• Друштво

“Златно перо Русије” Новици Ђурићу

1 min read

10 година ‎ ИН4С

О књижевном опусу Новице Ђурића, књижевника

По вокацији новинар, и данас дописник београдске„Политике“ из Подгорице, Новица Ђурић је у свијет књижевности ушао још давно, кроз новинарска врата, дружењима и раним интервјуима са људима од пера. Његов књижевни опус, сумиран до ове 2015. године, а који ће свакако још да расте, већ има позамашан обим: од поетских збирки, романа, збирки есеја и приповједака, објављених интервуа, коментара, предговора. Међу значајним наградама које је добио за своје стваралаштво су: „Златно перо Рисије“ и награда „Марко Миљанов“.

Чини се да све што је објавио проистекло је из завичаја, завичаја као локацијског одређења, оног у његовој непосредној близини, рођења и формирања као личности, до Завичаја који подразумијева све оно што га везује сличностима и што му, на неки начин, припада, у језичком, националном и духовном смислу. Његово национално и вјерско опредјељење, онај снажни хришћански–православни елемент, одређују и његову књижевност. Чини се да је, ако не све, а оно велики дио радова насталих у посљедњим годинама, инспирисан темама из православља, легендама вјеровањима, историјским чињеницама, или описом грађења цркава,  као лијека за снажење духовног бића.
Из тог разлога Ђурићева читалачка публика није из круга широке популације, којој би биле представљене разне животне теме савремених дешавања, или романа авантуристичке садржине, више са животним радостима и окренуте појединцу, већ је то специјализована публика која воли да чита дјела с националним набојем, публика, која покушава да себе духовно и ментално снажи и уздигне читајући о подвижничким дјелима хришћанских-православних страдалника и мученика, оних у мантијама и обичних људи, публика вјерника. Јер, страдање је једнима патња, а другима, који их слиједе, путоказ кроз мрачну стварност.
Из доста обимног Ђурићевог опуса извојићу вечерас тек један мањи дио и у кратком осврту упознаћу вас са дијелом његове поезије и једним, како ми се чини, значајним интевјуом, својеврсним писаним спомеником великој српској пјесникињи, Десанки Максимовић.
Ријечи, које су тако често у Ђурићевим мислима, а које се претачу и материјализују на папиру, су : патња, бол, смрт, страдање, ходочашће, крст, нестајање, умирање, отров, крв, ране, ламент, молитва …По томе би се рекло да је Новица Ђурић писац «црног таласа», обузет црним слутњама с непрекидном помисли на смрт.

Прва објављена Ђурићева збирка поезије била је „Трагом живота“ из 1973. године, потом су се низалке збирке свако пар година:“Узалудна врата“, 1980, „Dрво у тами“, 1986,„Sтрах од личности“, 1986 и тд. до посљедње која је објављена 2008. године, „Вуко-мит који се сам уздигао“.