Забарикадирадни
илустрација
Пише: Сибин
У оптицај је пуштена и треба максимално да заживи – „социјална дистанца“.
Циници су препоручивали строго држање по страни, што је хигијенски став у односу на свјетињу. Која је, таква каква јесте (а да се дефинисати само примјеном приземних категорија), заражена од себе, одвећ чулна и склона свему од чега се тако лако пострада, пошто се претходно убије духовни имунитет.
Преконоћ, пред зградом освануо полупразни паркинг, док је уназад читаву зиму био претрпан, тако да је становник улаза исте зграде морао прежати, и улијетати као – прекоморачки речено – падобранац. На кварно, ниоткуд, под пуним гасом угашених фарова. (Од синоћ, ауто можеш ладно оставити насред улице, са све четверо отворених врата…)
Написах, народе, да ћу због дефицита медицинских маски, очигледно морати преко главе набити чарапу, или се попут оног Бекетовог лика из филма „Филм“, кретати уз уске, дугачке, сиве зидове, лактом се чешући о њих, мрмљајући нешто у браду сметен у погуљеном пролазу.
У Србији уведен полицијски час. Чему нерасположење, кад у техноегоцентричном времену опште виртуелизације, социјализација је потпуно превазиђена, тако да – у правом смислу те ријечи – бити друштвен, претпоствља друштвеност на даљину.
Она се, дакле, не упражњава на булевару или у парку, већ путем тоталне екранизације, са све распетом сликом и слушалицама/шкољкама…
