Пише: Горан Комар
Није замјерати младима. (Ипак, корисно је упутити на пристојност). Али, узимати и захватати из часне старине и разастирати зрна из старих писама како су чинили ревиденти историје Црне Горе у последњих петнаестак година, није поступак који можемо правдати.
Једна од главних порука која се могла чути и која је упорно подастирана јавности у Црној Гори је порука о подјармљивању црногорске историографије од етаблираних завојевачких научника Србијанаца.
Предложио бих читаоцима уваженог Портала да направимо један заједнички поглед на оно што би могли назвати старим црногорским архивом. Јасно је да ће тај поглед, због недостатка простора, бити непотпун, али сигурно је да ће бити веома илустративан.
Веома стари црногорски архив, могло би се рећи, најкомпактнији корпус средњовјековних докумената Зете, могло би се даље рећи “старе државне хартије”, везан је за династију Немањића и тај архив је заправо немањићки државно-црквени архив зетске земље.
Он органски происходи из великог догађаја подизања манастирске цркве посвећене Св. Оцу Николи на Врањини. Нису јасне све околности преношења епископске катедре са Михољске Превлаке (увијек имам у виду Дрепе) на Врањину и уопште нисам сигуран да је и пренешена, али епископ Иларије овдје сазда ту цркву, а српски архиепископ Сава Немањић издаде му оснивачку повељу. Врањинских повеља бијаше на броју двадесетак, а завршна припаде Ивану Црнојевићу.
Оно што је од повеља сачувано, много, много, говори о посједу манастира, јер врањинско властелинство бијаше знатно. Манастир Св. Николе је немањићки манастир. Дакле, први хрисовуљ припада Светом Сави и настао је 1233. године, али, даље, међу ктиторима се јављају краљ Владислав, краљица Јелена, краљ Милутин, краљ Стефан Дечански, Ђурђе Стратимировић, Балша Трећи, Иван Црнојевић. Али, и Мехмед Други, који је под Скадром 1478. године издао лист којим је потврдио манастирске посједе.
Манастир је више пута похаран од Турака. Сачувано је предање које је објавио архимандрит Нићифор Дучић о догађају када је 1482. године пао Жабљак и када је по одласку митрополита Висариона из манастира ово мјесто похарано, а у њему деветорица калуђера пострдала у диму и огњу.
Хајде сада да погледамо шта се догађало са манастирском архивом. У часу преласка Ивана Црнојевића на Цетиње 1485. године, пренешен је и архив, али је дио његов задржан на Врањини и уништен у експедицији Сулејман-паше Скопљака 1842. године.
Архив на Цетињу, дакле говорим о немањићком зетском, врањинском архиву, чуван је до 1915. године. Тада је књаз Мирко наредио закопавање крај двора краља Николе на Крушевцу код Подгорице и ту је архив лежао до краја рата. Поново је пренешен на Цетиње и тада је опет закопан!
Средином априла 1923. године откопани су сандуци са старим архивом на Врањини. Тај дио архива је углавном иструлио. Фундус повеља садржи деветнаест хрисовуља. Десет лежи у музеју на Цетињу: двије краља Стефана Уроша Милутина Другог Немањића, три повеље краља Стефана Дечанског, двије цара Душана, двије Балше Трећег, једна Ивана Црнојевића о оснивању манастира Рождества Пресвете Богородице на Цетињу.
Али, да видимо сада даље. Ратови и закопавања учинили су што су учинили. Да ли се кроз историју, погледајмо, јавило неко лице које је показало бригу за стари архив? Јесте. Био је то јеромонах Гаврило (Ђурашковић) родом из Цеклина који је пажљиво и са познавањем ствари, преписао њихов садржај. Учинио је то у периоду управе Црном Гором и њезином пећком и непобитно пећком, митрополијом владике Данила и Саве.
У тој копијалној књизи оставио је јеромонах Гаврило и посебну важну биљешку о учињеном послу. Из ове књиге преписа научник Јастребов је објавио одређене повеље међу којима једну Милутинову и једну Балше Трећег.
Сигурно се данас зна да се ова књига у Цетињу налазила до 1887. године и она је касније нестала. Сам јеромонах Гаврило казивао је о оштећености, старости и раздртости рукописа. Када је истраживач Филип Радичевић у подруму цетињског манастира пронашао Владиславову повељу (оригинал) он ју је преписао и касније објавио. Она се на Цетињу сигурно налазила до 1870. године. Ето, његов рад је објавила цетињска Просвјета 1890. године?
Хајде да кренемо даље. Када је у Котор стигао један српски чиновник Ђурђевић и срео се са “клириком” Луком Радоњићем, свједочио је како је у њега видио “читави црногорски архив”. Тај Лука Радоњић послужио је као водич Ивану Кукуљевићу Сакцинском и у његовим рукама налазиле су се средњовјековне хартије које су власништво манастира Савина код Херцег Новог. Међу њима, оригинална повеља деспота Стефана Лазаревића манастиру Милешева из 1414. године. Повељу је манастиру вратио бококоторски владика Герасим (Петрановић) и код мене уважени читаоци Портала могу видјети и много више података о изношењу манастирских докумената. (Повеље су још једном понешене на Цетиње 1985. године гдје су држане до 2002. године када сам скупа са игуманом Јустином (Тасићем) успио у њиховом повраћају у манастир Савину и када је деспотова повеља враћена неконзервисана и пресавијена начетворо). Да ли је клирик Лука имао какве везе са гувернадуром Вуколајем?
Хајде да кренемо даље. Прије доста година у Херцег Новом се појавила рукописна књига 18. вијека. Продавана је и нуђена на продају. Припада трговцу из новскога села Поди Данилу Глигоровом који је своју трговачку колонију засновао у Цариграду у грчкој четврти. Био је свјетски путник и учесник у руско-турским ратовима. Ја сам садржај књиге објавио и успио у њеноме спашавању за несретни Херцег Нови. Али, дио књиге, те исте књиге Данила Глигоровог, објавио је још између два свијетска рата г. Вуксан на Цетињу јер ју је тамо пронашао у архиви краља Николе. Откуда књига на Цетињу? Многи су трагови довољно широки да се њима крене?
Књиге српске Топаљске општине на почетку 19. вијека проналазио је и спашавао топаљски општински капетан Јован Цвијетовић поткао из Попова Поља и о томе се његовом дјелу налазе уредне биљешке на полеђини ових општинских књига. Одакле их је спашавао? И шта су уопште Топљани покушали сачувати послије пада Млетачке републике? Нико ваљда неће спорити да су приморске општине засниване од 1423. до 1718. године чисто српске општине?
Ја не знам да ли је Фрушка Гора у њезиним манастирима изњедрила толико јасних свједочења њиховог српског карактера колико су то подвукле управе бокешких комуна? То је природно стање ствари. Тај древни природни поредак нарушавале су револуције и једнако опасно политичари. Овај народ, као хљеб насушни треба управу, а он у читавој својој историји није искусио ништа друго него власт. Власт и само власт.
Поштоване читаоце Портала ја сам недавно подсјетио на низ свједочанстава о високом поштивању и култу светих Немањића у Зети Балшића. Сјетили смо се недавно скадарске повеље Балше Трећег, сјетили смо се повеље краљице Јелене манастиру на Врањини. Али, хајде да кренемо и даље.
Свима је у Црној Гори познато да се феудална властела Балшићи подигла и на обзору историје снажно пројавила у лику Ђурађа Балшића у Будви коју је Ђурађ стекао 1367. године прогласивши се “будванским кастеланом”. Али, при том, он је себе и браћу своју, насловио “баронима приморске Србије”. Да ли је то тачно? Балша Трећи Балшић (1402-1421), бијаше ли унук светога кнеза Лазара? Он је 1413. године издао повељу којом је даривао земљиште за градњу цркве Светог Николе у манастиру Прасквица, али он је знао да је српски краљ Милутин даривао манастире Прасквица и Градиште (та се чињеница помиње у паштровским документима два пута). Када је паштровска кумунитад 1634. и 1678. године потврдила Прасквици и Градишту права, наглашено је да она проистичу из хрисовуља краља Стефана Уроша и његове мајке Јелене.
Наше династије су једно. И њима је глава Христос. Њихов је принос ктиторски. Нису мање свете српске породице које су у доба турске власти нашле пут да их слиједе.
У периоду народног разура који кренуше политичари дата је слобода митраљирања народне зграде и једна група стараца држала је обарач док је било муниције. Данас млади људи посматрају рушевине. Потребно је много личног залагања, рада и читања да се повеже конац историјског хода српског народа који су кидале окупације.
Огромне штете учинила је небрига главара и политика. Упутио бих читаоце портала ИН4С на драматична скрнављења манастирских библиотека овог подручја од стране Врчевића и Поповића. О томе је недавно објављен озбиљан рад. Апсолутно не желим ствари гледати једнострано.
Ја никада нисам изгубио наду у обнову.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Evo, da dodamo veoma znacajan podatak. Broj dokumenata koji je 1923. godine izvadjen iz zemlje je znacajno veci od 10 000.
Поштовани г. Бајо,
Постоје ствари које су компактне и убједљиве. Када сам у коментарима потапања ваљевске Грачанице писао о земљама и градовима који нипошто не држе, не уздржавају народ, већ народ одржава стремљење “немогућим” дјелима, ја сам у глави пројектовао слику континуираног, природног, генетичког, раста и унапређивања народне културе и просвјете. Што народ каже: Гдје би нам био крај? Никаква окупација није могла покидати те струне. Увијек су то чиниле фаланге колаборациониста, али много, много више, политички партикуларизам. Као бројчано мали народ, посједовали смо културну баштину за показивање свијету. Већ, давно, увезану у средоземни културни круг. И по праву примогенитуре, били смо веома компатибилни. Погледајте косовско-метохијске црквене грађевине. Равне најбољим ренесансним осварењима Италије? Погледјте и овај Архив који сам мало предочавао? Али све то заједно, пред свијетом представља вриједност искључиво као цјелина. То је као када вреднујете нечији рад. Партикуларна стремљења политичара су фрагментовала ту хришћанску православну цјелину која је слика дјела настављача црквено-културне традиције Источноромејског царства. Ја сам незнатан и од данас до сутра. Али, позивам на сабрање. Ми и у овом часу имамо своју државу: пећку митрополију на Цетињу. Али, треба састављати народ. Најбоље што је ова земља имала, а то су професори српског језика груписани у Никшићу, нису могли имати своје мјесто у црногорској просвјети (Вуку је подјељен отказ) јер су предавали – цјелину.
Браво!! Ви господине Комар уносите свјетлост у ову помрчину дукљанску.Жао ми је што неки мој коментар не може бити објављен али заслужујете апсолутно поштовање.