Никчевић: Даровање је постало жртвовање
Пише: Желидраг Никчевић
Био сам члан жирија који је давне 1993. године додијелио Ратковићеву награду српском пјеснику Радовану Караџићу. Умјесто коментара јучерашње будаласте, инфантилне (и подле) одлуке некаквих бјелопољских одборника, ево неколико тихих ријечи о његовој поезији.
***
Највећи дио онога што знамо о поезији састоји се, нажалост, од злонамјерних поређења између ње и стварности. Хитајући дана свјетлост дана изнесемо све перипетије тог чудногсавезништва, ми у ствари проналазимо махиналну пречицу дооних нарочито опасних мјеста: то су чистине на које историјаприводи колоне изговорених и написаних ријечи, пропланци сакојих изненада почиње да одјекује и оно што смо се једва усудилисеби на ухо да прислонимо. Тада се од пјесника захтијевахраброст посебне врсте. Он мора бити ту, мора поново чути себе.Гријех записивања, прекршај који не застаријева! Пјесмаподрхтава од нестрпљења пред најавом сусрета са реалним, а онје неминован. Састанак на који смо позвани увијек.
Биографије пјесника су као биографије птица, каже Бродски. Њихови основни подаци налазе се у звуку. Метри, риме иметафоре оцртавају путању пјесникову прецизније од свиховоземаљских показатеља. Радован Вуков Караџић могао јепожељети биографију мање драматичну од ове која му је припала, мање врлетну и лабавије везану за трагику опстанка српскогнарода. Могао је, вјероватно, понеку важну одлуку препустити ичистом случају. Њега је, међутим, судбинским путем водилаисконска пјесничка акустика: подвиг именовања и ослушкивањаглавних ријечи, оних које долазе издалека – и потресају оно штојесте, да би се „ја“, које себе проглашава слободним, коначноусправило.
Ту негдје, наравно, кодирана је трагика. Ријечи које долазеиздалека прибирају се око сопствене крхкости, усплахирено исвечано, као при полагању заклетве. Ко их је ту довео? Хоће ли ихнеко чути и препознати? Караџићеви стихови препуштају седрами идентитета, колективног и личног, активирајући језичкуамбиваленцију живе садашњости, не узмичући пред гријехомзаписивања ни онда кад такав гест подразумијева смртнуопасност.
Даровање је, дакле, постало жртвовање. И ту се више ништане може измијенити. Пјесништво Радована Караџића сада је, наравно, другачије озвучено, не може му се више одузети трагикакоју вријеме, не питајући никога, расипа преко наших рукописа. Али то можда и јесте врхунска тајна поезије: записујући, миувијек казујемо и више од намјераваног. Наше нас ријечинапуштају: у тексту – ми смо странци. Караџићеве пјесме збогтога непоткупљиво свједоче о рани и о короти, о болу иваскрсењу, о страховитој енергији потребној да би се сачувалооно што је у нама најбоље – душа човјекова.
