Шеф одбора Државне думе за спољне послове Алексеј Пушков отворено је у интервјуу за „Известију“ говорио зашто је за земље чланице БРИКС-а корисно да се уједине на парламентарном нивоу, о перспективи парламентарне дипломатије у условима хладног рата и о плановима Запада за извођење „наранџасте револуције“ у Русији.
Зашто је Русији потребан још један парламентарни форум-БРИКС? Да ли он има шансе да однесе превагу у односу на Парламентарну скупштину Савета Европе (ПССЕ), ОЕБС?
Европске парламентарне организације своде се само на Европу или на зону деловања ОЕБС-а, која поред европских земаља укључује у друге земље, настале као резултат распада СССР-а, Казахстан, Киргизију, Таџикистан, а такође и Монголију. Али ове организације не делују даље од својих региона. Парламентарни форум БРИКС ће на тај начин бити јединствена организација. У њему ће бити представљене земље са три континента. То су земље у којима живи 42 посто светске популације и чији је БДП 27 посто.
Узгред ово није само руска иницијатива. Данас сарадња у оквирима БРИКС-а функционише на 25 нивоа, те се чини логичним да се томе дода и парламентарна димензија. Ипак се наше земље уједињују не само на основу трговинско-економских интереса, већ и општег виђења светских процеса, а посебно схватања неопходности вишеполарног света – као противтежа покушајима чувања једнополарног система, које предузимају САД и њени најближи сателити.
Посланици који представљају колективну вољу и поглед на свет народа ових земаља, могу да одиграју корисну улогу у покретању овог новог међународног модела, а такође у сближавању наших држава које припадају разним географским зонама. Осим тога, националне скупштине су дужне да ратификују те уговоре који се склапају између земаља БРИКС-а.
Сергеј Наришкин је у Индији још једном нагласио да главну улогу у распиривању конфликата у Украјини имају САД, али ето, шеф комитета за инострану политику Савета Федерације, Константин Косачев, послао је писма конгресменима САД с предлогом за сарадњу. У каквом стању се налазе односи с америчким парламентом?
Никаквих контаката између Државне Думе и америчког конгреса нема – али не због нас.
Када смо 2013. године руководству америчког конгреса предложили да прими делегацију руских посланика из Савета Федерације и Државне Думе на врхунцу сиријске кризе, да би расмотрили начине решавања сиријског проблема, у почетку смо наишли на пристанак, а касније на одбијање.
Било какав дијалог гради се на учешћу двеју страна, и ми га нећемо наметати САД ако га они сматрају некорисним. Од тада између нас није било никаквих односа. Преко прошлог америчког амбасадора Макфола ја сам слао америчкој страни предлог о могућности сусрета на неутралном терену, на пример у Бечу или у Женеви. Али никакав одговор нисмо добили.
Америка се тренутно налази у власти антируских страсти. Политиколози који долазе из САД говоре да никад, чак и на врхунцу хладног рата, чак у време владавине Роналда Регана, није било такве антируске хистерије и такве антируске пропаганде. Тада је постављен циљ да се нанесе пораз спољној политици СССР-а, а сада је задатак смена политичког режима у Русији.
У таквом положају не видим никакве позитивне сигнале за парламентарни разговор са САД, иако се ми не одричемо од контаката са одређеним конгресменима.
Да ли изјава америчког амбасадора о жељи да промени политички курс Русије означава да је „наранџасти сценарио“ за Русију већ написан?
Мислим да постоји неколико таквих сценарија.
Био је сценарио руског Мајдана, где је алтернатива могао да буде Балотниј трг. На те учеснике су гледали као на перспективан покрет који је потребно информационо и политички подржавати.
Данас САД одржавају блиске контакте с радикалном опозицијом у лику Михаила Ходорковског, Гарија Каспарова, Михаила Касјанова и др. Наравно, њихове политичке перспективе у Русији су незнатне, али САД немају ништа боље.
Мислим да никакав масовнији покрет у Русији није спреман да постане мегафон САД-а.
Чудно је када Ходорковскиј у врховном штабу „Фридом Хаус“, која се највећим делом (90 посто) финансира из Стејт департмента, фактички објављује почетак своје председничке кампање. То јест он у почетку себе позиционира као политичког штићеника САД-а, што му у Русији неће донети популарност.
Ја мислим да ове људе једноставно користе да раздрмају политичку ситуацију у нашој земљи. Ово је други сценарио.
Трећи – то је економска дестабилизација Русије ради тога да би организовали масовне протесте и довели у питање ауторитет и утицај Владимира Путина. Стога – да, такви сценарији постоје, али је питање у томе колико су они оствариви.
Шта ви мислите, када ће се све ово завршити – санкције, антируска агресија?
САД су ступиле у хладни рат са Русијом, а чак и ако би Русија променила свој став по питању Украјине, не мислим да би САД промениле своју политику.
Ова ситуација је сазревала још од 2001. године када је Џорџ Буш изјавио о другом таласу проширења НАТО и напуштању договора о противракетној одбрани. Затим је Бушова администрација покушала да увуче Украјину и Грузију у НАТО. И тада се то није догодило, захваљујући томе, што су европљани блокирали ту одлуку.
Владимир Путин је 2007. године у Минхену изашао са својим познатим говором, где је указао на све ове несугласице. И коначно, на супротне стране барикада нас је поставила сиријска и либијска криза. Све је то било до дешавања у Украјини.
И сада се не увиђа перспектива промене овог курса САД-а. Штавише, око власти у САД сада се отимају људи који су много више радикалнији, него што је то Барак Обама. У штабу републиканаца доминирају гледишта сенатора Мекејна. За председника код демократа ће се кандидовати, по свему судећи, Хилари Клинтон, један од аутора сиријске кризе. Закључке изводите сами.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
