Митрић: Брковић се заклињао да неће у ЦАНУ
1 min read
Генерални секретар НВО Дукљанске академије наука и умјетности Благота Митрић каже да кривична пријава коју је Црногорска академија наука и умјетности 9. марта поднијела против НН лица у Министарству унутрашњих послова због регистрације ДАНУ-а као удружења грађана, нема никаквог основа и да ће доживјети исту судбину као и иницијатива ЦАНУ-а да се Закон на који се државна академија позива прогласи неуставним.
Митрић сматра да је кривичну пријаву заслужило руководство ЦАНУ-а, због непримјењивања закона, те да је одговорност за то, по службеној дужности, требало да покрене тужилаштво.
Коментаришући кандидатуру једног од оснивача и првог предсједника ДАНУ Јеврема Брковића за ванредног члана ЦАНУ, Митрић подсјећа да су се и он, као и сви други академици ДАНУ, заклињали да неће пристати на чланство у ЦАНУ уколико не буду примљени сви академици Дукљанске академије наука и умјетности, како је то предвиђено законом.
„Девиза нам је била сви или нико. Инсистирали смо само на стриктној примјени закона. Ништа више. Тако је било док нијесу почеле да раде кртице и тројански коњи„, поручује Митрић.
Митрић каже да је Брковић у изјави за Побједу изговорио нешто што је „ван памети„.
„Нажалост, наш почасни предсједник и бивши предсједник ДАНУ свјесно или несвјесно изговорио је нешто што је ван памети да нас треба послати у историју, јер смо извршили своју мисију кад је Црна Гора добила независност. Тиме нас је квалификовао као политичку институцију, а не научно умјетничку. То је невјероватна изјава„, каже Митрић.
ANATOMIJA JEDNOG BRICE – ETNIČKO ČIŠĆENJE POEZIJE
Jevrem Brković, zvani Špijun, opet se u CKL ispovraćao: svileni želudac ovog lažova, kakvog nema u tri carevine, ne može da svari istinu koju mu serviram s ljutim začinima. Iako ima zanimljiv kemijski sastav, njegov povraćak neću laboratorijski analizirati, jer sam džentlmen i ne želim izlagati kušnji osjetljivost mojih ljubeznih čitateljki, za koje sam zgotovio nešto ugodnije.
Kad sam počeo čitati Špijunova sabrana djela, brzo sam postao žrtva dojma da je još u majci bio zadrti Dukljanin. Koji je, tek kad je od mjesne zajednice dobio potvrdu da je „Gorazdov potomak, pravi, jedini“, pristao da se rodi. Tačnije, da svojim dolaskom na svijet, kao bocom šampanjca, časti čovječanstvo.
Na žalost, falsifikati koje sam otkrio u sabranim djelima prizvali su mi u sjećanje priču otrpije 30 i kusur godina da je Ješo startovao kao srpski pesnik, ali, kad se u Beogradu iskompromitirao kao žbir koji je ljude slao na robiju, kidnuo je u CG i sebe prečinio u Dukljanina.
U knjizi Sujeverice i druge reči Branko V. Radičević piše da je Špijun na robiju poslao Borisa Jovančevića: optužio ga je „da je za kafanskim stolom u Moskvi pričao kako je u Beogradu asfalt, a u okolini Beograda blato do kolena. I kako bi bilo korisno za otadžbinu da se Josip Broz, koji se tih dana nalazio u Indiji, ne vrati živ sa svog besmislenog puta koji užasno košta njegovu jadnu, siromašnu zemlju“.
I tužilac digne optužnicu. „Cinkaroš se pojavio pred okružnim sudom kao glavni svedok. Nemilosrdno je optuživao nesrećnog čoveka“. „U jednom trenutku nešto je tresnulo u sudnici. Nešto se stropoštalo. Slomilo. Istog časa ustao je brkajlija, porotnik. Zgađen, crven u licu. Upitao je glavnog svedoka optužbe: ‘Šta si po zanimanju?’ ‘Književnik!’ ‘Sram te bilo! Ti književnik!’
Jevrem Brković, nazvani književnik, blesavo se osmehivao. Nastavio je da optužuje nesrećnog čoveka“. Porotnikova reakcija „nije pomogla optuženom. Okružni sud u Beogradu, koji se nalazi na uglu ulice kneza Miloša i kraljice Natalije, osudio je pesnika Borisa Jovančevića na tri godine robije koju je izdržao u Sremskoj Mitrovici“.
Na kraju Radičević veli da Špijun „godinama pere prošlost“, „istom snagom kojom je godinama prljao“. Ali, „pranje prošlosti je uzaludan posao. Ostaju tragovi“. Ovdje ću reći koju o špijunovu zaludnom pranju prošlosti.
2. U sabranim djelima, u pjesmi Obodski zapis grešnog jeromonaha Makarija Špijun kaže: „Voimja Ivana gospodara i sina mu Đurđa / Ovo olovo morem brodi i dospje u kapu moju / da rabi grešni iz Zete čate sveta slova / i svetu pjesnu u jedan glas poju“. Ovo je očit dokaz o prekoračenju ovlaštenja: Ješo Dukljanin iz 2002. godine neustavno je ukinuo Ješa Srbina iz 1967. godine koji je u pjesmi Obodski zapis, objavljenoj u Književnim novinama, opjevao dogođaj iz srpske istorije: Ivan Crnojević je nabavio štampariju „Da Srblji grešni iz Zete ne čate tuđa / Slova i tuđu pjesmu u jedan glas poju“. Jeromonah Makarije, dakle, prvi je srpski tiskar.
Je li moguće, kumim te svetim Vasilijem, da su u Zeti živjeli Srbi? Kad bi mu danas rekao da Zeta beše srpska, glavu bi ti razbio u tirinte! A sveca pominjem zato što sam postmodernist, i moje pitanje sadrži skriveni citat: „Bravo, čestiti Vešoviću, tako se gadovima otpisuje. Znam kako ti je: izdrži, kumim te svetim Vasilijem Ostroškim, zbog Crne Gore, i svih nas nesrećnih i poskitanih“, preklinje me Špijun iz Zagreba u jednoj ratnoj poruci, ushićen mojim lemanjem Paljana. Sad kaže: „Sramno je biti Marko Vešović“.
Špijun je naknadno skužio da sam nerealizirani četnik, a da Ivo nije štampariju nabavio zato da Srblji iz Zete ne čate tuđe riječi i ne pjevaju tuđu pjesmu, dakle, da se ne rasrbljuju! Špijun je ptica-pjevica iz reda čvoraka koji, kako znamo, umiju oponašati razne glasove: u Književnim novinama i u knjizi Oporuke (1969.) bigliše ko srpski slavuj, a u sabranim djelima čuje se dživdžikanje dukljanskog vrapca. Kažu da su mu Srblji, kad ih je išćerao iz Obodskog zapisa, zaprijetili da će ga tužiti Hagu, jer nisu baš toliko „grešni“ da ih etnički očisti iz Zete.
U sabranim djelima nema pjesme Doklea koje ima u Književnim novinama i u Oporukama, a počinje ovako: „Leže li ovdje Rimljani, Iliri il Srblji, / Ko tesa ovaj kamen na groblju kraj rijeke?“ Kakvi Srblji, anđeli s njim, šta ovo zbori, dajte mu vode preko mašica da dođe sebi! Zar se ne kaže: „Rimljani, Iliri il Dukljani“? Da se kaže, to bi znao ovaj živi zaklanik za Bodinom. Šta je s Dukljanima? Dali kolektivnu ostavku? Istražili se ka Macure? Etnički su očišćeni? Ne Dukljani no Dukljanke su očišćene. Etnički. Zato Dukljana nema. Tako je zborio Špijun kad je pisao Dokleu.
Morao je dobro razmisliti prije no što je u CKL izvršio agresiju na mene: svojim lažima nagnao me da postanem arheolog i u Duklji iskopam Ješa Srbina u vrlo očuvanom stanju. Dovešću Amfija da stručno konstatuje: jesam li otkrio mošti srpskog sveca? Njegova sabrana djela ostavljaju utisak da na špijuna nije pala ni srpska muva – tako se oprao od bivšeg sebe. Kad čitate 14 tomova njegovih sabranih stihova, imate dojam da Srbin uopšte ne postoji u prirodi! E neće biti, rekoh, da o Srbima njihov dugogodišnji miljenik nije ni jednu probezbelio!
I otkrijem da se Špijun u sabranim djelima pomno otrijebio od Srba. U Stvaranju iz 1959. objavio je 7 pjesama pod zajedničkim nazivom Crne i zemlja i gora, a posljednja od njih je imala naslov I na kraju sve je to jedna zemlja. U sabranim djelima je, u tim pjesmama, umjesto naslova stavio brojke, jer nije mogao ostaviti naslov koji proriče Britvino potpisivanje Beogradske povelje: „sve je to jedna zemlja“! U toj pjesmi bilo je rečeno: „Ova Zemlja je i meki jastuk peska / Gde su se rađali samo Miloši i Prijezde“. Špijun danas Njegošu, zato što je veličao Miloša, opaljuje šamare, a nekad je tvrdio da se 50% Crnogoraca zovu Miloši! U sabranim djelima iz pjesme je glavački izbacio Miloše i Prijezde, a njen je naslov precrtao da ko ne pomisli, gluho bilo, da su mu Srbija i CG „jedna zemlja“. Piperski vidovnjak je 1959. godine prorekao Solaniju!
U pjesmi Zbog vas sam ja čovjek (Stvaranje 1960.) Špijun veli: „Rijeko Marice, / Ženo s najviše muževa, / Podavi ih obučene u pancire / I oblake. / Zbog tebe naša djevojka / Nad vodama i danas tužno pjeva. / Od tebe znamo da je voda / najveće groblje za junake“. „I po dva cara / I po sto vojvoda / ostavljasmo bojištem. / Od Careva Laza do Mišara / Groba Kulin-kapetana / Davasmo otsječene glave gavranima / Da zbog nas lete, / Da utješe gdje je Ljuba / Ostala zauvijek sama. / Da pred kućom ocrne majku“. „Naše su vladarke / Za ljubav zemlje prodavale i pile. / Samo smo Milicu imali, / Da nam pridrži krunu / I nosi burmu. / Žene su nam prestole / Na koljena za noć lomile. / Ženili smo se ludo / I za caricu imali kurvu“. Na kraju pjesme kaže: „zbog vas sam ja ovakav“.
„Od Careva Laza do Mišara“, klikće Špijun, jer je to jedna istorija. U istu kumbulju stavlja Srbe i Crnogorce, zato i veli da zbog Marice „naša djevojka“ (srpska ili crnogorska – svejedno, jer to je isto) „nad vodama i danas tužno pjeva“ – još je bole rane maričke. I nije bitno čija je kruna koju špijun daje Milici da je malo „pridrži“, jer ako je srpska, i crnogorska je. Ali okle nam carica-*****? Mi jesmo imali kurve, ali ne carice, jer nismo imali careve, osim onog lažnog. Jest, ali Srbi su imali Dušana i Uroša, a to je ka da smo ih imali i mi, jer Srbin i Crnogorac – to ti je isti *****. Imali smo još jednog cara: kad Špijun kaže da smo „po dva cara“ ostavljali na bojištu, zna se da je jedan bio pravi, i zvao im se Murat, a drugi nije bio ni pravi ni krivi, nego ‘nako, a zvao nam se Lazar.
Ovu pjesmu Špijun je u sabranim djelima etnički očistio: „Po dva knjaza / i po sedam vojvoda / ostavljali bojištem // Od Tuđemila / Do Vrtijeljke, / Careva Laza, / Grahovca / I / Fundine / Davasmo odsječene glave / Gavranima da zbog nas lete. / Da utješe đe je ljuba ostala zauvijek sama, / Da pred kućom onijeme majku, / Da na kućište slete! // Naše su knjeginje / za ljubav zemlje darivale, muško snile. / Samo smo Kosaru imali / Da nam pridrži krunu / I nosi / Burmu! // Žene su nam prijestole koljenima lomile. / Ženili smo se velmoški, / Jakvintu imali, / Kraljicu našu surovu“.
Šutnuo je iz pjesme Maricu, Mrnjavčeviće, Lazara, Murata, Kosovo, sto vojvoda iz srpske epike, Mišar, Kulin-kapetana, Milici konfiskovao krunu, skinuo joj s ruke burmu a da nije ni osjetila (kao da je đak baščaršijskih lopova) i uručio ih Kosari, smijenio caricu-kurvu i ustoličio Jakvintu, a meni ostaje jedino da kažem: Sram te bilo! Ti književnik! I da dodam: u pravu je Radičević kad kaže: „Pranje prošlosti je uzaludan posao. Ostaju tragovi“.
Špijun danas dično, rapsodično, toržestveno, mužanstveno, veličanstveno palamudi o Dukljanima. Na primjer. Pošto su u maloprijašnjoj pjesmi ostale samo Dukljanke, precrtao je stih da su nam vladarke „za ljubav zemlje prodavale i pile“, jer prodaja i lokanje pripšu Srpkinjama, a Dukljanke su „za ljubav zemlje darivale, muško snile“! Nažalost, Ješo je postao Dukljanin nakon Lekinog pada, što ću dokazati analizom falsifikata u sabranim djelima. Nek naš mitoman i dalje bude „Gorazdov potomak, pravi, jedini“, ali kad će prestati s pričom da svi koji ne daju pet para za njegova faletanja o Dukljanima time dokazuju da su se odrodili?! Njegovo drvljenje o Dukljanima svodi se na pokušaj ovog megalomana da istorijsko i duhovno središte Crne Gore prenese s Njeguša u svoje Pipere gdje je Duklja bila locirana: „Sad si u zidu piperske kuće / U Doklei si bio dio portala“, kaže Špijun jednome dukljanskom kamenu.
P.S. Špijun je rekao: „Marvo sve što radi, radi za novac“. Našto sam odvratio da jedini on ne bi to smio reći, „jer mu ni za jedan od možda i 20 svojih tekstova koje je objavio u CKL nisam iskao ni banke. Zato je skrojio laž: ‘Honorar je isplaćen njegovoj supruzi i kćerki kada su došle da ljetuju u Budvi!’ Nikad nisam nagazio na ovakvu barabu! Koja se sastoji 90 odsto od laganja, a 10 odsto od vode, masti, bjelančevina i ugljenih hidrata.“
Špijun mi odgovara: „samorođena moralna nakazo kako moga, gdje ti bi obraz, da poričeš, i to gnusno, da sam dao tvoj nezarađeni honorar Gordani i Ivani kada su, prije neku godinu došle da ljetuju u Budvi“. I dodaje: „E, slušaj me dobro, Marvo: Tvoj nezasluženi honorar sam prije neku godinu, kada su tvoja Gordana i Ivana ljetovale u Budvi, dao Ivanu Počeku, a on njima. Pošto si već u kandžama skleroze, biće da si i totalno amnezirao. No, srećom, Ivan Poček je tu“.
Telefoniram Ivanu. Koji mi kratko veli: „Jevrem laže“.
Kad čitam šta Špijun piše o meni u CKL, ne ide mi pod kapu da je Bog mogao toliko gadluka zašiti u jednu ljucku čapru! Da ne bih ulazio u glib u kojem se Špijun osjeća kao kod kuće, vratiću se predmetu spora: pošto mu nikad nisam tražio ni groš za tekstove iz CKL, na osnovu čega veli da sve radim za pare? Na osnovu toga što je ovaj Dukljanin obična baraba. Zato neću više odgovarati na njegove besprizorne laži. Jer mi je referendum preči. To ne znači da će moći nekažnjeno da piša po meni. Nastavi li da divlja, opet ću prutom po njemu ko po zmiji, jer ni za tri godine ne bih izanalizirao falsifikate u njegovim sabranim djelima. Neću stati s proučavanjem tih falsifikata, ali svoje nalaze neću objavljivati, ako me špijun ne nagna, dok referendum prođe. A onda ću pokazati, strogo dokumentirano, kakva je to baraba!
Marko Darincin Vesovic
ANATOMIJA JEDNOG BRICE – ETNIČKO ČIŠĆENJE POEZIJE
Jevrem Brković, zvani Špijun, opet se u CKL ispovraćao: svileni želudac ovog lažova, kakvog nema u tri carevine, ne može da svari istinu koju mu serviram s ljutim začinima. Iako ima zanimljiv kemijski sastav, njegov povraćak neću laboratorijski analizirati, jer sam džentlmen i ne želim izlagati kušnji osjetljivost mojih ljubeznih čitateljki, za koje sam zgotovio nešto ugodnije.
Kad sam počeo čitati Špijunova sabrana djela, brzo sam postao žrtva dojma da je još u majci bio zadrti Dukljanin. Koji je, tek kad je od mjesne zajednice dobio potvrdu da je „Gorazdov potomak, pravi, jedini“, pristao da se rodi. Tačnije, da svojim dolaskom na svijet, kao bocom šampanjca, časti čovječanstvo.
Na žalost, falsifikati koje sam otkrio u sabranim djelima prizvali su mi u sjećanje priču otrpije 30 i kusur godina da je Ješo startovao kao srpski pesnik, ali, kad se u Beogradu iskompromitirao kao žbir koji je ljude slao na robiju, kidnuo je u CG i sebe prečinio u Dukljanina.
U knjizi Sujeverice i druge reči Branko V. Radičević piše da je Špijun na robiju poslao Borisa Jovančevića: optužio ga je „da je za kafanskim stolom u Moskvi pričao kako je u Beogradu asfalt, a u okolini Beograda blato do kolena. I kako bi bilo korisno za otadžbinu da se Josip Broz, koji se tih dana nalazio u Indiji, ne vrati živ sa svog besmislenog puta koji užasno košta njegovu jadnu, siromašnu zemlju“.
I tužilac digne optužnicu. „Cinkaroš se pojavio pred okružnim sudom kao glavni svedok. Nemilosrdno je optuživao nesrećnog čoveka“. „U jednom trenutku nešto je tresnulo u sudnici. Nešto se stropoštalo. Slomilo. Istog časa ustao je brkajlija, porotnik. Zgađen, crven u licu. Upitao je glavnog svedoka optužbe: ‘Šta si po zanimanju?’ ‘Književnik!’ ‘Sram te bilo! Ti književnik!’
Jevrem Brković, nazvani književnik, blesavo se osmehivao. Nastavio je da optužuje nesrećnog čoveka“. Porotnikova reakcija „nije pomogla optuženom. Okružni sud u Beogradu, koji se nalazi na uglu ulice kneza Miloša i kraljice Natalije, osudio je pesnika Borisa Jovančevića na tri godine robije koju je izdržao u Sremskoj Mitrovici“.
Na kraju Radičević veli da Špijun „godinama pere prošlost“, „istom snagom kojom je godinama prljao“. Ali, „pranje prošlosti je uzaludan posao. Ostaju tragovi“. Ovdje ću reći koju o špijunovu zaludnom pranju prošlosti.
2. U sabranim djelima, u pjesmi Obodski zapis grešnog jeromonaha Makarija Špijun kaže: „Voimja Ivana gospodara i sina mu Đurđa / Ovo olovo morem brodi i dospje u kapu moju / da rabi grešni iz Zete čate sveta slova / i svetu pjesnu u jedan glas poju“. Ovo je očit dokaz o prekoračenju ovlaštenja: Ješo Dukljanin iz 2002. godine neustavno je ukinuo Ješa Srbina iz 1967. godine koji je u pjesmi Obodski zapis, objavljenoj u Književnim novinama, opjevao dogođaj iz srpske istorije: Ivan Crnojević je nabavio štampariju „Da Srblji grešni iz Zete ne čate tuđa / Slova i tuđu pjesmu u jedan glas poju“. Jeromonah Makarije, dakle, prvi je srpski tiskar.
Je li moguće, kumim te svetim Vasilijem, da su u Zeti živjeli Srbi? Kad bi mu danas rekao da Zeta beše srpska, glavu bi ti razbio u tirinte! A sveca pominjem zato što sam postmodernist, i moje pitanje sadrži skriveni citat: „Bravo, čestiti Vešoviću, tako se gadovima otpisuje. Znam kako ti je: izdrži, kumim te svetim Vasilijem Ostroškim, zbog Crne Gore, i svih nas nesrećnih i poskitanih“, preklinje me Špijun iz Zagreba u jednoj ratnoj poruci, ushićen mojim lemanjem Paljana. Sad kaže: „Sramno je biti Marko Vešović“.
Špijun je naknadno skužio da sam nerealizirani četnik, a da Ivo nije štampariju nabavio zato da Srblji iz Zete ne čate tuđe riječi i ne pjevaju tuđu pjesmu, dakle, da se ne rasrbljuju! Špijun je ptica-pjevica iz reda čvoraka koji, kako znamo, umiju oponašati razne glasove: u Književnim novinama i u knjizi Oporuke (1969.) bigliše ko srpski slavuj, a u sabranim djelima čuje se dživdžikanje dukljanskog vrapca. Kažu da su mu Srblji, kad ih je išćerao iz Obodskog zapisa, zaprijetili da će ga tužiti Hagu, jer nisu baš toliko „grešni“ da ih etnički očisti iz Zete.
U sabranim djelima nema pjesme Doklea koje ima u Književnim novinama i u Oporukama, a počinje ovako: „Leže li ovdje Rimljani, Iliri il Srblji, / Ko tesa ovaj kamen na groblju kraj rijeke?“ Kakvi Srblji, anđeli s njim, šta ovo zbori, dajte mu vode preko mašica da dođe sebi! Zar se ne kaže: „Rimljani, Iliri il Dukljani“? Da se kaže, to bi znao ovaj živi zaklanik za Bodinom. Šta je s Dukljanima? Dali kolektivnu ostavku? Istražili se ka Macure? Etnički su očišćeni? Ne Dukljani no Dukljanke su očišćene. Etnički. Zato Dukljana nema. Tako je zborio Špijun kad je pisao Dokleu.
Morao je dobro razmisliti prije no što je u CKL izvršio agresiju na mene: svojim lažima nagnao me da postanem arheolog i u Duklji iskopam Ješa Srbina u vrlo očuvanom stanju. Dovešću Amfija da stručno konstatuje: jesam li otkrio mošti srpskog sveca? Njegova sabrana djela ostavljaju utisak da na špijuna nije pala ni srpska muva – tako se oprao od bivšeg sebe. Kad čitate 14 tomova njegovih sabranih stihova, imate dojam da Srbin uopšte ne postoji u prirodi! E neće biti, rekoh, da o Srbima njihov dugogodišnji miljenik nije ni jednu probezbelio!
I otkrijem da se Špijun u sabranim djelima pomno otrijebio od Srba. U Stvaranju iz 1959. objavio je 7 pjesama pod zajedničkim nazivom Crne i zemlja i gora, a posljednja od njih je imala naslov I na kraju sve je to jedna zemlja. U sabranim djelima je, u tim pjesmama, umjesto naslova stavio brojke, jer nije mogao ostaviti naslov koji proriče Britvino potpisivanje Beogradske povelje: „sve je to jedna zemlja“! U toj pjesmi bilo je rečeno: „Ova Zemlja je i meki jastuk peska / Gde su se rađali samo Miloši i Prijezde“. Špijun danas Njegošu, zato što je veličao Miloša, opaljuje šamare, a nekad je tvrdio da se 50% Crnogoraca zovu Miloši! U sabranim djelima iz pjesme je glavački izbacio Miloše i Prijezde, a njen je naslov precrtao da ko ne pomisli, gluho bilo, da su mu Srbija i CG „jedna zemlja“. Piperski vidovnjak je 1959. godine prorekao Solaniju!
U pjesmi Zbog vas sam ja čovjek (Stvaranje 1960.) Špijun veli: „Rijeko Marice, / Ženo s najviše muževa, / Podavi ih obučene u pancire / I oblake. / Zbog tebe naša djevojka / Nad vodama i danas tužno pjeva. / Od tebe znamo da je voda / najveće groblje za junake“. „I po dva cara / I po sto vojvoda / ostavljasmo bojištem. / Od Careva Laza do Mišara / Groba Kulin-kapetana / Davasmo otsječene glave gavranima / Da zbog nas lete, / Da utješe gdje je Ljuba / Ostala zauvijek sama. / Da pred kućom ocrne majku“. „Naše su vladarke / Za ljubav zemlje prodavale i pile. / Samo smo Milicu imali, / Da nam pridrži krunu / I nosi burmu. / Žene su nam prestole / Na koljena za noć lomile. / Ženili smo se ludo / I za caricu imali kurvu“. Na kraju pjesme kaže: „zbog vas sam ja ovakav“.
„Od Careva Laza do Mišara“, klikće Špijun, jer je to jedna istorija. U istu kumbulju stavlja Srbe i Crnogorce, zato i veli da zbog Marice „naša djevojka“ (srpska ili crnogorska – svejedno, jer to je isto) „nad vodama i danas tužno pjeva“ – još je bole rane maričke. I nije bitno čija je kruna koju špijun daje Milici da je malo „pridrži“, jer ako je srpska, i crnogorska je. Ali okle nam carica-*****? Mi jesmo imali kurve, ali ne carice, jer nismo imali careve, osim onog lažnog. Jest, ali Srbi su imali Dušana i Uroša, a to je ka da smo ih imali i mi, jer Srbin i Crnogorac – to ti je isti *****. Imali smo još jednog cara: kad Špijun kaže da smo „po dva cara“ ostavljali na bojištu, zna se da je jedan bio pravi, i zvao im se Murat, a drugi nije bio ni pravi ni krivi, nego ‘nako, a zvao nam se Lazar.
Ovu pjesmu Špijun je u sabranim djelima etnički očistio: „Po dva knjaza / i po sedam vojvoda / ostavljali bojištem // Od Tuđemila / Do Vrtijeljke, / Careva Laza, / Grahovca / I / Fundine / Davasmo odsječene glave / Gavranima da zbog nas lete. / Da utješe đe je ljuba ostala zauvijek sama, / Da pred kućom onijeme majku, / Da na kućište slete! // Naše su knjeginje / za ljubav zemlje darivale, muško snile. / Samo smo Kosaru imali / Da nam pridrži krunu / I nosi / Burmu! // Žene su nam prijestole koljenima lomile. / Ženili smo se velmoški, / Jakvintu imali, / Kraljicu našu surovu“.
Šutnuo je iz pjesme Maricu, Mrnjavčeviće, Lazara, Murata, Kosovo, sto vojvoda iz srpske epike, Mišar, Kulin-kapetana, Milici konfiskovao krunu, skinuo joj s ruke burmu a da nije ni osjetila (kao da je đak baščaršijskih lopova) i uručio ih Kosari, smijenio caricu-kurvu i ustoličio Jakvintu, a meni ostaje jedino da kažem: Sram te bilo! Ti književnik! I da dodam: u pravu je Radičević kad kaže: „Pranje prošlosti je uzaludan posao. Ostaju tragovi“.
Špijun danas dično, rapsodično, toržestveno, mužanstveno, veličanstveno palamudi o Dukljanima. Na primjer. Pošto su u maloprijašnjoj pjesmi ostale samo Dukljanke, precrtao je stih da su nam vladarke „za ljubav zemlje prodavale i pile“, jer prodaja i lokanje pripšu Srpkinjama, a Dukljanke su „za ljubav zemlje darivale, muško snile“! Nažalost, Ješo je postao Dukljanin nakon Lekinog pada, što ću dokazati analizom falsifikata u sabranim djelima. Nek naš mitoman i dalje bude „Gorazdov potomak, pravi, jedini“, ali kad će prestati s pričom da svi koji ne daju pet para za njegova faletanja o Dukljanima time dokazuju da su se odrodili?! Njegovo drvljenje o Dukljanima svodi se na pokušaj ovog megalomana da istorijsko i duhovno središte Crne Gore prenese s Njeguša u svoje Pipere gdje je Duklja bila locirana: „Sad si u zidu piperske kuće / U Doklei si bio dio portala“, kaže Špijun jednome dukljanskom kamenu.
P.S. Špijun je rekao: „Marvo sve što radi, radi za novac“. Našto sam odvratio da jedini on ne bi to smio reći, „jer mu ni za jedan od možda i 20 svojih tekstova koje je objavio u CKL nisam iskao ni banke. Zato je skrojio laž: ‘Honorar je isplaćen njegovoj supruzi i kćerki kada su došle da ljetuju u Budvi!’ Nikad nisam nagazio na ovakvu barabu! Koja se sastoji 90 odsto od laganja, a 10 odsto od vode, masti, bjelančevina i ugljenih hidrata.“
Špijun mi odgovara: „samorođena moralna nakazo kako moga, gdje ti bi obraz, da poričeš, i to gnusno, da sam dao tvoj nezarađeni honorar Gordani i Ivani kada su, prije neku godinu došle da ljetuju u Budvi“. I dodaje: „E, slušaj me dobro, Marvo: Tvoj nezasluženi honorar sam prije neku godinu, kada su tvoja Gordana i Ivana ljetovale u Budvi, dao Ivanu Počeku, a on njima. Pošto si već u kandžama skleroze, biće da si i totalno amnezirao. No, srećom, Ivan Poček je tu“.
Telefoniram Ivanu. Koji mi kratko veli: „Jevrem laže“.
Kad čitam šta Špijun piše o meni u CKL, ne ide mi pod kapu da je Bog mogao toliko gadluka zašiti u jednu ljucku čapru! Da ne bih ulazio u glib u kojem se Špijun osjeća kao kod kuće, vratiću se predmetu spora: pošto mu nikad nisam tražio ni groš za tekstove iz CKL, na osnovu čega veli da sve radim za pare? Na osnovu toga što je ovaj Dukljanin obična baraba. Zato neću više odgovarati na njegove besprizorne laži. Jer mi je referendum preči. To ne znači da će moći nekažnjeno da piša po meni. Nastavi li da divlja, opet ću prutom po njemu ko po zmiji, jer ni za tri godine ne bih izanalizirao falsifikate u njegovim sabranim djelima. Neću stati s proučavanjem tih falsifikata, ali svoje nalaze neću objavljivati, ako me špijun ne nagna, dok referendum prođe. A onda ću pokazati, strogo dokumentirano, kakva je to baraba!
Marko Darinkin Vesovic
Za njim Baća ( za Ješom) up…nih gaća/
koji pare nikome ne vraća! ( Iz narodne pjesme )
Kako ih Ješo špijun iz Pipera, nediplomirani berberin, otrese i baci ka ukaljanu krpu. Ostadoše ka bra..njak na ćedilu. A trčali su za Ješom ka na solila i Baćo i Todorović ( Tarakalović) i Zlompar i Noša Kilibarda i ina stokpljevina samozvanih “veljih akadumaca“. Oće li Baćo sad da zakojeviteza “Primuse spašavaj !“ ,ka ono ranije kad je kukumaka – Primuse vrati se !
E da, zbilja Sekula đe će sad Novak Hadžić da aveta sa Jevrmom cinkarošem i družinom kad im ukidoše Đurovu i Stevovu( kako reče SLAVKO najvećih izdajnika LSCG) Montenu,
Хахаха, како Јефрем повуче ручицу на водокотлићу чим доби столицу у ЦАНУ. Пресвуци се Баћо, прехладићеш тако мокар и испишан. Можда да старост проведеш у завичајној Пиви, тамо те обожавају 🙂
Гаси их Мило редом. Прво телевизију Монтена, сада ДАНУ, ускоро ће и ЦПЦ. Код политичких нација то пролази лагано, без већих потреса.