Рад(ман)овање Црне Горе
1 min read
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Коначно је све јасно: имају нас. Узалуд сва дипломатска измицања Јакова од Милатовића, Спајкета made in Japan и оног блазираног „евет ефендије” Ибрахимовића, сатјерали су нас уза зид. И не само сатјерали, него наредили и да клекнемо, јер они су одвајкада научили да сатиру док жртва клечи. Онај Радман, који је истовренено и Грлић, загрлио је колегу му Ибрахимовића, а кроз њега и све нас, загрљајем којим питони даве своје жртве. И док још једва дишемо, без престанка нам доцира да признамо. Да признамо и прихватимо да смо им криви за све што је било, да би нам прогледали кроз прсте и пустили да заокружимо поглавље 23, још једну станицу на путу у суноврат независности, слободе, идентитета и свега што смо били, у бездан звани Европска унија.
И није нека ни велика штета, ни велика жртва тај културни центар у Тивту који им принесосмо на жртвени олтар. Проблем је у томе што Радман није задовољан тим сагињањем ушију све док не признамо да смо агресори и док им не платимо ратну одштету. Није им до новца, рече Радман, зајапурен и црвен у лицу као паприка, њима је до признања. А кад се једном призна, онда томе нема краја. Дјевојка која да само једном не може више говорити о невиности, зна то наш, то јест „лијепи њихов” Рале. А Ибрахимага, у свом познатом маниру, жмирка као сврака на југовини и покушава да све заведе за Голеш планину. Односно да Морињ, у којем, осим пар шамара, никоме ни длака са главе није фалила, оном Рањином мерерном плочом, Црна Гора заувијек буде жигосана жигом срамоте и кривице. Гледам нешто зателеаног и изгубљеног Ибрахимовића како гута кнедле и не смије ни да помисли а камоли помене Лору и друга стратишта на којима су Радманови демонстрирали своју ратну невиност. Умјесто те, колике – толике, реципрочности у кривици, мада је Морињ из којег су сви здраво и весело вратили кући, неупоредив са Лором из које се ни кости нијесу вратиле, дужнички списак којим маше Радмнан дужи је и од Ибрахимовићевог мандата. Јер су на њему и старидужине свих оних злочина за које Радманови нијесу одговарали, а које су вјечито наивни Срби праштали ревносније и од Ватикана.
И није толико ни до брода „Галеб” за којим изгореше на живом огњу. Треба га или спалити или им га вратити, нашима не служи ни за шта друго осим за парадирање и шверц дроге. И није толико ни до Превлаке, кључ вратију наше куће од те стране, у политичком и сваком другом смислу, одавно је у њиховим рукама. И само се наивни могу надати да ће у постојећој констелацији међународних снага нека евентуална арбитража бити на нашој страни. А они ће, и ако се то икада и ријеши, увијек изнаћи неку нову кривицу коју ћемо морати да признамо и неки нови дуг за отпату. Јер, жиранти ће увијек бити на њиховој страни. А ако се икад и усудиимо да подигнемо главу, рећи ће: признали сте, и тачка.
Сатјерани, својом вољом и одсуством државничког интегритета „слободне и независне” Црне Горе” уза зид, нашавши се у клечећем ставу, не преостаје нам ништа друго него да дамо. Питање је само у каквој би нас пози Радман, као просвћени Еуропљанин, више волио. А од Ибрахимовићеве наде да ће, кад све да и дозволи, са Радманом попушити лулу мира нема ништа. Радман не пуши, Радман тражи да му пуше и само у тој ситуацији спреман је да лечка отшкрине врата ЕУ кроз која је он, захваљујући Њемцима, вјечитим спонзорима њиховог државног махнитања, промарширао без иједне мрље на биографији. А Радман је дебело у праву. Све његово и његових, чега се ови наши ни сјетит не смију, од НДХ, Јасеновца, јама, логора, протјеривања и дивљања на цести Петровачкој, наша је кривица. Јер смо праштали, заборављајући и тада и сада да се опрост гријеха код католика решава са највише три „здраво Марије” док се код нас испољава окретањем другог образа. Па онда удри, удри, удри…док замаха и „србосјека” траје. А ако већ треба и ако нам нема друге већ да га попушимо, пошто им је базен имена оне легенде Гопчевића мрзак толико да у њега ни камем не би бацили, предлажем да се тај поседњи чин наше самодеструкције и понижења обави у Јадовном. Они су тамо већ били, радили пуном паром, увјежбали се и ту би били прави и своји на своме. А и нама би било лакше. Ту су нас толико мучили, клали и у јаме бацали да нам не би било ни необично ни страшно. („Смрт је честа појава међу нама Србима/као што су пролеће, лето, јесен и зима/и није страшнија, поготово дању/од суше, поплаве, земљотреса, мраза/кад је човек сретне на своме имању/ окађене душе и светла образа” – Пркосна песма Добрице Ерића). О, вјечна и страдална српска наивности!
Дакле, окадити душу, прекрстити се и правац – Јадовно. Јер је, изгледа опет све усто. А осим тога, све ми се чини да је између Јуца Рукавине, „капа” од тамошњег логра, и овог Радмана, „капа” од Мориња, разлика само у годинама. Па, наздравље нам пушење.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nije Galeb nego Jadran,nije tica već more.
Tekst odličan,
Stvarnost zastrasujuća.
Klečanje neoprostivo.
Posledice dugotrajne.
U NASLOVU JE SVE KAZANO !
P.S. Kad se jednom popneš
u pogrešan voz – sve stanice su
pogrešne.
Eh, kakva je srpska greška
Zdravko bio !
Tako je Vera, Emilo, kao uvijek, pravo u centar.
RADMANA NI ZELI NI BERBOK ANABELA KOJU JAVNO U SIRIJI PONIZAVA IZ BAJDENOVOG ZATVORA PUSTEN ROB KOJI GLUMI VLAST U SIRIJI I NE DIRA JEVREJE NI ANABELU NI USA NO PRAVOSLAVNE LIKVIDIRA U HRAMU. E TAKAV RADMAN SRBIN KOJI RODA VERE ISTINE DOSTOJANSTVA I STIDA ODREKO SE I MRZI DOBRO SVAKO …JE TALOG KOGA SE I ANABELA GADI A TOM TALOGU JE SVRHA DA NESTANE KADA OCISTI BALKAN OD NE ANABELA I SVIH KOJI SRBI ARBANASI PRAVOSLAVNI MUSLIMANI HRVATI SLOVENCI …PRIMER KORUSKA I STAJERSKA …