Пише: Мишо Вујовић
Видовдан није само датум. Није само мит. Ни епска слика прошлости. Он је огледало у коме Србија гледа себе у очи — са свим ожиљцима, поносом и страшним наслеђем. То је дан када смо највише изгубили — и највише добили.
Када се на Косову пољу укрстила српска сабља и османска аждаја, изгубили смо смо једно пролазно а добили друго вечно царство.
Постали смо народ који зна шта је избор, чак и када га нема. Изгубити живот ради вечности, царство земаљско ради оног небеског, није пораз. То је завет. И само они који не разумеју шта је слобода, могу Видовдан да сведу на пораз.
Видовдан није историја — он је образ.
У њему је и она рука која је пала на Милоша када се вратио из шатора султановог. У њему је и Гаврилов пуцањ, који је пробио не само тело престолонаследника, већ и зидове једне лажне историје. У њему је и 1389. и 1914. и 1941. и 1999. — и све наше голготе и сва наша васкрсења.
У Видовдану су и гробови, и завештања, и заклетве. И сваки пут када неко покуша да нам одузме право на памћење, на језик, на Косово, на бол — Видовдан васкрсне.
Зато га се плаше.
Зато се труде да га утопе у протокол, да га сведу на парастос или комеморацију. Да нам Косово буде гробље, а не живи завет. Да Милош буде спорна личност, да Гаврило буде терориста, да слобода буде погрдна реч.
Али не може.
Јер Видовдан није државни празник — он је Васкрс српског бића. Видовдан је живот а 28.јун је његов рођендан. Он се не слави — он се живи.
Он није у говорима политичара, већ у тишини мајке која пали свећу за сина. У погледу старца који не заборавља где му је гроб прадеде. У оном „не дамо“ које се шапуће на барикадама, у песми што не да да ћутимо.
Србин не мора увек да побеђује — али мора да буде слободан. И када га разапињу медији, када му санкције стежу гркљан, када му кажу да је „реметилачки фактор“, Србин стоји. Не зато што му је лако, већ зато што нема цену. То је Видовдан.
То је народ који је љубио руку Марку Николићу јер је у њему видео Карађорђа, јер зна шта је слобода чак и кад је обучена у костим.
Зна народ да је он глумац, али он Вожда отелотворава и оживљава. То је народ који не прашта издају, али уме да страда бранећи достојанствено.
Видовдан нас опомиње:
да слобода није поклон већ крст,
да нема Европе без Косова,
ни Србије без памћења,
да ћутање није мир, већ смрт на кридит са нашим каматама.
И зато, пред сваки Видовдан, добро се погледајмо у очи.
Јер није питање шта је било 1389.
Питање је — где ћемо бити кад дође следећи Видовдан.
А судњи дан је лакши с Видовданом:
“ Видовдане мој очињи виде ….”, певао је Ђедо, црноризац морачки и цетињски.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
“Србин стоји. Не зато што му је лако, већ зато што нема цену. То је Видовдан.”