Referendum o braku u Hrvatskoj

Ozbiljni poznavaoci prilika u Hrvatskoj bili su veoma uplašeni za prava Srba onoga trenutka kada je, zahvaljujući nemačkoj podršci, odlučeno da se ona primi u Evropsku uniju, iako odbija da na adekvatan način reši pitanje stanarskih prava srpskih izbeglica. Ako je u pretpristupnoj fazi morala makar da simulira zaštitu manjinskih prava, nakon dobijanja punopravnog članstva sve te ograde mogle su da nestanu i da se nastavi politika koja se bez promena sprovodi već skoro čitav vek – politika koja za cilj ima kompletno čišćenje Srba, srpskog identiteta i tragova o nekadašnjem srpskom postojanju na tim prostorima.

Počelo je samo dvanaest dana posle formalnog ulaska sa brutalnim prepadom specijalaca u Trpinji na domove Srba, navodno optuženih za ratne zločine. Nastavilo se jezivim čekićanjem ćirilice u Vukovaru i otvoreno fašističkim zahtevima da ćirilica nema šta da traži u Hrvatskoj, da bi kao kruna došla masovna podrška monstruoznom Šimunićevom javnom gestu, kojim je, čini se, čitava Hrvatska skinula veo i otkrila šta zaista misli i želi. U svega nekoliko dana ovaj gest je dobio više od 150.000 „lajkova“ podrške, dok su se u javnosti podigla svega tri, četiri slabašna glasa da to osude.

No, dok su oko ove stvari Hrvati uglavnom složni, u isto vreme desio se jedan referendum koji je duboko podelio Hrvatsku. Pre pola godine nevladina organizacija „U ime obitelji“ pokrenula je javnu akciju za raspisivanje referenduma sa sledećim pitanjem: „Jeste li za to da se u Ustav RH unese odredba po kojoj je brak životna zajednica žene i muškarca?” Referendum postoji kao ustavna kategorija u političkom sistemu Hrvatske, ali je ovo prvi slučaj da su akciju za njegovo raspisivanje poveli sami građani.

Inicijativa je bila potpuno logična i očekivana, s obzirom na to da je i hrvatsko zakonodavstvo krenulo već ustaljenim putem pomeranja granice kojim se u evropskim državama homoseksualcima dodeljuje sve više prava. Stoga je ova inicijativa nastojala preventivno da definiše granicu preko koje se neće moći.

Zanimljivo je zašto je sama demokratska inicijativa pripadnika građanskog društva doživljena kao šok. Naime, u Americi je ovo već ustaljena borba koja traje skoro dve decenije, u kojoj se homoseksualizam propagira preko medija i popularne kulture, a homoseksualna prava šire odlukama sudova. S druge strane, tradicionalno orijentisani građani se protiv toga bore tražeći referendume na kojima, po pravilu, pobeđuju velikom većinom. U evropskim zemljama, međutim, širenje homoseksualnih prava do sada je uglavnom išlo bez velikih otpora. Tek ove godine su Francuzi pokrenuli milionske proteste protiv legalizacije gej brakova, na koje se politička elita potpuno oglušila.

Inicijativa u Hrvatskoj je izvanredno osmišljena i realizovana, što se vidi i po savršeno strukturiranom i dizajniranom sajtu. Na čelo inicijative postavila se doktorka i novinarka Željka Markić, koja je postala heroj konzervativnog dela Hrvatske. Inicijativa je obuhvatila veliki broj volontera i niz atraktivnih akcija, što je rezultovalo sa više od 750.000 glasova koji su tražili referendum. Već samo raspisivanje referenduma je proslavljeno kao veliki uspeh, da bi u nedelju, prvog decembra, nakon glasanja bilo jasno da je ostvarena velika pobeda. Iako izlaznost nije bila velika, skoro dve trećine izašlih glasalo je u prilog unošenja ove odredbe u ustav.

Uspeh je utoliko veći što su gotovo svi značajni mediji nastupali sa totalitarnih i diskvalifikujućih pozicija, označavajući inicijatore kao retrogradne, varvare, a često čak i kao fašiste. Zanimljivo, isti ti mediji ove kvalifikacije ne koriste za Šimunića i vukovarsko čekićanje ćirilice.

Lista javnih ličnosti, političara, novinara itd. koji su bili protiv inicijative je ogromna. No, sve to nije vredelo. Sa druge strane, stajao je ozbiljan, autentičan pokret, veoma blizak Rimokatoličkoj crkvi. Nedeljama pre referenduma mnogobrojni sveštenici su na svojim misama držali odlučne propovedi, zahtevajući od svoje pastve da izađe i brani tradicionalni brak. Uz podršku HDZ-a, koji je prepoznao priliku da povrati biračku bazu, sakupili su se svi elementi za uspeh.

Najveća laž koja se iz medija mogla čuti je da je ovo suprotno „evropskim i civilizacijskim trendovima”. Obrnuto, širom Evrope polako se diže talas koji traži retradicionalizaciju. Pomenimo samo najsvežiji slučaj Španije, u kojoj Narodna partija priprema izmenu zakona kojima će se znatno pooštriti uslovi za abortus.

Homoseksualci u Hrvatskoj nakon ovog referenduma neće biti izloženi progonu, neće biti hapšeni pod lažnim optužbama, neće se vršiti pritisak da promene svoj identitet, niti da se isele. To se, međutim, događa jednoj drugoj manjini – Srbima. Hrvatski levičari pak termin fašizam koriste za referendum o braku, ali ne i za progon Srba.

Viši naučni saradnik u Institutu za evropske studije

Miša Đurković