• Насловна
• Свијет
• Топ 0

(ВИДЕО) Од рушења цркви до пустих села: Судбина хришћана у Сирији претворила се у непрекинуту голготу

1 min read

7 месеци ‎ ИН4С

Сирија, некада земља у којој су хришћани чинили близу десет одсто становништва, данас је свједок драматичног пада ове древне заједнице. Рат, вјерски екстремизам и економска пропаст избрисали су дио историје који сеже све до апостолских времена.

Напади и страх

Јуна 2025. у Дамаску је самоубилачки нападач повезан са Исламском државом детонирао експлозив у православној цркви. Према The Guardian-у, погинуле су најмање 22 особе, а више од шездесет је рањено.

Овај напад подсјетио је на најмрачније године рата, када су екстремисти ИСИС-а и Ал-Нусре држали цијеле области под терором. Цркве су уништаване, вјерници киднаповани или приморавани да плаћају „џизју“ – данак за опстанак.

Како извјештава Le Monde, у граду Деир ез-Зору данас живи само седам хришћана, углавном стараца. Од три стотине породица које су 2013. побјегле пред џихадистима, нико се није вратио. Иако су куће и цркве ослобођене и дјелимично обновљене, нове генерације изградиле су своје животе у Либану, Европи или Америци. „Чак и да се све обнови, нико се више неће вратити“, каже један од преосталих житеља.

Иако режим у Дамаску формално штити мањине, хришћани су, као и други цивили, изложени корупцији, сиромаштву и произвољним хапшењима. Након територијалног пораза ИСИС-а 2019, није дошло до значајне обнове. Многе цркве у Хомсу, Алепу или на сјевероистоку и даље зјапе у рушевинама.

У својем Извјештају о људским правима за 2023. годину, амерички Стејт департмент констатује:

„Хришћанске заједнице у Сирији остале су изложене нападима милитантних група, уништавању културне баштине и конфискацији имовине. Случајеви отмица и убистава остају неријешени, а починиоци ријетко изведени пред лице правде.“

Слично је и у извјештају Amnesty International из 2024, који наглашава да „дискриминација и несигурност подједнако погађају све мањинске заједнице, а хришћани, због свог бројчаног опадања, немају снагу да заштите властита права“.

„Сирија без хришћана није Сирија“, често понављају црквени великодостојници. Али бројке говоре другачије. Са наставком егзодуса и нестабилношћу, изгледно је да ће ова древна заједница постати тек сјећање, присутно у старим зидинама цркава и у успоменама оних који су морали отићи.

Болна статистика

Убиство Франса ван дер Лугта – пастир који није хтио отићи

Франс ван дер Лугт (10. април 1938 – 7. април 2014) био је холандски језуит који је провео скоро пет деценија служећи у Сирији. По доласку у Сирију средином 1960-их, учио је арапски и укључивао се у различите друштвене и хуманитарне пројекте, посебно један познат као Al-Ard (Земља) — фарма и центар за људе с инвалидитетом у околини Хомса. У временима грађанског рата, док су многи страни радници и припадници цркава напуштали Сирију, он је одбијао да оде, говорећи да жели бити са својом заједницом, са онима који немају куда.

У јутро 7. априла 2014. године наоружани нападач упао је у језуитску резиденцију у старом граду Хомса. Очевици наводе да је свештеника извeо напоље, ударио га, а потом хицима из пиштоља у главу окончао његов живот. Имао је 75 година.

Вијест о смрти брзо се проширила, изазивајући огорчење и жалост. Ватикан је осудио убиство, називајући га „чином безумног насиља против човјека мира“.

Заједница у Хомсу памти га као човјека који је био мост између хришћана и муслимана. Док је град био под опсадом, он је дијелио храну, лијекове и ријеч утјехе. Његов блиски сарадник Ваел Салиби пренио је његове ријечи:

„Сви ме позивају да одем, али како да оставим болесне и старе? Они немају куда.“

Иако је убијен, отац Франс је остао у срцима људи као симбол жртве и постојаности. На његовом гробу у Хомсу данас се моле и хришћани и муслимани. Његово дјело у центру „Al-Ard“ наставља да живи као свједочанство вјере у човјека и достојанство сваког живота.

„Он је изабрао да остане са својим стадом, и у томе је његова величина,“ поручили су језуити на десетогодишњици његове смрти.

Пaљење хришћанских села и уништавање светиња

Један од најстрашнијих аспеката сиријског рата јесте систематско уништавање читавих хришћанских села. Насиље није било усмјерено само на појединце и свештенике, већ и на читаве заједнице, њихове домове и вјерске објекте.

Извјештаји говоре о селима у којима су цркве и куће буквално спаљене до темеља. Црква Светог Михајла запаљена је током таласа напада у јулу 2025. године, док је тридесетак кућа хришћанских породица уништено пожаром. Слични инциденти забиљежени су у сусједним мјестима As-Sawra al-Kabira, Rudaymat al-Liwa, Taara и Ad-Duwayra, гдје су храмови пљачкани, вандализовани и паљени од стране наоружаних група.

This is how the ancient ‘Mar Michael’ church looks after being burned down last night in northern Sweida province, Syria.
Islamist aggression violently targets all minorities in Syria – Druze, Alawites, Kurds and Christians.
What else needs to happen for the international… pic.twitter.com/Llc7UxGYiy

— Israel Foreign Ministry (@IsraelMFA) July 16, 2025

Асирска села у сјевероисточном дијелу земље, попут Tel Tawila и оних око Tel Tamра, такође су била мета. Исламска држава је ту не само палила домове, већ и уништавала цркве — један симболички чин с циљем да се избрише траг хришћанског присуства. У појединим селима, према локалним свједочанствима, напад није завршавао пљачком: становници су били принуђени да напусте домове, а читаве заједнице су се распршиле.

Организација Aid to the Church in Need забиљежила је случајеве у којима су истовремено нападнути и храм и околне куће — сценарио који је остављао стотине људи без крова над главом. Такав образац, гдје се вјерски и приватни живот уништавају у једном потезу, имао је јасан циљ: да хришћанско становништво изгуби сваку могућност повратка.

Ови напади нису били случајни, већ дио ширег механизма прогона. Кроз паљење цркава и домова није само рушена материјална структура заједница, већ и њихово памћење, идентитет и припадност простору у којем су живјели вијековима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: