Прилог за научни скуп о Боки Koторској: „ Бока у огледалу историјског насљеђа“

др Машан Ерцеговић

Умјесто предговора

Увидом у Одговор Бокеља Сабору хрватско-славонском, усвојеном на организованој скупштини Бокеља на Прчању, уочљиво је да су народни представници Бокеља сматрали за изузетно важно да се одмах на почетку Одговора (писма) декларишу и у регионалном и у народносном смислу.
Наглашавајући констатовани став, проистекао из неупитног схватања учесника Бокељске народне скупштине одржане 29.10.1848. године на Прчању, да су они Бокељи и да предоминантну већину житеља Боке чине славеносерби,(1) да су аутохтони, па према томе и државотворни и да по том основу имају право отворено изнијети властити став по свим политичким питањима у вези њиховог статуса у свијетлу новоусвојеног Устава у Аустро-угарској царевини, бјелодано нам свједочи о високо развијеној народносној и политичкој свијести наших предака. Закључци са ове скупштине представљају капиталну вриједност по питању политичке, националне, регионалне и државотворне идеје, мисли и правца дјеловања Бокеља у сваком од тих питања важних за будућност Боке од тада па надаље. Посебно из разлога што, имају јасан став, како према захтјевима сабора хрватско-славонског тако и према „препоруци“ из „Објавлијенија“ Владике Петра другог Петровића Његоша.
Овим ставовима, наравно, посебну потврду и значај даје, и чињеница и начин на који су тридесетипет (35) година раније, 1813. године, на скупштини одржаној у Доброти у присуству Митрополита црногорско-приморског Петра I (првог),(2) ту своју високу свијест о посебности и самосвојности већ експлицитно показали усвајањем Уговора о уједињењу са Црном Гором. Наравно, ова одлука није представљала само пуки одраз политичке жеље Бокеља и Црногораца засноване на народној солидарности и етничком јединству, већ и резултат оружане борбе започете већ 1802-1804.године устанком Грбљана против Аустрије, а окончанoм заједничким (Бокеља и Црногораца) протјеривањем Француза 1813. године, из Боке. Имајући то у виду, без двоумљења се може устврдити да су ово два најзначајнија датума не само у нововјековној историји Боке, него још од петнаестог вијека и распада српске средњевјековне државе па све до ослобођења 1918. године.
Стога, природно се подразумијева да, ова два догађаја и сама по себи заслужују да буду редовно обиљежавана, а камоли, посматрана у контексту турбулентног деветнаестог вијека и националног буђења низа европских народа јер, остаје незабиљежено тако политички зрело,одважно и самосвјесно понашање, тако малобројне народне заједнице и тако минорне, у територијалном смислу, географске регије на тлу тадашње Европе.
Одлуке и ставови Бокеља заузети на двијема поменутим скупштинама постају знатно јаснији и разумљивији када се ставе у контекст закључака М. Милошевића, изнешених у његовом раду посвећеном грбаљским бунама у петнаестом вијеку, гдје он са пуном научном одговорношћу констатује да, „Грбаљске буне спадају, без сумње међу најзначајније догађаје у приморским комунама XV стољећа (1421-28,1432-33,14448-52,1462-69)“ што ће рећи, на цијелој источној јадранској обали, као и да,“Ове буне, према томе, нису само један фактички протест, него израз властитог става.“(3)
Његови ставови и закључци се прије свега темеље на анализи коресподенције коју Грбљани имају са Венецијом, из које се јасно уочава да се аргументи на којима Грбљани заснивају своје ставове темеље на чињеници да, Грбљани cамо и искључиво себе виде као плодоуживаоце и непосредне посједнике земље са правом фактичке власти-државине (dominium directum) над земљом и да им земља, виногради и пашњаци, припадају већ читав миленијум и више, како кажу,(4) што имплицитно сугерише да њихова самоувјереност потиче од чињенице да су та права стекли у земљи којом су у дугом периоду времена владали господари из њиховог племена-народа, да би на крају имали и били поданици свог властитог, а не туђег цара.
Ова два датума и догађаја се зато могу узети као неоспорна потврда континуитета политичке самосвијести Бокеља и њиховог повратака на историјску сцену као самосвјесног актера, започетог још њиховим директним укључивањем у Кандијски рат на страни Млечана средином седамнаестог вијека.(5) Посебно, што потпунија сазнања о тим датумима и догађајима, које нам пружа историјска наука, и њихово стављање у контекст дефинисања и утврђивања положаја једне народне заједнице као колективитета, у овом случају Бокеља, омогућава да се прати друштвена свијест и историјска одговорност и зрелост тог колективитета у различитим историјским ситуацијама и епохама, и тиме јасније и прецизније утврђује вектор њиховог политичког и ширег друштвеног размишљања и стремљења.
Стављање таквих, неупитних и научно аргументованих података у контекст утврђивања историјске одговорности једне народне заједнице као социо-политичког ентитета, у различитим историјским ситуацијама, потврђује латинску максиму о историји као учитељици живота, као и много пута, у задње вријеме, парафразирану изреку великог руског историчара Васиља Осиповича Кључевског “Народ који не познаје своју прошлост нема будућности“.
Имајући све наведено у виду, као и неспорну чињеницу да, на почетку двадесетипрвог вијека друштвено-политички положај и Боке и Бокеља, стицајем одређених и геополитичких али и унутрашњих околности, не прати овај објективни вектор бокељске историјске друштвено-политичке вертикале у најширем смислу, пред нас ставља обавезу да, обиљежавању ових двају датума и догађаја, не прилазимо искључиво и првенствено са аспекта поштовања културе сјећања, већ да критичком и објективном опсервацијом истих и стављањем у корелацију са данашњим актуелним стањем, помогнемо у разумијевању, рјешавању и дефинисању властитог положаја у „својој“ држави.

Успостављање Боке као регије кроз историју

Бока у периоду 1797 до 1814.године

Јасно је да је Бока још од раног средњег вијека третирана као природна и географски заокружена цјелина-регија, али њено конституисање као друштвено-политичког субјекта и регије у територијално-административном смислу, са аспекта савремене политичке и уставно-правне легислативе и праксе, можемо, прије свега, посматрати у периоду нововјековне историје старог континента, што ће рећи од француске револуције па надаље. Истина, заокруживање Боке као административно-територијалне регије, након распада српске средњевјековне државе започиње већ почетком осамнаестог вијека, признањем Млетачке Републике од свих бокељских општина и прихватањем њене (млетачке) државне надлежности и надређености.
Но, тek, након турбулентних година које Бока проживљава борећи се за своју слободу од покоравања Млетачке Републике од стране Наполеонове Француске и мира у Кампоформију, па до потписивања Уговора у Теплицу §(Топлицу) између чланица шесте антинаполеоновске коалиције 28.08.1813.године, којим се практично потврдила одредба Конвенције у Рајхенбаху о предаји Боке Аустрији, а све потврђено Бечким конгресом великих сила 1814-15. године,(6) у суштини почиње права борба за политичку и административно-територијалну регионалну самоуправу Боке, у савременом правно-политичком смислу.
Наравно, не баш тако ријетко, прекидана конкретнијим видовима артикулисања властитих политичких захтјева практиковањем оружаних устанака. Од којих су, устанак Грбљана 1804.године против Аустрије, устанак Бокеља 1806-7. и 1813. године против француске управе, устанак Грбљана 1848. године и Бокеља 1869. године, против Аустрије су, они који не само потврђују историјску самосвијест Бокеља о аутохтоности, већ и опредијељеност да се она и брани и сачува.
Но, мора се нагласити да Бокељи своју регионалну посебност не исказују само у конфронтацији са страним империјалним силама, већ на њој инсистирају и када потписују Уговор о проглашењу уједињења Боке са Црном Гором, са којом желе да формирају слободну самосталну државу, имајући у виду да Црна Гора тада већ егзистира као слободна територија, и када сматрају да је наступио прави тренутак за остваривање најважнијих државно-правних циљева Црне Горе и Боке Которске, након распада српске средњевјековне државе. Наиме, на самом почетку Уговора се констатује да су у питању „двије сусједне покрајине“(7) што очигледно има за циљ да апострофира равноправност и нагласи уједињење двије цјелине. Надаље, на Скупштини је усвојена-изгласано рјешење о избору – Governo provvisorio delle provoncie unite di Montenegro e Bocche di Kattaro soto la protezione delle tre potenze Allleate Russia, Austria i Inglitera, (Привремена владавина(влада), двију уједињених покрајина Црне Горе и Боке Которске , под ѕаштитом трију савезничких сила Русије, Аустрије и Енглеске),(8) гдје се и у самом називу документа поново инсистира на термину покрајина као територијална и административна цјелина. На основу те одлуке образована је и Commissione centrale del Governo provvisorio (Центална комисија привремене владе) састављена од по девет чланова обије земље, а под предсједништвом владике Петра I (првог).(9) Дакле, више него очигледно је, да се инсистира на равноправности, како, терминолишки стављањем обије територије у исту раван – покрајине, тако, и политички кроз једнак број чланова Централне комисије из сваке од покрајина. На скупштини је усвојена и одлука да се сва важнија рјешења морају доносити на пленарним засиједањима, што, посебно потврђује политичку равноправност. Овим се потврђује не само висока свијест представника обије братске покрајине о државно-правном и историјском значају који овај чин има за обије покрајине и високо међусобно уважавање већ, и формално признање да у заједницу улазе двије покрајине као регионалне цјелине.

Период аустријске владавине 1814 – 1918. година

Реализацијом Уговора из Теплица, потврђеним Бечким конгресом, Бока Которска 1814.године, постаје дио аустријске покрајине Далмације гдје до 1821.године у админисратвном смислу функционеше по уређењу наслијеђеном од Млетачке Републике.
На основу царског рјешења од 04. маја 1821.године се, кроз „Правилник за организацију опћина“(10) за округе Задар, Сплит и Дубровник,одређује нова адмистративна подјела. Бока се тиме први пут инкорпорира у Далмацију у територијалном и административном смислу у складу са правном легислативом царевине. Како је поменутим „Правилником Далмација подијељена на округе, окрузи на котаре, а котари на опћине“ (11), а Котор није добио статус града, а Бока Koторска статус округа, што је очигледна дискриминација, то је очевидно да Беч нити цијени, нити опрашта народну самосвијест када на то није присиљен.
Нова територијална организација Далмације се установљава уставом царевине од 25.априла 1848.године, насталим као посљедица низа политичких турбуленција на ширем простору царевине, превасходно у Мађарској. Овим рјешењем Котор и Бока Которска се стављају у исти ранг са остала три далматинска града Задром, Сплитом и Дубровником, и њима припадајућим окрузима. Тако да, Котор и остала три града директно бирају по једног заступника, а Бока, као и остали окрузи, још три. Осим тога, а што је неопхдно посебно нагласити, Бока добија и право непосредног и директног представљања у Царевинском вијећу Бечу.
Овим Бока још једном потврђује свој регионални партикуларизам и јасан став о својој аутохтоности, што задржава све до краја егзистирања у оквиру царевине, тј. до краја првог свјетског рата и ослобођења.
Оно што је, такође, посебно интересантно и врло индикативно, у периоду који доминантно означава инсталација државне правне легислативе као симбола аустријске владавине, о бокељској партикуларности посебно знаковито свједочи наставак и од стране аустријске државе прихватање праксе коришћења институције „судова добрих људи“ која подразумијева примјену обичајног права, без обзира што је Аустрија била позната као уређена правна држава. Ови судови су се прије свега бавили грађанским споровима (а, врло често и кривичним, али су морала бити заведена у суду) и што је посебно важно нагласити, били су у надлежности самоуправних јединица као што је било у вријеме Венеције.(12)

Бока Которска између два свјетска рата

Југословенско уједињење, како истичу историчари, није било нити је представљало спој старих држава у једну нову, већ је представљало спој отцијепљених територија бивше аустроугарске царевине са једном већ постојећом државом – Србијом. Стога, Бока Которска, потврђујући своју партикуларност и самосвојност, преко свог заступника у Народном вијећу (Југословенском одбору) које је отишло у Београд да тражи уједињење са Србијом, доктора правних наука Божа Вукотића, директно учествује у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. Др Божо Вукотић преноси одлуке скупштина и Народних вијећа бокељских градова са Централним Народним вијећем у Котору о уједињењу са Србијом и заједничком укључивању у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца.(13) Ово је, неспорно, био врхунац вишевјековне борбе Бокеља за национално, културно и политчко ослобођење. Бока Которска саставни дио Краљевине СХС постаје тек 1921. године након закључења Рапалског споразума између Краљевине СХС и Краљевине Италије крајем 1920. године. Иако су очекивали да буду аутономна област у новој држави, од 1922. године Бока се у виду округа припаја Зетској области гдје у том статусу егзистира све до 1929.године када промјеном службеног назива Краљевине СХС у Краљевину Југославију, постаје дио новоформиране Зетске бановине у административном статусу среза,(14) све до почетка другог свјетског рата 1941. године и окупације од стране Краљевине Италије.
У новоуспостављеном Банском вијећу Зетске бановине Бока Которска је представљена директно и то двоструко, једном у име среза, а други пут и у име два града Котора и Херцегновог, те је јасно да је, аутохтони регионални статус Боке Которске у новој држави потврђен а њена стогодишња борба уважена и призната.

Бока Которска у новој Југославији

Завршетком другог свјетског рата долази до промјене друштвеног уређења у Југославији као посљедице комунистичке револуције и народноослободилачког рата а тиме и до политичког и територијалног организовања на новим друштвенополитичким и идеолошким основама. Процес институционалне изградње новог политичког система власти започет је у току рата и текао је постепено и био је централизован и детерминисан од стране ЦК КПЈ и, како се из анализе његовог развоја уочава, у почетку свог настајања је био знатно демократичнији него приликом свог дефинитивног конституисања при крају рата и одмах након ослобођења.
Први заметак нових органа власти за Црну Гору и Боку био је Народноослободилачки одбор за Црну Гору и Боку и формиран је на скупштини у Острогу почетком 1942. године, од представника са подручја Црне Горе и Боке Которске, и по свом називу поштовао је наслијеђену историјску чињеницу да представља oрган двије братске покрајине.
Овај орган прераста у ЗАВНО (земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења) Црне Горе и Боке, у новембру 1943. године у Колашину, на којем се конституисао као највише представничко и политичко тијело народноослободилачког покрета Црне Горе и Боке Которске и као такво функционише све до свог трећег засиједања 1944. године у јулу мјесецу, такође у Колашину. На том засиједању ЗАВНО прераста у ЦАСНО (црногорска антифашистичка скупштина народног ослобођења) који се конституише као највише законодавно и извршно тијело Црне Горе као равноправне федералне јединице Демократске Федеративне Југославије, и из чијег назива на волшебан начин нестаје име Боке Которске као равноправног конституента Народноослободилачког одбора за Црну Гору и Боку са скупштине одржане у Острогу и ЗАВНО за Црну Гору и Боку са засиједања у Колашину , новембра 1943. године. Како је било очигледно да је у питању један по свему недемократски чин деградирања и народних представника и једне цјелокупне „покрајине“ као цјелине, то се приступило легализовању тог чина кроз организовање сједнице Народноослободилачког одбора Среза Бококоторског, 8. априла 1945. године у Котору. Тада, под тачком разно, већином присутних, њих двадесетиједан-21, наспрам једанаест-11, који су били мишљења да се одлука о припајању Боке Црној Гори не доноси на тој сједници та одлука је усвојена, уз једанаест-11 одсутних, што доношење те одлуке у таквим околностима додатно мистификује.(15) Посебна занимљивост, прије контроверзност, оваквог начина доношења одлуке о овом питању лежи у чињеници да нико од присутних, суштински, није био против тога да Бока Которска и Црна Гора треба да буду заједно и да чине природну цјелину што је, уосталом, историјски већ било потврђено у много тежим и неизвјеснијим условима. Чини се, зато, логичним сматрати да су представници Боке, који су скоро сви, или сви до једног, били од личног, породичног или јавног угледа, или све то заједно, били мишљења и били научени да, кад прихватају важне одлуке у име народа којег представљају, мора да се зна под којим условима то чине, да то мора бити „из главе васколиког народа“ односно уз његову сагласност или како би се данас рекло демократски, и да то не може бити никаква тајна или конспиративна одлука, посебно не под тачком „разно“, јер је то испод, већ стеченог колективног народног достојанства и Боке и Бокеља. И тако је, наводно, изгласано припајање Боке Црној Гори на начин и под условима (безусловно, декретом – наметањем партијске воље-одлуке вишег партијског органа) који су примијењени и у Колашину приликом конституисања ЦАСНО, и тако по први пут у нововјековној историји одредили политичку будућност Боке без консултације народа Боке Которске. Ово је, каснији развој догађаја ће показати, био и својеврсни наговјештај укидања вишевјековне регионалне самоуправе Боке Которске, који се коначно и десио када је 1.јануара 1958.године, на снагу ступио Закон о укидању срезова у Црној Гори и то пет-5 година раније него је то савезним уставом из 1963.године институционализовано, и тиме укинут средњи ниво власти на подручју Црне Горе, а појачана етатизација и надлежности централних органа републике.
Како тада, тако и данас, с тим, што је и за Боку Которску и за друге срезове-регије, осим са аспекта укидања средњег нивоа власти карактеристичног за регије и појачаног система централизације и етатизације, важећим Уставом Црне Горе, додатно погоршан укупни друштвено-политички амбијент наметнутим уставно-правним рјешењима и у оним областима које су биле општеприхваћене и утемељене на објективном историјском насљеђу а тичу се културе, језика и писма, каo и „новим“ тумачењима значајних историјских догађаја.

Регионални развој – детерминанта територијалне реконфигурације

Опште напомене о значају регионалног развоја

Историјске околности, које нема потребе понављати, су учиниле да, садашњу територију државе Црне Горе у територијалном смислу конституишу одређене административно – територијалне цјелине које су се у заједничкој држави поново нашле или 1878.године, послије неколико вјекова, или, неке први пут, након коначног ослобођења од османске окупације 1912.године. Те околности су неминовно учиниле да постоје, не само одређене разлике у економској развијености, већ и специфичности у навикама, начину понашања и живљења у тим мањим административним цјелинама превасходно детерминисаним не само, дугогодишњим присуством страног фактора, већ и аутохтононим традиционалним обредно – обичајним навикама, које им је давало својеврсну регионалну специфичност, да не кажемо, посебност. Када је на ред дошло и питање равномјерног регионалног развоја, посебно након Другог свјетског рата, те специчности нису у довољној мјери узете у обзир приликом територијалне организације Републике Црне Горе, као ни, а што је још и важније, ни природни ресурси и потенцијали на којима је требало градити будући развој.
Питање равномјерног регионалног развоја као економски феномен и у Европи, па и у развијеном свијету у свој својој ексклузивности се наметнуло тек након Другог свјетског рата. Рат је, логично те већ постојеће разлике, посебно у економској развијености додатно погоршао. Природно је да је проблем неједнаке развијености појединих регија посебно постао проблематичан у државама које су и саме биле неразвијене за шта је Црна Гора еклатантан примјер. Но, неравномјерни регионални развој није само специфичност Црне Горе, већ и развијених земаља, па тако сваки четврти регион Европске уније има бруто домаћи производ (БДП) по становнику мањи од 75% просјека ЕУ.(16) То је, видимо карактеристика и развијених, а посебно земаља у развоју што се врло добро сагледава из сљедеће табеле :
Табела 1: Регионалне разлике у изабраним земљама ……………………………………………………………………………………………………………………………………….. Земља 1980. 2000. ……………………………………………………………………………………………………………………………………….. Јапан 1,40 1,48 Велика Британија 1,46 1,59 Француска 1,60 1,63 Канада 2,41 1,68 Шпанија 1,97 1,93 САД 2,19 2,02 Италија 2,12 2,12 Индија 3,13 4,81 Мексико 5,08 5,04 Бразил 6,73 5,59 Кина 7,27 9,07 ……………………………………………………………………………………………………………………………………….. Напомена: рацио у табели представља однос БДП-а (пер капита) у два најразвијенија региона у односу на два најнеразвијенија региона (посматраних земаља). Извор: Полесе, М.(2009) „ The Wealth and Poverty of Regions“, The University of CHICAGO Press, Chicago; (17)
Студија ОЕЦД-а (2011.) је на еклатантан начин показала двије изузетно битне ствари, прво, невјероватну чињеницу да се 40% БДП-а и запослености ствара у само 10% најразвијених региона у земљама чланицама ОЕЦД-а. Из ових разлога ЕУ и све друге развије не земље улажу огромна средства за смањивање регионалних разлика, не само у економском смислу већ и за развој инфраструктуре, образовања, здравства, културе и низа других активности. Очито, да је и сам привредни и економски развој показао да се до равномјерног регионалног развоја не може стићи спонтаним привредно-економским развојем, већ, да се то може постићи само активном односом друштва и економском политиком државе.

Регионална развијеност Црне Горе

Уравнотежен и што равномјернији регионални развој је једна од најважнијих компоненти друштвено-економског развоја за коју је, ако не искључиво, а оно предоминантно одговорна држава. Црна Гора је примјер неравномјерне регионалне развијености који је посебно ескалирао после отцјепљења Црне Горе из заједничке државе са Србијом и тренутно представља највећи изазов, не само за стратегију привредног и економског развоја, већ и кључни социоекономски проблем Црне Горе. Да би се тај проблем што боље схватио најбоље ћемо сагледати из двије наредне табеле :

Табела 2 : Неки макроекономски показатељи ……………………………………………………………………………………………………………………………………….. Назив 2006 2019 ………………………………………………………………………………………………………………………………………..Пољопривреда 8,2 6,2 Прерађив.инд. 7,7 3,8 Грађевинарств. 3,5 6,2 Трговина 11,1 12,6 Хотел.- Угостит. 3,0 7,7 Извоз 14,3 8,5 Увоз 31,7 52,5 Пок.изв./увоз 44,1 15,8 ………………………………………………………………………………………………………………………………………..
Извор: табелу формирао аутор на бази статистичких података МОНСТАТ-а; Напомена : индекс у табели представља однос учешћа привредног сектора у бруто домаћем производу (БДП-у);
Из табеле се јасно може закључити да су оне привредне гране преко којих се, најбоље генерише привредни и општи економски развој, коришћењем погодних регионалних ресурса контролише и подстиче равномјеран регионални развој, и најефикасније утиче на социоекономски положај појединца и породице, а тиме и на најбољи начин обезбјеђује адекватна демографска покривеност цјелокупне територије, скоро потпуно запуштене и показују тренд континуираног одумирања. Ово представља директну одговорност државе и показује одсуство дефинисане стратегије, како, привредног и свеукупног друштвеног развоја, тако и политике регионалног развоја.

Потврду напријед изнијетих закључака најбоље ћемо сагледати ако анализирамо ниво регионалне развијености кроз индекс развијености општина и видимо колико је значајна димензија регионалних разлика у нивоу развијености.

Табела 3 : Индекс развијености црногорских општина (2016-2018) ……………………………………………………………………………………………………………………………………….. Општина индекс развијености ……………………………………………………………………………………………………………………………………….. Будва 156,71 Тиват 133,59 Подгорица 122,11 Котор 118,73 Херцег Нови 115,71 Бар 100,36 Даниловград 94,82 Никшић 93,40 Цетиње 91,09 Жабљак 89,89 Улцињ 83,31 Плужине 82,27 Пљевља 78,47 Колашин 74,03 Мојковац 73,41 Шавник 66,45 Бијело Поље 64,48 Беране 58,32 ……………………………………………………………………………………………………………………………………….. ………………………………………………………………………………………………………………………………………..
Рожаје 52,60 Плав 47,14 Гусиње 43,82 Андријевица 41,56 Петњица 27,98 ………………………………………………………………………………………………………………………………………..

Извор података: Министарство економије

Индекс је једна врста композитног индекса који представља просјек одступања стандардизованих вриједности изабраних показатеља од националног просјека. Показатељи који улазе у састав индекса су: стопа незапослености, доходак ЈЛС per capita, буџетски приходи ЈЛС per capita, стопа раста становништва и стопа образовања становништва. Обрачун овог индекса се ради једном у три године; (18)
Регионалне разлике у развијености у Црној Гори нису њена ексклузивност, нити аутентична специфичност, али та чињеница не умањује нити искључује обавезу државе да се тим проблемом бави на организован и цјелисходан начин зарад општег добра. Црна Гора и у прву и у другу југословенску државу улази као једно од најнеразвијенијих подручја са наслијеђеном и агарарном и индустријском заосталошћу, државе која је трајала седамдесетичетири године и која јој је поред знатно унапређеног друштвено-економског положаја, развијене саобраћајне инфраструктуре, сигурног привредно-економског и културно-образовног инвеститора, подарила и значајну подршку у смањивању регионалних разлика у развијености појединих дјелова Црне Горе. Распад државе и касније отцјепљење Црне Горе и од Србије учинили су да се пажња на тај аспект економске политике скоро у потпуности занемари (забашури).
Томе су највише допринијели промјена друштвено-економског и политичког система, транзициони период заснован на прилагођавању привредног и економског система на постулатима тржишне економије неолибералног капитализма заснованог на тзв. Вашингтонском консензусу формулисаном од стране енглеског економисте Д. Вилијамсона, као и на незаинтересованости државе за тај проблем, што се политички манифестује кроз чињеницу да се Закон о регионалном развоју, усваја тек 2011.године. До тог тренутка наведени транзициони концепт, који по самој својој закономерности тј. системској неуређености и утемељен на тоталној приватизацији свих привредно-економских субјеката, порађа један примитивни капитализам, у савременој економској теорији познат као крони капитализам, већ продукује све развојне проблеме са којима се данас суоучава преовлађујући дио Црне Горе, а који се односи на висок ниво незапослености, низак ниво искоришћености природних ресурса, низак ниво животног стандарда, неразвијености индустрије и сл.(19) Осим што је касно усвојен, закон је врло флуидан и непрецизан, он потпуно произвољно и апроксимативно, без сагледавања свих релевантних чиниоца који једно геграфско подручје чини регионом,(20) Црну Гору дијели на три региона, Сјеверни, Средишњи и Приморски. Имајући у виду да не постоји и да се не исказује ни адекватна и одговарајућа регионална статистика, бјелодано је јасно да је правна легислатива која дефинише проблематику регионалног развоја донешена, више или превасходно, због испуњавања критерија на путу ка Европској Унији, него ради стварног постизања равномјерног регионалног развоја и смањивања регионалних разлика развијености. Зато уопште не зачуђује, него напротив, сву сложеност проблематике регионалног развоја Црне Горе, потврђује, и напријед приказана табела из које је је очигледно да је Сјеверни регион најнеразвијенији дио Црне Горе, што је потпуно контроверзно и парадоксално с обзиром да су ту сконцетрисани кључни развојни потенцијали, највећи дио хидропотенцијала, цјелокупне резерве угља, око 67% обрадивих површина, 71% дрвне масе, близу 70% сточног фонда, скоро цјелокупне резерве олова и цинка, и друго.(Министарство економије, 2014) (21 )Наравно, више је него очигледно да све бокељске општине као дио приморског региона спадају у развијене, па се поставља логично питање што ту има по њих проблематично кад по примијењеним критеријумима имају прививилегован статус. Разлог лежи у простој чињеници да, због непостојања јасне, концизне и разрађене стратегије регионалнног развоја на нивоу државе Црне Горе, долази до неконтролисаног развоја, економски, социјално, образовно и урбано атрактивних и пропулзивних региона и општина, што као посљедицу генерише озбиљне проблеме у погледу пренасељености, дивље градње, урушавања урбанистичке и пејзажне архитектуре,проблеме у саобраћајној и комуналној инфраструктури, брзе и значајне социјалне и економске диференцијације, пораста разних врста малољетничке деликвенције до нивоа развоја озбиљних криминалних активности, и слично. То су разлози, и генерално и конкретно, јер је то све већ задесило Боку Которску.
Закон о регионалномразвоју, Развојни фонд, Стратегије регионалног развоја (за период 2010-2014. и 2014-2020.), Партнерски савјет, све заједно више представља парадну политичку структуру него озбиљан, комплексан и заокружен сет правне легислативе и државних институција који треба да се овим проблемом баве на ефикасан начин.

Регионализација у функцији европских интеграција

Осим напријед наведених објективних унутрашњих разлога за адекватном политиком регионалног развоја, Црна Гора на свом путу ка интеграцији у Европску унију има и субјективне, који се превасходно тичу унуташње административно-политичке устројености саме Европске Уније као наднационалне заједнице држава. Посебно, што се Европска унија све више доживљава као Европа региона умјесто као Европа држава. Европска идеја регионализације посебно је изражена, дакле у оквиру Европске уније, гдје се идеја интеграције у великој мјери разумије као идеја регионализације. Иако Европска унија представља заједницу држава, никако се не смије сметнути с ума да су прије формирања националних држава, Европу доминантно карактерисале подјеле на градове-државе, војводства, кнежевине и друге сличне друштвено-политичке и територијалне цјелине, којима се Европа данас враћа.(22) То је, свакако додатни политички мотив да се проблем регионалног развоја и из тог разлога озбиљније третира.
У домаћој политичкој пракси и јавном дискурсу често долази до мијешања термина регионализација и регинализам, којима се због непознавања суштине и недовољно развијене стручне литературе и академске праксе и једном и другом појму додјељује, углавном негативна политичка конотација, прије свега са аспекта „страха“ од сепаратизма.
Према мишљењу експерата Сталног комитета локалних и регионалних власти Савјета Европе, „регионализација“ носи институционално значење које се схвата као стварање новог – средњег нивоа у државној територијалној организацији са новим институцијама и органима, које се увијек налазе изнад нивоа постојећих локалних институција.(23)
„Регионализам“, за разлику од „регионализације“, са теоријског становишта има много шире друштвене косеквенце и у његовој основи се обавезно налази политичка идеја, која увијек и изнад свега наглашава политичке интересе региона.
Узимајући све напријед исказано, поштујући досадашња искуства и праксу европских и других земаља у спровођењу регионализације и поштујући достигнућа политичке теорије европске академске и научне заједнице не би смјело бити дилеме да ли Црна Гора има интерес и да ли треба да озбиљно приступи разматрању питања регионализације. Европска научна и академска заједница разликује, дакле три основна модела регионализације, економски, административни и политички модел територијалне регионализације, те, с тога можемо са великом дозом самопоузданости устврдити да Црна Гора, из свих побројених и анализираних разлога, привредних, економских, социјалних и општих друштвених разлога, које, иначе, aдминистративни модел регионализације интегрише у себи, има и овај шири да, у интересу бржег и квалитетнијег процеса евроинтеграција, унаприједи политику децентрализације и политику регионалног развоја спровдећи регионализацију по моделу административне регионализације, па тако и свој политички систем што вјеродостојније уподоби са већ успостављеним у Европској унији којој тежи.

Закључна разматрања

Схватање да је за разумијевање историје неопходно подстицајно виђење насљеђа, које нам отвара очи за стварност и наше будуће дјелање, (В.Коларић) ослоњено на све увреженије мишљење савремених интелектуалаца да, ко не познаје прошлост не може квалитетно перципирати будућност, детерминисало је опредјељење да овај рад представља не само пијетет исказан према ова два изузетна историјска догађаја и датума, у складу са поштовањем културе сјећања, већ настоји да нас прецизније упозна са начином размишљања и поступања наших предака у изазовним историјским временима и успостави корелацију између данашњих и прошлих генерација. Рад је посвећен упознавању са околностима и начином на који су Бокељи стицали, чували и унапређивали своју регионалну самоуправу у административно-политичком и културолошко-народносном смислу у периоду стицања властите и опште јужнословенске слободе и независности, статусом Боке Которске у периоду југословенске државе, као и да подсјети на статус и политичке, економске, социјалне, урбанистичке, културолошко-идентитетске и опште друштвене потребе у актуелном друштвено-политичком тренутку и Боке Которске и државе Црне Горе, као цјелине. Из тог разлога рад је подијељен у три међусобно повезане и условљене цјелине како би се на адекватан и конструктиван начин указало на логичан и рационалан закључак из наслова овог реферата.
Први и најобимнији одјељак приказује успостављање регионалне самоуправе и хронологију разноврсних облика борбе, од политичке до оружане (или обрнуто) кроз нововјековну историју Боке Которске под туђинском влашћу, као и у периоду југословенске државе.
Други одјељак се бави привредно-економским, социјалним и развојним проблемима актуелног црногорског друштва, који се по мишљењу аутора, на унутрашњем политичком плану предоминантно преламају преко неадекватне економске политике и политике регионалног развоја, и с њима скопчане неадекватне административно-територијалне организације Црне Горе, додатно оптерећеним важећим уставно-правним рјешењима из области националне политике, политике у односу на језик, писмо и опште политике у култури и образовању.
И, коначно, трећи одјељак се бави регионализацијом у контексту кохерентности унутрашње територијалне организације Црне Горе и унутрашње територијалне организације држава – чланица Европске Уније, организованих по принципу заједнице региона са врло позитивним ефектима, као изузетно значајног питања за Црну Гору, имајући у виду да је чланство у Европску Унију, официјелно, њен први и најважнији политички циљ у овом тренутку, не улазећи у анализу колико је то и перспективно и рационално и корисно.
Сублимирајући све аспекте статуса Боке Которске, од историјских, преко државотворно -народносних (идентитетских), општекултурних (језика, писма…), до потребе демократизације и децентализације јавних политика у погледу административних и управних послова, па све до неопходне концептуализације нове економске политике и политике регионалног развоја утемељене на регионализацији и новом Закону о територијалној организацији Црне Горе заснованог на новим уставно-правним рјешењима, Бока Которска, недвосмислено, испуњава све услове да буде регионална самоуправа.
To je њена тековина. То је, њен аутентични историјски легат. То се мора, и знати, и поштовати и одржати. Ништа више, али, ни ништа мање.

Сажетак

Бока Которска, не само по стиховима пјесника „ чудим се сунцу, како може заћи, кад лепоте ове нигде неће наћи“ (Љ.Ненадовић), и других, који су јој подарили непоновљиве стихове због њене фасцинантне природне љепоте, него и по свом историјском насљеђу, које је за разлику од других наших крајева у архивском смислу знатно боље сачувано, заслужује да јој се посвети свака пажња у политичком, административном, привредном, културном, и историјском смислу.
Она представља ријетки бисер и свједочанство, уз све изазове којима су били изложени преци њених садашњих, још увијек, преовлађујућих старосједиоца, како се уз чврсту вјеру и самопоуздање у своју државотворност, народносну и културолошку самобитност и неупитну историјску припадност, може остати свој, аутохтон и аутентичан, испунити своја историјска мисија, изборити и дочекати слобода, и поново живјети у својој властитој држави са својим народом.
То је њена тековина. То је њен аутентични историјски легат. То се мора, и знати и поштовати и одржати. Ни више, али, ни ништа мање. Зато, никакво прекрајање граница, нове геополитичке околности и усклађивање са новим „напредним“ идеологијама и вриједностима, не могу бити оправдање да Бокељи поново буду враћени на почетак борбе за потврђивање властите политичке, националне и културно-историјске самобитности.

Kључне ријечи: Бока Которска, Бокељи, покрајина, регија, самоуправа, аутохтоност, регионализација;

Аbstract
Bay of Kotor, not only according to the verses of the poet „I wonder at the sun, how can it set, when this beauty will not be found anywhere“ (Lj. Nenadovic), and others, who gave her unrepeatable verses because of her fascinating natural beauty, but also because of its historical heritage, which, unlike other parts of our country, has been much better preserved in the archival sense, deserves to be given every attention in the political, administrative, economic, cultural, and historical sense
It represents a rare pearl and a testimony, with all the challenges to which the ancestors of its current, still predominant indigenous people were exposed, how with firm faith and self-confidence in their statehood, ethnic and cultural identity and unquestionable historical affiliation, one can remain one’s own, autochthonous and authentic, fulfill their historical missions, win and welcome freedom, and live again in their own country with their people.
That is her heritage. It is her authentic historical legacy. This must be known and respected and maintained. No more, but no less. Therefore, no redrawing of borders, new geopolitical circumstances and alignment with new „advanced“ ideologies and values can be a justification for Bokelji to be returned to the beginning of the struggle to confirm their own political, national and cultural-historical identity.

Keywords: Bay of Kotor, Bokelji, province, region, self-government, autonomy, regionalization;
Референце: 1. Бокељска народна скупштина, одржана 12.06.1848. год. на Прчању, „ … ми нијесмо далматинци но бокези… по историји, по племену и по језику, највећег броја славеносерби … ”; 2. Скупштина уједињења Боке Которске и Црне Горе, одржана 29.10.1813.год. у Доброти, Збирка докумената(2.књига), Декларација(Уговор) . . . : „ Двије сусједне покрајине, Црна Гора и Бока Которска, прожете патриотизмом и једнаким религиозним осјећајем и чашћу, Божјом помоћи бориле су се, и збацивши француски јарам својом крвљу и жртвама, једна другој се заклињу Господом Богом на вјерност и сталну уједињеност у сваком случају и догађају… ”;Oснована је такође и Централна комисија : „Commissione centrale del Governo provvisorio – Централна комисија привремене Владе, састављена од по девет чланова обије земље, а под предсједништвом владике Петра Првог.“ 3. и 4. M. Mилошевић, Свеучилиште у Загребу-Институт за хрватску повијест, Радови 10,стр. 275-303, 1977. год; „ Грбаљске буне спадају, без сумње, међу најзнашајније догађаје у приморским комунама 15 вијека( 1421-28; 1432-33; 1448-52; и 1462-64: „ Ове буне, према томе, нису само један фактички протест него израз властитог става“; „ Грбљани су за себе тврдили да су само и искључиво они стекли право плодоуживања земље (utile) као и да имају право непосредног посједа, односно фактичке власти-државине (dominium directum); „ Веома је карактеристичан самоувјерени став са почетка жалбе из 1432.године, у којој се тврди да сами племићи дијеле земљу, винограде, и пашњаке, који припадају Грбљанима већ читав милениј и више“); 5. Др С.Трифковић, „Полумесец против лава: геостратешки контекст млетачко-отоманског супарништва време Св. Василија Острошког“,науч.скуп „Свети Василије Острошки-350 година од предсављања“, манастир Острог,09.маја 2021.год. 6. Академик Б. Павићевић, Уједињење Црне Горе и Боке Которске-рад заједничке владе 1813-1814., Монтенегрина Дигитална библиотека, март,10,2011.године,: “ Уговор у Теплицу (Топлицу) од 28.08.1813.године потврдио одредбе Конвенције у Рајхенбаху о предаји Боке Аустрији“; 7. Уговор о уједињењу Боке и Црне Горе; 8. и 9. Академик Б.Павићевић, исто; 10. и 11. Академик Г.Новак, Далмација на раскршћу 1848.год, ЈАЗУ, Загреб, 1948.год. 12. Д. Радојичић, Судови добрих људи у Боки Которској у време аустријске владавине, САНУ, Етнографски институт, Београд, Гласник Адвокатске КОМОРЕ Војводине, 2008. стр. 43-56. Србија; 13.Ж.Комненовић, Бока се прво ујединила са Србијом па постала дио Црне Горе, портал ИН4С, 23.08.2018.год. 14. Ј. Маркуш, Зетска Бановина, Глас Холмије часопис за књижевност,историју и културу, октобра, 2018.год. 15. Записник са сједнице „ пленума Народно-ослободилачког одбора среза Боке“, одржаног 8.априла, 1945. године у Котору, : „Присутни чланови Извршног одбора и пленума су били: Душан Поповић, Саво Старовић, Јово Самарџић, др Леополд Нетовић, Видак Павловић, Анто Франовић, Гавро Ђурковић, Мијо Фажо, Милан Вукасовић, Алфред Роси, Вуко Мандић, Драго Радуловић, дон Рако Радуловић, др.Зоро Војводић, Душан Радоњић, Лука Павловић, Сенка Матковић, Војо Бринић, Илија Джуовић, Јово Јовановић, Љубо Косић, Мато Брозичевић, Максим Рашевић, Божо Ерцеговић, Пеко Баук, Јованка Косић, Никола Ковачевић, Јаглика ЛЕПЕТИЋ, Јоко Прентовић, Драгоман Вуковић, Трифко Радовић, Грација Петровић, Перо Станишић, Шпиро Вуковић, Вуко Ајчевић и Марко Грбић. Одсутно је било 11 чланова чија одсутност није била оправдана. Присутни су били још: Блажо Јовановић, предсједник Црне Горе, те народни посланици инг. Петар Томановић, Јово Црногорчевић и М. Мандалинић. Jедан број присутних је био против да се на тој сједници гласа о статусу Боке, још под тачком разно. Против су гласали : Душан Поповић,Јово Јовановић, дон Роко Пасковић, Никола Ковачевић, Зоро Војводић, Мијо Фажо, Алфред Роси, Видак Павловић, Божо Ерцеговић, Мијо Илић и Лука Павловић. Остали су гласали за предлог.“ 16.Н.Фабрис, Макроекономски модел развоја Црне Горе: изазови, заблуде и остварења, ЦБЦГ, стр.134, 2021.год.
17.18 и 19.Н. Фабрис, исто ,стр.135 и 138, ЦБЦГ, 2021.год. 20.Н.Чобељић, Привреда Југославије, Београд, 1976.година, Савремена администрација, књ. 2. стр. 176. : „Јасно је, наиме, да су економски региони: а) просторне компоненте привреде и као такви поседују одређену економску и географску заокруженост, територијалну поделу рада и производну специјализацију, које чине најважније елементе њиховог настајања и развоја; б) економски региони се најчешће стварају око једног или више индустријских центара, те ови имају одлучујући утицај на формирање регионалне структуре; ц) економски региони морају бити веће територијалне јединице, како би својим природним и људским изворима омогућавали успјешно образовање јачих жаришта привредног раста и одговарајућу нужну диверсификацију производње“. 21. Н. Фабрис, исто, табела. 22.С.Лилић, Регионализам, ЕУ и правни оквири регионализације Србије, „Часопис за право и економију европских интеграција“, 1 (2), 7-21, стр. 10. 23. С. Лилић, исто, стр.8.

Литература : 1. Oдговор Бокеља хрватско-славонском сабору, Народна скупштина Бокеља, Прчањ, 12. јун,1848.године; 2. Уговор о проглашењу уједињења Црне Горе и Боке Которске, Скупштина у Доброти, 29. октобра, 1813. године, Збирка докумената(2.књига), Историјски институт Црне Горе и Државни архив Црне Горе – Историјски аехив Котор 1998. година; 3. Академик Б. Павићевић, Уједињење Црне Горе и Боке Которске – рад заједничке владе 1813-1814.година, Монтенегрина – дигитална библиотека, 2011.година; 4. Академик Г.Новак, Далмација на раскршћу 1848.године, ЈАЗУ, Загреб, 1948.додине; 5. М.Милошевић, Грбаљске буне у 15 вијеку, Свеучилиште у Загребу – Институт за хрватску повијест, 1977.година; 6. С.Трифковић, Полумесец против лава: геостратешки контекст млетачко – отоманског супарништва за време Св. Василија Острошког, научни скуп „ Свети Василије Острочки – 350 година од представљања“, манастир Острог, 2021.година; 7. Д.Радојичић, Судови добрих људи у Боки Которској у време аустријске владавине, САНУ – Етногравски институт, Београд, 2008.година; 8. И. Синдик, Душаново законодавство у Паштровићима и Грбљу, Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, САНУ, Београд, 1951.година; 9. Б. Вукотић, Грбаљска буна 1848.године, Стручна књига, Београд, 1988.година; 10. П. Буторац, Бока Которска према народноме покрету у револуционарној години 1848, ЈАЗУ, књ.260, Загреб, 1938.год.; 11. Ј. Маркуш, Зетска бановина, Глас Холмије, часопис за књижевност, историју и културу, Беране, 2018.година; 12. Алманах – Шематизам Зетске бановине, Сарајево, стр. 37-38, 1931.година; 13. И.Стјепчевић, Превлака: хисторијска расправа, Градска библиотека Тиват, ПДФ, 2022. 14. П.Ковачевић, Грбаљ – његова прошлост и будућност, Котор, 1964.година; 15. Ж.Комненовић, Бока се ујединила са Србијом па постала дио Црне Горе, портал ИН4С, 2018.година; 16. Записник са сједнице пленума среза Боке, Котор, 1945.година; 17.Н.Фабрис, Макроекономски модел развоја Црне Горе: изазови, заблуде и остварења, ЦБЦГ, 2021.година; 18. Н.Чобељић, Привреда Југославије, Савремена администрација, Београд, 1976.година; 19. Закон о регионалном развоју, Службени лист ЦГ, бр. 47, 2019.година; 20. Закон о територијалној организацији, Службени лист, бр. 92, 2022; 21. Regional development and cohesion beyond 2020: the new framework at a glance, Регионални развој и кохезија: правни текстови и информативни листићи, Загреб, 2018.година; 22. С. Лилић, Регионализам, ЕУ и правни оквири регионализације Србије, Часопис за право и економију европских интеграција, Београд, 2009.година; 23. В. Франковић, Регионализација и регионални развој Републике Хрватске; Свеучилиште у Ријеци, Факултет за менажмент у туризму и угоститељству; 2019. година; 24. В. Ћоровић, Историја Срба, Београдски издавачко-графички завод, 1989. година;
25. Н. Јурић, Прилог расправи о националном карактеру Боке Которске у садашњости и прошлости,Завичајни музеј Херцег Нови, Херцег Нови, 2001.године;
26. Зборник радова, Грбаљ кроз вјекове, Грбаљ, 2005.године;
27. З.Лакић, Интеграција Боке Которске у Црну Гору у рату 1941-1945.године, Зборник радова: Грбаљ кроз вјекове, Грбаљ, 2005.године;
28. Д.Синдик, Одлука Которског већа из 1246.године, Зборник радова: Грбаљ кроз вјекове, Грбаљ, 2005.године;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: