• Колумне

Зло прољеће

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Алиреза Фиружа је побиједио Магнус Карслена; Гренланд се топи и улази у „црвену зону“; прољеће је стигло и види се на све живљем, зеленијем травњаку између двије зграде, гдје одмарам поглед кроз прозор, пошто минимизирам електронски прозор са погледом у виртуелни свијет, гдје ме затичу двије, горенаведене информације.

Илустрација: Alireza Pakdel

Ово је, без сумње, зло прољеће… Елиот је пјевао о, априлу као најсвирепијем мјесецу, од чијег се ваздуха сад бранимо, склоњени у соби. Јер – ако љубиш ближњега свога као самог себе, придржавај се „социјалне дистанце.“ Свеједно нам је социјални живот поодавно пресељен и окачен на екран, отворен друштвој мрежи, једног друштва затвореног и зависног од исте мреже.

Није ли интернет, у ствари, глобални интернат?! Крцат окорелим анонимусима који све што им падне на памет чине не би ли, од било кога, били запраћени. Модерно доба гаји жестоку, што ће рећи посве деструктивну страст према – тамној страни личности.

За личношћу ће вапити Еворпа у блиској будућности, примјетио је Гете. И, наравно, није погријешио. Сада се личност креира, дизајнира, постоје упуства која се практикују, најбољи показатељ је фејсбук и инстаграм (кога сви, је л` да, користе како би одржали контакт са рођаком у далекој Аустралији, или ради бизниса који се грана као делезовско – гатаријевски ризом), ти, дакле, феномени који нас присиљавају да будемо оно што нисмо, робујући тако „великом Другом“ који, научавају постструктуралисти и психоаналитичари задржани на теорији, заправо и не постоји.