потребна је велика доза глупости да би се поверовало како су паника и хистерија добар начин да се сачувају животи.
Додатни проблем је што статистика не иде наруку онима који тврде да је свет у кризи без преседана. „Разочаравајуће” мали број људи умире и одбија да се прилагоди катастрофичним пројекцијама. Не помаже ни пракса олаког уписивању ковида 19 као узрока смрти. У Британији, на пример, 20 процената преминулих је старије од 90 година, 74 процента је старије од 75 година, док је 90 процената преминулих старије од 65 година. Апсолутна већина преминулих, без обзира на доб, већ је имала нарушено здравље. Али статистички, сви су преминули од ковида. Од старости се, изгледа, више не умире. Ковид је, волшебно, успео да потамани и све друге вирусе грипа који су се увек јављали у зимском периоду.
У овом тренутку, на планети чије се становништво процењује на око 7,8 милијарди људи, преминуло је око 440.000 душа. По проценама Светске здравствене организације (СЗО) из децембра 2017, од респираторних болести које су повезане са сезонским грипом у свету се сваке године, тихо и без панике, упокоји и до 650.000 људи. (Ковид 19 припада управо тој врсти болести.) Тек када број жртава ковида скочи на 650.000 биће достигнут ниво о коме говори СЗО. Потом ће број мртвих морати да порасте за још 350.000 како би достигао број жртава „хонгконгшког грипа” из 1968. Процене жртава тог грипа кретале су се између милион и четири милиона људи, и то у време када је укупан број становника планете био упола мањи него што је данас. Та тешка пандемија тада није зауставила живот на Земљи.
