Бунт
„Живот је налик на олимпијске игре:
једни тргују, други гледају, трећи се боре.“(Питагора)
Идеја о пробуђеном грађанину, који ће самосвјесним активизмом оборити диктатуру у Црној Гори, премда теоријски привлачна, у пракси је сасвим неодржива и утопистичка. Ни у много развијенијим друштвима од нашег промјене не настају отпором грађанске свијести, уколико тај отпор није јасно политички, па, ако хоћете, и партијски артикулисан. У црногорским условима, идеја „грађанског отпора“ је додатно искомпромитована бројним факторима: одсуством широке, аутономне акције цивилног сектора као медијума који би требао критички да каналише јавну вољу и мњење, неповјерењем према актуалним експонентима цивилног друштва (част изузецима!) чија „критика власти“ обично завршава „кохабитацијом са влашћу“, фриволношћу тзв. „интелектуалне елите“ која, свих ових година друштвене и политичке тираније, није показала ни зрнце грађанске храбрости.
Постоји још један важан чинилац који у многоме делегитимише иницијаторе идеје „грађанског блока“ као носиоце будућих промјена: ријеч је о једном виду провинцијалног егоизма и паланачке демагогије, која под плаштом „грађанске просвећености,“ показује отворено непријатељство, анимозитет и нетрпељивост према тренутно најзначајнијем дијелу опозиционе сцене у Црној Гори, оличеној у партијама које чине Демократски фронт. Означити најбројни дио опозиционог тијела „ретроградним снагама“ и „најгорим дијелом опозиције“ у тренутку кад су те снаге ушле у отворену и бескомпромисну борбу са режимом, представља, благо речено, политички опортунизам и, свјесно или несвјесно, пактирање са влашћу.
На истом фону треба разумјети нагло пробуђену потребу дијела опозиције и „независних“ медија за друштвеним дијалогом који ће наводно довести до слободних и фер избора. Премда је и политичком лаику јасно да нагодбе са крадљивцима избора могу уродити само још једном изборном преваром, „кабинетска мудрост“ изнова инсистира на компромису, настојећи тако да политички тргује и профитира на оправданом бунту народа.
„Слободни смо, не када причамо о слободи, већ када је практикујемо.“ записао је Вилијам Фокнер, док Виктор Франкл констатује да му је дража „опасна слобода, него мирно и сигурно ропство.“
Постоје окорјели поданици и поданици по професији. Излаз из диктатуре не доноси „активно“ подаништво које ће преговорима „убиједити“ властодршца да се одрекне полуга моћи. Диктатуре се не обарају дијалогом у заробљеним институцијама система. Диктатуре не смјењује грађанин без идентитета или, још горе, фингирани грађанин који, под плаштом грађанства, еманира подјеле, мржњу и шовинизам. Диктатуре може да побиједи само упоран, ненасилан отпор цјелокупног народа који је у себи разобличио и превазишао вјештачки изазване националне диобе и подјеле. Управо у овом „васпитању за противрјечје и отпор“ према свему што је „неприхватљиво, неподношљиво“, крије се по Адорну „једина права конкретизација зрелости“ једне истински слободне, демократске свијести.
Bojovicu, sjajan tekst pravog intelektualca.
Ha ha ha nista bez lekica pa covjek je dobio predsjednicke izbore pa nije htio da se bori a ne danas nesto da uradi smijesno.
Moj Bojovicu nista bez Lekica!