Ој ровачко племе славно

Пише: Максим Драшковић

Међу седам горских брда
и српскијем племенима,
Ровца бјеху вјера тврда
у бурнијем временима.

Као бакља усред мрака,
слободарске бистре зоре,
сунчана су вјечна зрака
Његошеве Црне Горе.

Ој, ровачко племе славно,
мало стрмо, мало равно,
ти си украс од природе,
колијевка од слободе.

Тебе ките села фина
и вијенац од планина,
шест ријека, два језера
и горштачка права вјера.

Кад се вјетар ускомеша
са равнога Требијеша,
и разагна магле сиве,
љепоти се виле диве.

Са стожачког пријестола,
видик плови наокола,
до Брњика и Утлице,
Рогођеда, Сиљевице,
Црног врха, Маганика,
до Пољане и Смоника,
па све даље до Платија
ровачко се небо сија.

Од Вељега Дубокога,
до Лијешња високога,
и Вишања малог села,
Церовице и Ждријела,
све до Мртвог Дубокога,
Међурјечја питомога,
Ћећа и Гојачевине
гдје Ровчани сабор чине.

Горња Ровца и Граница,
Влаховићи, Миољица,
па Трмање равно поље
и Сретешка Гора доље,
ровачка су постојбина,
колијевка од давнина.

Под заштитом моћне руке
апостола Светог Луке,
Светог Луке и Николе,
Свевишњему што се моле,
и Архангел Михаила,
рађају се чеда мила
испод свода ровачкога
и у слози моле Бога.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: