Култура недојеб*них
Мишо Вујовић, фото: Архива ИН4С
Пише: Мишо Вујовић
Кад год у Српска православна црква мало ојача, из сенке искочи по нека надобудна апостолка „европских вредности“ са спремним рецептом за наше спасење: све храмове претворити у галерије, бутике, апотеке или дискотеке. Њихова визија је, по правилу, утопија без Бога, али са доста неонског светла.
„Све те цркве претворити у галерије, музеје или друге културне установе… СПЦ је одувек била уз режим, па и сад је. Ближи јој је био Цезар него Милутин Миланковић… Црква је зло и увек је доносила зло. Била је убилачка и рушилачка – зато је време да се манемо повратка у мрачни средњи век и да престанемо да се крстимо испред апотеке – већ да учимо од европских народа да бајату причу оставимо у уџбеницима из историје.“
Ово није цитат из пожутелог памфлета неке секције Комунистичке партије из 1946, већ реакција извесне Марије С. на мој текст „СПЦ није платформа Велике Србије већ чувар огромног културног наслеђа“. То је важна чињеница: пола века после распада комунизма, реторика је иста, само без пендрека и кожних кабаница.
По њој и њој сличнима, Црква је корен сваког зла, а спас ће доћи из културних центара где ће нас просветљавати ретроспектива модерне уметности под називом: „Недојебаност као стил живота“.
У том концепту, култура није плод слободе и стваралаштва, већ терапија за личне комплексе.
Борци против „религиозног мрака“ у Србији никада не критикују Римокатоличку цркву, исламску заједницу или било коју другу конфесију. Њихов непријатељ је увек искључиво Српска православна црква. Зашто? Зато што је то најжилавија преживела институција комунистичког режима: то је наследно непријатељство према свему што мирише на српско, светосавско, домаће. Ако се сруши СПЦ, мисле они, биће срушена и кичма колективног памћења.
Зато, кад чујем овакве визије, ја се не љутим. Не вреди. Напротив, насмејем се. Јер највећи културни допринос таквих пророка није њихово „просвећивање“, већ њихова несвесна комичност. Они су пародија сопствене немоћи. Само у њиховом свету апотека може постати црква, а недојебаност — догма.
Да се направи музеј њихових идеја, изгледао би као галерија празних рамова: пуно зидова, а ниједне иконе, пуно теорије, а ниједног сведочанства. Једина стална поставка била би њихова сопствена фрустрација, изложена као инсталација: „Живот без смисла, рад без вере, илузија без публике“.
И ту је, можда, суштина. Док они маштају о свету без цркава, сами постају најживописније карикатуре. Не треба им противник, довољно им је огледало. Јер када култура изгуби душу, остаје само култура фрустрација или култура недојебаних.
Погодак у центар!
Bravo, Vujoviću, problem svake partizanke Mare je nedoje.anost! Odlična dijagnoza! One bi i sad da jašu nekog mlađeg popa, jer ih ignorišu čak i partijski drugovi. Lijepo je to sve Frojd objasnio, iako nije živio u njihovo vrijeme.
Nek im Bog oprosti, ne znaju šta čine.