Тишина се пресече као жица — и онда запева Тирке. Не пева, већ шапуће мелодију души. Глас му топао, сигуран, као да се родио у сарајевској чаршији под пенџером где севдах цвета. Шумадијски доктор севдалинки. А севдах прожима сета. Жал за младост, рек’о би Митке. Фали нам Гвоздени Тома да зачини Миткетовом тугом ово надахнуто вече на тераси са које пуца поглед на зелене винограде и пола благодатне Шумадије. Све нан је Бог дао осим памети, рек’о би Бранчило, пребацујући цигарету из једне у други крај усана.
Домаћин Миша Цилић не доноси вино — већ отвара боцу као да откључава стару песму. Архивска берба. За надахнуће, не за опијање.
Кренули смо као случајни гости, а већ после прве чаше сви смо били део приче. Вино и добар штимунг зближавају људе. Чине их бољим ако су добри. Али и супротно!? У вину све исплива.
Професор хармонике из Јагодине, са нотним прстима, пажљиво расплиће тишину. Два адвоката, Аца и Мика, наздрављају као да играју преферанс — тихо, уиграно, с осмехом без речи.
Млађани Василије, Мишин зет, изненада рецитује Лучу микрокозму. И не само рецитује — он тумачи:
„То је сведочанство о борби душе за светлост,
о човеку као трагичној али узвишеној творевини“,
говори у паузи између две песме и три куцања.
Звук појачава вино. А вино — појачава све.
Ово није пијанчење — већ ритуал. Није навика — већ култура. Није бекство — већ приступ тајнама унутрашњег света.
У вину је истина, кажу Латини.
Али само ако знаш како да је из себе изнесеш.
Вино клизи полако, уз реч, уз музику, уз људе који и ћутањем умеју да пошаљу поруку..
Сваки гутљај постаје кључ нових кругова надахнућа.
И ових редова.
Тамо где се Гледићке планине обрушавају у питоме долине, где јутро мирише на земљу, сунце и лозу — између Међуречја и Лозовика, налази се винарија Цилић.
То није подрум — то је храм одлежавања душе.
<
Чаша ту ћути више него што говори.
Ту вино није производ — већ потомак лозе што је преживела сушу, мраз и рат.
У свакој боци — траг породице, земље и времена.
Бело што подсећа на лето у селу.
Црно што греје као први пољубац.
Пијемо Магнум — и осмехнемо се у себи, јер није кап за жедне — него за оне што траже мирис успомена. Ови млађи мераче севдах. Мо старији смо све мање у севдаху а све више у севапу. Али ником не пада напамет да још не уграби по који трзај мерака.
Ово није само виноград — већ завештање.
Није посао — него љубав што не тражи плату.
Гледићке планине бране лозу од ветра, а породица Цилић све што природа започне — љубављу доврши. Винарија Цилић — где свака берба има име, а свако вино — образ.
Ако тражите вино које зна ко сте ви сте већ на правом месту. А вино све зна питате га шапатом. Да вас разведри и дочека као Тиркетова Јелена нас четворицу плус једног, Тиркета не рачунам, у поноћ дочека са осмехом надахнуте добрим вином да се дорадимо и обрисе зоре као некада дочекамо.
