НЕ у моје име
1 min read
Црна Гора се враћа себи, литија на Жабљаку
Пише: Бранка Денда
(Не)очекивано, догодио се и тај 30. август. Но, имајући у виду сва збивања од тада до данас, страх ме је да нама 1. септембар још није свануо. Аналогију повлачим из најближег нам сусједства, некима још није освануо 6. октобар, мада су судбину многих будућих генерација ставили на коцку због 5. и….. прокоцкали је.
Не знам има ли довољно политичке мудрости и надасве црногорске храбрости (у државном не нужно у националном контексту), па да се истини погледа у очи, без трептања!? Политика јесте вјештина могућег и не даје увијек у збиру 4 кад се саберу 2 и 2 али, немогућа је било која логичка опција која подразумјева да је онај ко добије највише гласова – на маргинама. Тас на ваги нека одваже како мисли да је најцјелисходније у овом тренутку по њих, у неком наредном, показаће се колико је то било пробитачно. По њих и наравно што је важније по Црну Гору.
Све може бити предмет преговора, договора, затезања па и политичких подкусуривања осим једног – Закона о слободи вјероисповјести. Знамо шта је он пробудио после колико деценија и до чега је то довело. Ову чињеницу неби смјели да пренебрегну ни представници грађанских листа па ни мањинских партија, без обзира на поставку која подразумјева да се не смије издати своје бирачко тијело. Значи ли то, макар било и реторичко питање, да треба без двоумљења издати већинско бирачко тијело у земљи?! Значи ли то да на таласу богоборства противне стране, добијене изборе треба довести у питање, и показати тако апсолутну индолентност за нарочито осјетљиву тему кроз вријеме?
Ако је и de facto и de jure ово секуларна држава, онда се придржавајте принципа – Богу Божије, Цару – Царево. Иначе, и не преговарајте, НЕ у моје име ! Латини знају најбоље: Vox populi, vox Dei!
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Evo samo da se još javi Jana i da mi ponovo kaže: ”Уз дужно поштовање.. и уз претпоставку да не измишљаш”… Provjeri Jano jesam li i ovo izmislio (kao i ono prije). Ne moraš da ideš u biblioteku kao što sam ja nekad morao. Imaš internet pa ”izguglaj”.
Латини знају најбоље: Vox populi, vox Dei!
Sa ovim se slažem u potpunosti jer nije Bog stvorio ljude već ljudi Boga.
Religija je nastala kad je prvi prevarant sreo prvu budalu (Mark Tven).
’’Oni koji veruju i vole – smrtno mrze one koji ne vjeruju ili one koji drugačije vjeruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni dio njihove vjere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. Najviše zlih i mračnih lica može čovjek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.” – IVO ANDRIĆ (Pismo iz 1920.)
Što se Steva Žigona tiče, vaspitavan je kao katolik ali i on je bio čovjek koji je razmišljao svojim mozgom tako da mu crkva nije bila baš bliska baš kao ni Ivu Andriću.
Аман, сестро, откуд ти идеја да „Латини знају најбоље“!? За нас православне они су од свих душмана били најпогубнији. Сјети се само Пилипенде!
мирд(р)ита(н)
(било)
Лепе речи, FaceC, понешто је и могуће.
Од од одговора на (три завршна) питања само им је трећи исти.
Нема шансе.
(Свима им је исти оснивач. Већ су на о(т)купу.)
Фејсбук је виртуелна заједница. Људи су стварни.
#
«Морал је осећање обавезе према заједници којој осећам(ш) да припадам(о)»
(од ономад)
Баба нас је кад смо мали били облачила са мајицом изврнутом на наличје, против урока, вели.
Ово ми личи. На изврнуту мајицу.
Урок је, у словенским језицима, израз за лекцију.
…»бомбе су, кад већ варвари нису, ипак, неко решење…» стих је Р. П. Нога
О толеранцији и кохабитацији,
Свака држава коју држе Од Православних Срба Рођени КОЈА НИЈЕ СРПСКА обавезно ЈЕСТЕ антисрпска.
Позитивни смисао постојања црногорске државе је исцрпен у моменту испуњења историјске функције остатка остатака српске државности под коротном капом.
У том моменту креће инжењеринг, гашењем дв(иј)е српске краљевне.
Ономад.
(Ова прича није о Хрватима и Држави, они своју Шансу никад нису искористили да се упишу у Људе
Једно су потврдили, да суштински постоје само као негација… Србина, Вере, Државе
фудбал им иде одлично)
То што се тиче постојања у историјском времену,
Мало литературе,
„као данашње новине“
„25. А Исус, знајући мисли њихове, рече им: Свако царство које се
раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели
сам у себи, неће се одржати.
36. А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати
одговор у дан Суда.
37. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити
осуђен.
43. А кад нечисти дух изиђе из човјека, иде кроз безводна мјеста
тражећи покоја, и не налази.
44. Онда каже: Да се вратим у дом свој откуда сам изишао; и дошавши
нађе празан, пометен и украшен.
45. Тада отиде и узме са собом седам других духова горих од себе, и
ушавши борави ондје; и буде потоње горе човјеку ономе од првога. Тако
ће бити и овоме роду зломе.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 12:25,36,
37,43-45)
Понеки се људи понашају ко да смо сви луди и као да Бога нема.
Има онај виц о цури која је кренула бродом у Америку, а поморац је шверцује у кабини.
Пут траје.
Кад јој неко објасни да је то трајект „Пељешчанка“ на линији Плоче-Трпањ, престаје да буде смешно.
Волим Андрића и Жигона.
Обојица су били васпитавани као католици.
То објашњава један део који имају њихови, сваког понаособ, погледи. И који ми нису блиски.
И кад си православни не значи да си хришћанин.
Неке ствари се дешавају „упркос“, а неке „захваљујући“.
„Упркос“ тако неком додатно даје на ваљаности, а некима бива додатна отежавајућа околност.
Андрић је много слова посветио несаници којом је бивао мучен.
Није ни чудо.
Сати које искуцавају часовници на дубровачким торњевима звуче увек као ноћни сати, зазебли и неподмазани, са промуклим гласом, неједнаким у појединим откуцајима. Они једва некако стижу да саопште грађанима час, а испод њиховог звука осећа се замор, колебање, сумња у бројање и бројеве уопште, и жеља да се већ једном замукне и пусти то немерљиво и неразумљиво време да тече како тече; без имена и рачуна, као светлост, као море, као сокови у биљу и крв у људима и животињама.
Многи је од тих часовника тако стар и дотрајао да, слушајући га у поноћ, просто не верујете да ће моћи својим сипљивим гласом до краја искуцати свих дванаест удараца. Изгледа вам да ће се код седмог или осмог загрцнути самртничким ропцем и издахнути, и остати као празна љуштура шкољке на пустом жалу безмерног времена. Или, напротив, да ће, ођедном сишавши с ума, заборавити и изневерити сваки рачун и све законе механике, и продужити да искуцава даље: тринаест… петнаест… деветнаест… четрдесет и два… тако све док неко не истрчи и не ућутка га као лудака који се непримећен попео на торањ.
Ти су откуцани сати подношљиви само зато што смо навикли на њих као на свој дах, што их право не слушамо, никад стварно и не чујемо, и не размишљамо о њима. Али кад се деси да њихов звук, у ноћи, продре до наше свести, ми видимо колико је несигуран и стравичан, и како у свако доба казује исто: да је откуцани број лажан; да је доцкан; да је све што човек може знати и предузети тешко и неизвесно; да стога треба бити тврд и опрезан, али да ни то не помаже, јер је смрт већ постављена негде тамо испред наших одбројаних сати; и, најпосле, да ипак треба живети по диктату часовника са торња, правећи се да верујеш у њихову рачуницу, и ничим се не одати и не показати свету око себе оно што знаш и стварно осећаш док искуцавају сати.
(из Знакова поред пута, Иво Андрић)
Кад фазани лете, Џони
zasto trazis karizmu u sebi punjena ptico
mogucnost prosvijecenosti
razdvaja te u beskraj od zudnje za misijom
miris zemlje
koncentricni krugovi gluposti i neznanja
kao prstenje
ono dalje ne razumijem
izgleda mi da je mrtva straza
rekoh sebi
moj boze koliko demagogije sustavno poredane u artiljerijske salve
koliko pokradenih misli iza kojih ne stoji nista osim
mrznje
sujete
vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred nase noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena sustina prevare
i rijeka nije bila rijeka u samom pocetku
i nije nuzno da ne bude ponornica do kraja
sto se dogadja kad mrtvi fazani lete iznad nasih glava
kad
mrtvi fazani lete a ni jedan ne pade
sto se dogadja kad ocajanje zahvati ljude
kad
ocajanje neumitno prelazi u kajanje
gledajuci iz daljine konture na sceni
padaju mi na pamet vodene boje
umazane ruke
brzo se peru
https://www.metatube.com/en/videos/223748/Kad-fazani-lete/
„Знаш ти добро шта је…“
дечак, лепо рецитује,… не свиђа ми се што децу постављају на интернет…
“Даћу вам пастире по срцу вашем.”
(Јеремија 3,1)
Отац и син, Ђура Јакшић
https://www.youtube.com/watch?v=Rv_k71vx3fM