Пише: Никола Н. Живковић
Универзитески професор из Немачке, хемичар и биолог, набраја педесет случајева, где се додељене незаслужене Нобелове награде и то не само из литературе, већ из хемије, те Нобелове награда за мир.
Свих педесет случајева он је, чини ми се, веома убедљиво изложио и доказао да неке од педесет одлука Нобеловог комитета нису биле само скандалозне, већ да имају и чисту, праву криминалну позадину.
Један од главних организаора доласка Херте Милер у Београд има сличан профил: пише на српском слабе књиге, али је веома бучан у осуди Срба, да су «главни кривци за распад Југославије». Зато су га Немци и наградили, тиме што су његове безначајне књиге са српског превели на немачки.
У центру пажње на управо завршеном Сајму књига, изгледа, да је био скандал у вези изјаве немачког аутора Херте Милер (Hertha Müller). Шта је она све казала у Београду, о томе су многи већ исцрпно извештавали.
Што има да се дода на ове заиста бројне коментаре? Прво. Сајмови често и нису друго већ вашари сујете и скандала. Друго. Овде није реч само о нама и споменутој Немици, већ о много ширем феномену. Да подсетим. Шест година после Херте Милер, Нобелу награду добила је Светлана Александровна Алексиевич. Што је заједничко овим ауторима? Обе су примиле ово високо признање не зато што су велики писци, већ из неког сасвим другог разлога. Обе су жене, а то значи да „по кључу“ има да се води рачуна о „равноправности жена.“ Чак и тако угледна задужбина, као што је Нобелова, очевидно, боји се етикете „политичке некоректности“.
Сем тога, обе новинарке подржавају Вашингтон и Запад у политици према „непослушним државама“. Херта Милер, по мени, безначајан аутор, али значајан србофоб. Светлана Александровна Алексиевич јесте просечна белоруска новинарка, – рођена у Украјини, а пише на руском, – али зато велики русофоб. Да успут приметим, неколико радова Алексејевич читао сам, и то на руском, а Милер – на немачком.
Ограничио сам се, ето, на свега два случајева скандалозне одлуке Нобелове награде. Ако неког интересује да се подробније информише о тој теми, предлажем да прочита Цанклеову књигу – Heinrich Zankl: „Brisante Affairen, umstrittene Entscheidungen“. Дело је објављено године 2005. и колико сам приметио, код нас је остало сасвим непримећено. Овде овај универзитески професор из Немачке, хемичар и биолог, набраја педесет случајева, где се додељене незаслужене Нобелове награде и то не само из литературе, већ из хемије, те Нобелове награда за мир. Свих педесет случајева он је, чини ми се, веома убедљиво изложио и доказао да неке од педесет одлука Нобеловог комитета нису биле само скандалозне, већ да имају и чисту, праву криминалну позадину.
Управо у томе се види провинцијалност Београда и неких културних радника у Србији. Некритички се диве свему шта долази са Запада, а нарочито када је у питању, ево, Нобелова награда. Често у Србији чујем, на пример, ово: „Код нас све се награде договарају у кафани, док се на Западу такве скандалозне и грозне ствари не могу да догоде…“
Сећам се, када је године 2009. Нобелову награду добила Херта Милер. Немачка јавност је поздравила, да је најзад поново један њихов писац награђен. Но, неког одушевљења међу критичарима и читалачком публиком није било. Многи су приметили да има барем десетак немачких аутора, који су ипак значајнији од ње. На првом место обично се спомиње Петар Хандке. Али, он није «политички коректан», јер је подржао Србе. Чак се током бомбардовања Београда појавио у Београду. Организаторима овогодишњег Сајма књига није пало на памет да позову Петра Хандке. А он је био са нама, када нам је било тешко. Хандке је по једнодушним оценама озбиљне немачке стручне јавности, један од највећих писаца немачког говорног подручја.
Један од главних организаора доласка Херте Милер у Београд има сличан профил: пише на српском слабе књиге, али је веома бучан у осуди Срба, да су «главни кривци за распад Југославије». Зато су га Немци и наградили, тиме што су његове безначајне књиге са српског превели на немачки.
Укратко организатори Сајма одлучили су се за мање рискантну варијанту: позвали су Немицу која је поздравио бомбардовање Србије! Реч је просто о кукавичлуку. Веома добро знају да ће се таква одлука допасти и Вашингтону и Берлину. Видимо, нису битни литерарни критеријуми, већ да вас примети и похвали «султан 21. века».
Извор: nikolazivkovicblog.wordpress.com
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ne da je ovo sve tacno nego je postalo zakon, kako i ko moze da dobije tu nagradu bez obzira na znanje ili napsanu knjigu.
Sajam knjiga u Frankfurtu,kazu najveci u svijetu,odrzav se svake godine u oktobru mjesecu.Slucajem okolnosti kuca u kojoj radim ugoscava ugledne pisece ,ali ponekda ili mozda po pravilu, separatisticke organizacije i pokrete.Tako sam bio prisutan kada je bila ugoscena delagecija Katalonije a na sajmu je bila godina posvecena Spaniji,to je kao sto i dolikuje Sapnija odmah odgovrila sto je napustila sajam. Sjecam se Bili su tu i Sciptrai pa klicko braca i svaka druga bolumenta koja radi protiv svoje drzave u zavisnosti od politicko momenta ,ali to je Frankfut centar za razaranje drzava i nacija.
Tako jednom priliko dosao je kao gost poznati pisac Umberto Eko,posto sam bio tu blizu njega dok se pripremao da izadje na binu i cita svoje stivo reko je sledece ,, da ce odgovarti na pitanja za koja su se dogvorili ,neki pisci dozvoljavaju pitanja puiblike ,mada vecina radi kao Umberto EKo.
Kada se zavrsilo Njegovo citanje i odgovri na pitanja ,otisao sam kuci,tama da pogledam drugi dnevnik na ZDF.Posto kultura ide pri karaju a prije sporta,ovaj put je trajalo malo duze,cak desetak minuta,cekao sam na izvjestaj jer je televizija ZDF bila prisutna.Nazalost morao sam gledati Sofiju Loren 9 minuta,a Umberta Eka 1 minut.Et to je Zapad ,koji daje Umbertu Eku jedan minut a Sofiji Loren i njenim kulinarskim “specijalitetima” devet.
Nikola Zivkovic je jedan od najbolji ,ako ne i najbolji poznvalac prilika u Njemackoj,nazlost nasi politicari ga ne konslutuju a kamoli da uvaze njegov misljenje!