Велика је одговорност и велики изазов причати и писати о књизи која мноштвом нових и аутентичних података додатно освјетљава историју и трајање једног народа или једног његовог дијела о чему се, из разноразних разлога,мало причало и писало.
Великог и светог посла писања историје подчакорског села Велика и свих искушења и мука кроз које су њени становници пролазили прихватио се професор Бранко Милов Пауновић, Величанин, који студиозно и документовано говори о седмовјековној историји Велике. Није само интелекттуална радозналост утицала да се Пауновић прихвати тог тешког задатка. То је, у првом реду, био лични дуг према завичају и прецима и према свом вишедеценијском марљивом прикупљању доступне документације и мноштву брижљиво забиљежених свједочења савременика који су запамтили новију величку историју, а која у засјенак баца страдања других и села и народа у другим крајевима и државама.
Величка драма, с разлогом, мора да буде схваћена не само као драма једног народа већ као свјетска драма и опомена. Посебна вриједност ове књиге је Пауновићево избјегавање личних емоција, које би засметале и научно-историјској вриједности и увјерљивости дјела. А да је хтио, аутор је и за то имао пуно разлога јер величку голготу, нарочито ону од 28.јула,1944. године, итекако је осјетила и његова ужа породица – отац, мајка, стричеви, браћа и сестре. Он се, међутим, није упустио у то и добро је урадио. Умјесто романсиране породичне хронике, он је прибиљежио и презентује јавности документоване чињенице, које могу бити нарочито важне и историјској науци.
Књига „Велика – велика по вјековној патњи“ је, до сада, најпотпунији преглед величке историје и демографских кретања и карактеристика од првог помена тог села – у „Светостефанској хрисовуљи“, Краља Милутина, из 1314 – 1316. године до данашњих дана. Из тог документа сазнајемо сеоске међе и састав становништва Велике, које је стопостотно било српско. Полазећи од тога, аутор хронолошки прати све промјене и сеобе, турску окупацију, буне и страдања и касније ратове, не запостављајући ни, назови, редовни, мирнодопски живот, који подразумијева духовне и просвјетитељске садржаје, карактеристичне за становнике Велике током читавог времена њиховог битисања на том простору.
Из ове књиге сазнајемо да је у Велици отворена и једна од првих школа у Црној Гори. Било је то 1866. године – само неколико година након отварања прве школе на Цетињу. Сазнајемо и да су Величани вјековима тежили да саграде цркву у свом јуначном и једновјерном селу. Али, исто као што је затирала становништво, окупаторска сила је затирала све почетке изградње храма. Ако би и успјели да заграде, какав-такав црквени конак (брвнару или плетару),Турци би га порушили или запалили. Умјесто цркве,остајала су мјеста гдје је грађена која се и данас зову ’црквина’ или ’црквиште’. Срећом,опстала је и остала и неугасла жеља Величана да имају своје светилиште и из те жеље су се, почетком 21. вијека, родиле не једна већ двије цркве. Једна је у срцу села, на Папратишту, покрај школе, а друга на Ћафи приједолској. Храм на Папратишту посвећен је величком новомученицима, покланим и попаљеним 28. јула,1944. године, а црква на Ћафи приједолској сјенима величких родољуба који, у освиту зоре слободе послије петовјековног ропства под Турцима,погибоше 1912. године на том мјесту, бранећи продор Турака у Велику.
Књига „Велика – велика по вјековној патњи“ свједочи и о вјековном страдању становника, које је, као неугасла луча православља,“изазивало“ вјечиту мржњу Турака, потурчењака и Албанаца. Готово нестварно дјелују историјски подаци да је то село, које је током читавог свог трајања бројало до највише 300 кућа,15-так пута скоро до темеља рушено и затирано, а његово становништво робљено,паљено и клано.
Врхунац монструозности џелата и страдања Величана је 28. јул,1944. године, када су бездушници и безумници,за само два сата, поклали и спалили скоро трећину становништва. А,1939. године – дакле, пред Други свјетски рат, Велика је бројала нешто преко 1.900 становника. Да зло буде веће и да тај злочин бестијалније изгледа, монструми су тога дана поклали 107 дјевојчица и дјечака. Здравом разуму је непојмљив, нажалост, исти-нити податак да су крвници шесторо од те дјеце,нерођене, камама извадили из мајчинских утроба. Аутор у овој књизи доноси потресна свједочења преживјелих које су случај или судбина спасили погрома. То књизи,осим специфичне тежине, како се то обично каже и аутентичности, даје и карактер општељудске драме која надраста грчке трагедије,непревазиђене у свјетској литератури. У овом осврту на Пауновићеву књигу само пар подсјећања на трагичне судбине неколико рођених и нерођених величких дјечака, које аутор описује.
У дворишту куће Томице Гојковића поклано је 18-торо чељади. Међу њима и деветогодишњи Рајко Гојковић, који је неким дрветом ударио по леђима једнога од џелата,бранећи 16. годишњу сестру, Драгу, од силовања. Крвник га је зграбио, бацио под ноге и оштром камом му откунуо десну руку, којом је дрво ухватио. Други је пришао и, из машинке, сасуо рафал у дјетињу главу.
Несрећне дјечаке и мученике, шестогодишњег Мата Душановог Симоновића и тринасетогодишњег Тома Миличковог Вучетића, објесили су на шљивове главе и живе их одрали, наочиглед престрављене родбине која је, касније, такође скончала у том дану крвавих ножева. Шестомјесечног Ненада Миличковог Бошковића, скупа са мајком и двије малене сестрице, убацили су у запаљену кућу у којој су живи изгорјели са још двадесеторо величке нејачи.
Стравични покољ монструми су направили и у Горњој Ржаници, у кући Радоње Лаловића. Заклали су му три сина, узраста од двије до шест година, а четвртог су му, нерођеног, ножевима извадили из мајчине утробе. Несрећни отац му је, касније, мртвоме дао име Миличко. Ето, да га не укопа без имена.
Нећу спомињати силовања и остале муке које су Велику снашле тога кобног дана, а о чему сазнајемо из књиге Бранка Пауновића.
Иначе, књига свједочи, још, о градњи величких цркава и установљењу традицио-налног меморијалног саборовања, покрај храма „Светих Кирика и Јулите“, на Папратишту, коме, договореним редом,домаћинују сва величка братства.
Аутор се осврће и на нечувени и безобзирни однос тадашњих југословенских и црногорских власти према звјерском покољу Величана, на дуго прећуткивање истине, на чињеницу скривања имена злочинаца иако су многи и властима и Величанима, били познати по имену и презимену.
Злочин у Велици је дуго приписиван њемачком окупатору, чија је кривица велика и неспорна, али монструм-каме су биле у рукама џелата из Плава, Гусиња, Бихора и са територије Косова и Метохије.
У овој књизи су систематизовани сви досадашњи записи о величкој трагедији, о којој се почело писати тек послије неколико деценија. Ту табу тему први су отворили писци и новинари. Дјело је, стога, обогаћено и лирским записима, епском поезијом и тужбали-цама мајки и сестара што појачава књижевно-естетски и емотивни утисак.
Књига „Велика – велика по вјековној патњи“ је написана јасним народним језиком, лијепо је стилизована и уређена што доприноси и њеној документационој вриједности и литерарној љепоти. У њој су, по први пут, објављене и неке, до сада необјављиване фотографије, до којих је аутор дошао обилазећи величке домове по Црној Гори, Косову и Метохији, Београду и другим србијанским градовима.
Такође, први пу су објављени и многи документи из историје Велике и нова свједочења очевидаца злочина из 1944. а управо тај злочин представља својеврсни мото величког страдања,о чему у добром дијелу књиге пише Бранко Пауновић.
Све у свему, пред нама је вриједна и цјеловита књига, која ће допринијети даљем откривању величке историје и цјеловите истине о свим догађајима који су окарактерисали величко трајање.
Аутор: Миомир – Мијо Бошковић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Niste mogli zbog istine i pokolenja koja dolaze da udružite znanje i napravite delo za sva vremena već ovako da čitamo ova prepucavanja?
Нека вам је вјечна слава мученици Велички,Христови страдалници!
Kazu muslimani i ove nase kukavice kao je Njegos genocidan pjesnik,izgleda da su salbo proucavali istoriju pa misle da se zaboravilo.
Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka;
al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznanju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija!
(ovo je neki marunovic izgovarao u gard Kotor na nalaganje guma 6 janura 2013 god. pred nekom kucom)Dosao je onamo gdje nikad nije dolazio sem u kradju da nam ovo saopsti!
Narvno svako,ove stihove stavlja iz svog ugal i za svoj neki primjer ,a nigdje to nebi moglo bolje da se stavi nego ovdje,narvano povezano sa vladavinom od 44 do danas.Jer tirjanstvo je vladalo ovim narodm od kada je glavom tresnuo na ovu zemlju,ali malo gdje da te tvoj tiranise bez stida i pokajanja kao ovdje.
Zar smo coravi tirjani se ujedinjuju i danas ponovo po Njegusu bi mogli reci:
Zlo se trpi od straga gorega
U ovm slucaju zlo smo mi Srbi po njima,zar to ne vidmo ,misle da se bruka i zlocin koji su napravili nece doznati,mislio je i Zeko maniti da nece pa eto sada svako zna.
Nekakvi naslednic nekoga i do tada nevidjeni “heroji” zvladase ovim prostorima,oceubice i btaoubice proglasie za “slbodu” samo ne rekose kakvu,slbodu idota kojima je sve bilo dozvoljeno,od silovanja drugarica i ubijanje naroda ,do sahrane BOGA i svoje brace pobacane na groblju koje oni nazvase “PASJE GROBLJE”toliko su tada bili ubijedjeni tog svog nepocinstav i mislili su da se nista nece doznati,ali ipak se dozna.Ujedinili su se zlikovci u zlu nad odbro misle da se dobro moze pobijediti ,ne cudi od antihriscanskih zlotvora jer spoznavanje hriscanstva im je i pored velikih Svetaca i proroka ostalo nepoznato oni se i danas kao i tada kroz vjekove “pricescuju” zlom, i strasnim mislima, koje su samo nastavak njihovog paganskog nasedja koje je odavnina uso u njih preko nekog pretka koji se vjerovatno drzao one “nosim kapu sa tri roga i borim se protiv boga. 1 Psihologija nasilnika ne podnosi nikakvu mnogostukost-medju zlodjelnicima svaka se ljudskost svodi na strah,a udruzivanje na tlacenju slabijih,to se danas vidi najbolje na primjeru Turske gdje Kurdi iranski gorstaci drevni kao Jermeni,ali turskim vlastima “planinski Turci”-i dalje vode ljutu borbu za otadzbinu koju im niko ne priznaje.Zapad slabo reaguje ali i ne cudi kada se zna da je Himler razmatrao mogucnost za usvajanje islama kao drzavne vjere Njemaca.Tako su anglosaksonski pokrovitelji koji i dansas na History Channel tvrde”da je kindapovanje najboljih djecaka raj za janicare,i najlepsih devojaka iz harema-tim zrtvama,njihovim porodicama i narodima-pruzalo sansu za nesluceni ” uspjeh u zivotu”
Jer srbi od svojih pridoslica nikada nijesu trazili odrod,sto svjedoce strana imena i prezimena medju nama.1( Momcilo Selic-Turska)
Bio je u pravu onaj koji je postradao
Vjerujuci da mu na pravdi Boga
Nemoze niko nista.
Jezik i ono sto dise u jeziku
Straju se jedino o njemu
Vrijeme radi samo za tu istinu
I jos nailazi ponekad ponesto
zbog cega sunce grije.
Matija beckovic kraj pjesme Kadici i Petrovici
Kada ste objavili sve tri recebzije o ovoj knjizi, red bi bilo da objavite i ovo:
KNIGA JESTE DEBELA, AII JOJ JE SADRŽAJ POPRILIČNO PROIZVOLJAN
Knjigu Branka M. Paunovića, profesora u penziji, „poetično“ naslovljenu pridjevskom imenicom (toponimom), koju „objašnjava“ pridjev iz kojega je ta imenica izvedena (?!) – VELIKA – velika po vjekovnoj patnji – Amfilohije je (što je neobičnije) „promovisao“ prije godinu i više ( kada je, kako se vidi iz datiranja nekih priloga, bila u začetnome staju). Autor tvrdi da je i naslovu kum bio baš Amfilohije. Bravo, kume!…
Koncepcija knjige, ostvarena mnoštvom fotografija (a s malo iole značajnijih izvornih dokumenata) kao i njen tekstualni sadržaj, ispisan admiistrativno-referatskim stilom, i pri ovlažnom prelistavanju, upućuju na zaključak da se radi o „istraživanju“ i prezentovanju (raznoga) materijala – na način kakvoga do sada (u obliku knjige) u istinu nije bilo! Jednom riječju, ona je svojevrstan odraz samoljublja i (samo)grlorikovanja.Istovremeno, forsira i neku vrstu pamfletske polemike s potpisnikom ovih redova – što je i jedini razlog da, uz sedam objavjenih knjiga o Velici i Veličanima, ostavim i ovaj (i ovakav) prilog.
Trovjekovna prošlost – na par stranica
Pitajući (se) zašto su „neki“ istraživači tvrdili da se selo Velika prvi put pominje u Dečanskoj hrisovulji, profesor u penziji već na početku ushićeno naglašava sopstvenu „ekskluzivnost“, tvrdeći da je baš on „došao do prvoga pisanoga podatka“, to jeste do Sfetostefanske hrisovulje (1313-1316) u kojoj se Velika prvi put pominje. Iako zna da to nije tako, svoje zasluge za „otkriće“ i kasnije ističe na više mjesta, očigledno u želji da „dokaže“ da je pred čitaocem autor istraživačkoga formatu koji prvi (i jedini) prikazuje najvažnije i najdragocjenije podatke, pa i takve koji su, možda, bili (iz raznih razloga) skrivani.
Ali, (i) sadržaj Svetostefanske povelje je odavno poznat, pa je istaknut i u drugim radovima i knjigama, među kojima su i moje POKOLJ U VELICI ( na strani 20) i VELIKA I VELIČANI (na strani 14). Ove knjige penzionisani profesor navodi u pregledu litarature, a vidljivo je i da ih je dobrano koristio – makar „samo kao podsjednik“ (što, za sada, nije tema), pa je zaista bio hrabar kada je sebi priuštio ovakvo „prvijenstvo“. Razlika je jedino u tome što ja nijesam vidio original toga dokumenta, već se pozivam na prikaz njegova sadržaja i analizu koju je uradio srpskski naučnik Ljubomir Stojanović (koji je objavila Srpaka kraljevska akademija, 1890 godine), a profesor u penziji sugeriše da je bio i u posjedu te – može se reći – relikvije, ne objašnjavajući da li je u pitanju origninal, fotokpija, fotografija ili nešto drugo – nalik na original. Ipak, složio se sa mnom: u nastavku navodi isti, mada nešto kraći, sadržaj (vjerovatno se radi o slučajnosri, kao što je to i u drugim konstatacijama…)
Potom su u „istorijskom prikazu“ veličke prošlosti zbrzane decenije, baš one koje su najviše ispunjene teškim životom i žrtvama veličkih ratnika – od Berlinskoga kongresa pa sve do balkanskih ratova.
Osakaćena je i povijest školstva (a inače je u takvome prikazu malo šta tačno, kao, na primjer, da je Ilija Vučetić bio đak škole u Velici – što se može vidjeti iz njegove autobiografije, itd).
Nepouzdani su i podaci koji se odonese na Prvi svjetski rat (o umrlima u Neđmeđeru), ali da pređem na nešto zanimljvije…
Moguće da je u pravu kada ističe primjere veličkoga gostoprimstva srpskim vojnicima koji su se povlačili prema Albaniji. Međutim, ničim ne demantuje i memoarske zapise i sjećanja srpskih redova i generala koji su zabilježili drugačije prizore, od kojih sam u mojim knjigama prenio samo beznačajan dio. Zatim, profesor u penziji ofrlje konstatuje da su neki srpski generali i vojnici „zlonmjerno“ predstavljali pojedinačne slučajeve neljubazbosti i Veličane poredili s Arnautima…
Možda se zaista radi o nekoj vrsti (srpske) zavjere, to jeste klevetanja, te da (i) to prvi otkriva. Ali, ja to nijesam izmislio, a prenio sam tek dio takvih zapažanja. No, to mu ne smeta da, „ne imetujući me“, nastavi nekakvu polemiku sa mnom (začetoj već na prvoj strani, đe me opominje kako ne znam da se orjentišem u geografskom prostoru…) U stvari, kako ne može ništa da demantuje, htio bi da (od mene) brani Veličane – iako imam razumijevanje za njihovo ponašanje: da se radilo o siromaštini koja je bila tolika i takva da mnogi (tokom cijela Veljega rata) nijesu mogli prehraniti ni svoje porodice, a kamoli nešto ponuditi drugome (kako kaže Radovan Bećirović, tada je kopriva spasila narod…) Mada, moram priznati, nedostaju mi riječi da „opravdam“ prizor koji opisuju ti hroničari, iz Rženice (tamo su „gostoprimni“ domaćini našli i ića i pića, ali – za srebernjake iznurenie srpske „braće“ …)
Od svih zbivanja između dva svjetska rata ovoga autora najviše je (takoreći i jedino) zanimao Orden Svetoga Save.Nabraja kome je dodjeljivan, a „zaboravlja“ da su tim ordenom odlikovani i kasniji velički krvnici – Šemso Ferović, Saljo Nikočević, Šaban beg Redžepagić i drugi, kako sam i naveo u knjizi POKOLJ U VELICI (o tome više u knjigama Mustafe Memića i rukopisu Čeda Ćulafića „Prokletijski meterizi“). Ali, prema tvrdnjama profesora u penziji, koji se (u „retroaktivnoj dispoziciji“, ovom temom bavi i kasnije) to nije sve: ispade da su odlikovani i drugim državnim ordenjima…
S brda, s dola, zaobilaženje spiskova Crnogoraca…
Takođe, poglavlje „O zločincima“ ne sadrži i verodstojniju sliku zbivanja u Drugome svjetskome ratu u Velici. Kako je to opšrina i složena priča, te kako se profesoru u penziji, očigledno muči od komunista, pribjegava lakšeme poslu. Daje „upustvo“: da je Velika tokom cijela Drugoga svjetskoga rata bila „u centru zbivanja na Balkanu“ (zaista, hrabra tvrnja, samo što joj nedostaje makar jedna,„sitnica“: dokazi) te da je sve to opisano u „hiljade knjiga“. Moguće je, ali su (kada je u pitanju Velika), nažalost, i dalje nepoznate – ne samo „neznavetnome“ čitateljstvu, nego i meni – kao autoru knjige koja se isključivo bavi tim događanjima i genocidom od 28. jula 1944. godine, pri čijoj sam pripremi preliastao i isčitavao stotine publikacija, ili pokupio prašinu sa mnoštva arhivskih fascikli (što je, u knjizi, registrovano u blizu 250 fusnotnih objašnjenja)…
Umjesto toga, nakon što je (takođe brzometno) prešao početne ratne datosti, profesor u penzji opširno prepričava knjigu P. Dželetovića, koja se bavi ratnim putem divizije Skenderbeg, to jeste raznim zbivanjima na Kosovu, a događanjima u Velici – samo na dvadesetak stranica (i to ne izvorno, već prepisivanjem iz knjige „Vatre sa Komova“ i drugih). U tim citiranjima dolazi i do Andrijevičke operacije, u okviru koje je izvršen genocid pod Čakorom (i dijelu Gornjega Polimlja), ali se, opet i tu, „podudaraju“ naši navodi iz dokumenata partizanske i njemačke provinijencije ( profesor u penziji nastoji i da detaljiše i o nekim mentalitetskim osobinama Albanaca…) Glavna „novost“ mu je da je (najverovatnije,iz Dželetovićeve) u svoju knjigu (na 84 strani) prenio forografiju ispod koje, piše da je to „šiptarsko-muslimanska banda, koja masakrira dvije žrtve“. To je tačno, i u redu je donošenje te i sličnih fotografija u cilju ilustracije mnoštva takvih slučajeva. Ali, baveći se njome na više od dvije strane (?!), profesor u penziji je pokazao drugu želju: da „dokaže“ da je načinjena baš u Velici, a time i da me, kao jedinoga autora cjelovitije knjige o pokolju (ne tvrdiim i sveobuhvatne, ili da se nema o tome više šta pisati…), indirekno prekori što to „ne znam“.
Radio je zaludnji posao. Jer, ta fotografija se nalazi u Muzeju žrtava u Beogradu i u tekstualnom dijelu (ispod nje) je precizno opisanao đe je i kada snimljena, pa tu ne pomaže nikakvo nabrajanje novina, „asocijacija na ambijent“, „logičnost“, sjećanja Ž. Zogovića i druga nagađanja. Bilo bi neodgvorno, bez čvrstih argumenata, posumnjati da Muzej žrtava, kao ozbiljna institicija, sa međunarodnom reputacijom, na čijeme je čelu ugledni istoričar i univerzitetski profesor, ispisuje netačne podatke o dokuentima koje posjeduje…
Slijede i imena i fotografije dijela veličkih koljača, pri čemu se sadržaji naših knjiga takođe više nego „prepoiznaju“ (neke od zločinaca, mada ne istim redosledom, pomije i Veljko Mijović, u prozi „Crni vjetar“, ili P. Šćepanović, preuzimajući (i) to iz moje knjige).
I tako, (pritiskajući „dinamiku brzoga pregleda“), bez ikakvih novina u svojemu izlaganju, autor dolazi do 28. jula,1944. godine.
I to bi trebalo da bude važan dio knjige. Ali, i tu, u prvim rečenicama, profesor u penziji jedino obećava da „opširnu analizu i objelodanjivanje dijela dokumenata koje ima“ ostavlja za neku drugu knjigu?! Nije objasnio zašto se na neki način pridružuje već poznatome skrivanju dokumenata i istine – iako u nastavku lamentira nad takvim postupcima i žustro ih kirtikuje, pripsujući ih isključivo komunistima…
No, dobro: što je – tu je!
Najprije se nude meditacije (i ponavljanja) koje je teško propratiti i utvrditi njihovo značenje. Kada se se, na primjer, prepričava jedna knjiga (K. Bećirovića) nije jasno da li se radi o faktografiji ili imaginaciji. Kada bi bilo u pitanju prvo, onda bi profsor u penziji zaista bio na tragu velikogoga otkrića: bar nekih imena (njemačkih) zlikovaca koji su naređivali klanja i oganj. Tamo se pominju neki Anton i pukovnik Gros… Ali, kako oni velički narod privode na nekakv „soski trg“, kojega, kako mi se čini, u (raštrkanoj) Velici nema, onda sam sklon da ih prihvatim kao tzv. književne likove, odnosno kao „plod mašte“ koja je (moguće) inspirisana čitanjem priloga iz knjige „Vatre sa Komova“, ili sličnih, ali koja ne pomaže istraživačima i istini…
Spiskovi žrtava pokolja (i uopšte žrtava Drugoga svjetskoga rata) uvijek su privlačili prvorazrednu pažnju i takoreći svi su osporavani, posebno kada su „utvrđivali konačan broj“ stradalih. Ovaj je još diskutabilniji. Autor misli da se na tome počelo „ozbiljnije“ raditi osamdestih godina, što nije tačno. Ptvi spisak uradio je Aleksa Gojković odmah poslije rata („za potrebe“ UDBE, i o tome postoji trag u dokumentu koji prilaže i profesor u penziji). U Arhivu Jugoslavije nalazi se popis koji su uradili Vlajko Radević i Rajko Jokić Mirošević, 1961. godine. Njihov spisak nije publikovan, a kako narod u Velici nije imao prilike da pročita šta su zapisali i predali nadležnima (a oni pomenutome arhivu), nije bilo reagovanja. Uslijedila su tak kada je podignut spomenik na Čakoru pa je tačno da je i B. Džudović pokušavao da ih „ispravi“ . Nejegova „nacrta“ se, kako kaže, držao i profesor u penziji. Ali, ima razloga da se u to posumnja, a još više u to, kako tvrdi, da je spisak u njegovoj knjizi (naj)pouzdaniji. Navesću bar dvija detaljčića: Milija (Milunov) Jokić je, kako stoji i u knjizi profesora u penziji (na strani 88 ), ubijen kod svoje kuće, 20. septembra 1943. godine. U mojim knjigama donesen je i dokument, koji je profesor u penziji ovdje prepričao, ali je istu osobu (najverovatnije preuzimajući to od šarlatana P. Šćepanovića) uveo i u spisak žrtava genocida (na strani 133); Božiraku Milovanovu Vučetić nije toga dana raznijela bomba (strana 191) već je živa (eno je u Čačku).
Istina, ne valja biti (pre)strog. Jer, iz mnoštva razloga, zasista je teško sačiniti konačan spisak stradalih – kako tokom cijela Drugoga svjetskoga rata, tako i u genocidu. I kod ranijih generacija je, poslije dugotrajnoga straha uslijedio zaborav, mnoge porodice su u potpunosti nestale, a neke su odseljene odmah iza rata. Očigledno je i da su se neki popisivači plašili da pomenu imena „neprijatelja raznih boja“ pa nijesu unijeli u spisak ni stradale članove njihovih porodica (kao u slučaju Slavke Slave Knežević, 15-godišnje šćerke Miloša Kneževića), itd. Ali, doista je i smjelo redigovati (bilo u smislu smanjenja ili dodavanja brojki) postojeće spiskove – bez valjanih dokaza. Čini se da je „bezbolnije“ uporediti ih. I profesor u penziji je učinio napor da uz imena nekih Veličana i Veličanki opiše način njihova stradanja. Međutim, kada se latio „sravnjivanja“, skrajnuo je spisak koji je objavio pominjani Muzej žrtava u Beogradu, u kojemu ima najviše takvih podataka!? Jasno je da mu je bio poznat, čim je imao pri ruci moje knjige, pa mogu pretpostaviti i što ga je „ignorisao“. Naime, tamo je unesana i „nezgodna“ činjenica: osim uz četiri imena (za koje piše da su Srbi) za sve stradale Veličane stoji odrednica da su Crnogorci. Uz to, taj spisak, za koji su podatke davali upravo njihovi bližnji, najverovatnije u normalnijim vremenima, kada je u Velici, kao 1991. godine, bilo više od 90 odsto Crnogoraca, od kojih se podosta kasnije transformisalo u (političke) Srbe, aužuriran je poslije osamostaljenja Crne Gore… Mislim da je nacionalno opredjeljenje i izjašnjavanje jedna od bitnih privatnosti, koju ne vaja isticati i koja ne bi trebalo da se nalazi u mnoštvu javnih isprava, spiskovima političkih stranaka, njihovim programima i dr. Ali, sudeči po cjelini knjige, izvjesno je da se izjašnjavanje Veličana, koje je dopsjelo do specijalizovanoga beogradskoga (i kragujevačkoga) muzeja, i tamo pohranjeno za sva vremena, nikako ne bi moglo uđenuti u „poetske“ slike profesora u penziji. U svojemu epskomu sočineniju, priloženom na osam strana ove knjige, on i u tome smislu mobiliše Veličane, pa kliče: „Časni Srbi, tvrdi graničari…“
Opet bez reda i redosljeda: o ćutanju i zabranama pominjanja pokolja u poslijeratnom periodu, opisivanje raznih zbivanja (podizanje spomenika itd), pa – Jovo, nanovo – svjedočenja očevodaca (?!).
I tu je malo novoga. Mnogi su već ranije svjedočili, što je i ovdje preuzeto iz raznih knjiga. Profesor u penziji, koji se hvališe kako se ovom temom počeo baviti još kao gimnazijalac, čekao je da mu „umakne“ generacija svjedoka koja je imala šta da kaže, pa je našao one koji su u vrijeme Drugoga svjetskoga rata imali od tri do sedam godina, a u vrijeme intevjusanja blizu 80! Naravno, njhova „sjećanja“ se ponekad svode i na bizarnosti – jednome je najvažnije da je zapamtio kako palikuće i koljači „jarugom prođoše prema potoku“ pa se, s majkom, „sakrio u lozare“ odakle je „provirivao i gledao“ svoju zapaljenu kuć, ali ne i kako gore sve kuće na Zakršu i Volujaku i ne smije ni zucnuti da mu je Gaco Knadić zaklao strica…. Istine radi, unesana su i dva-tri opšrnija kazivanja, očevidaca koje su rodbinski najbiliže autoru, u kojima ima zanimljvijh podataka i detalja, a jedna od ne manjih vrijednosti im je i u tome što su ispričana našim (veličkim) govorom, čime je knjiga (nažalost, samo na tome mjestu) dobila na autentičnosti… Opet, slijedi slaganje nasumice napabirčenoga materijala, „preko koljena“, opet o razlozima ćutanja, ali i prećutkivanje i minmizranje (ili su nevoljno i nemušto pomenuti…) onih koji su drugačije radili.
Nasilje nad činjenicama i vaskrsavanje crkve
U drugoj polovini knjige, pretenciozno (pa i smiješno) nazvanoj „Istorija crkve u Velici“, još u početnim rečenicama lansira se postojanje navodnoga kontinuiteta crkve i crkvenoga života u Velici – od 12 vijeka, pa do gradnje crkvice na Papretištu. Kasnije, postaje jasno zašto joj se pridaje veće značenje nego da se radi o nekakvome velikome industrisjkome, turističkome ili sličnome objektu, koji bi zaustavio iseljavanje (što, naravno, nije slučaj sa crkvicom: kada je počela njena gradnja Velika je imala 505 stanovnika a kada je završena 200 manje).
I ovdje biva vidljivo da je (i) toj priči prevashodni cilj – autorova (samo)promocija. No, prvo da pokažem kako se (i tamo), držeći da sam mu ja glavna prepreka na putu da ubijedi u pomenute i druge tvrdnje, bez argmenata (sada otvorenije) spori sa mnom, krivotvoeći odavno prihvaćene činjenice i istinu.
Pozivajući se na toponime koji se pominju u Dečanskoj povelji, najprije naglašava da su njome naznačene granice između Velike i Rženice (što je tačno), pa je ustvrdio da se Petkova crkva nalazi na toj međi (što je takođe tako). Dakle, iako se iz toga dokumenta ne može saznati kojem je ataru pripadala Petkova crkva (veličkome ili rženičkome), on odmah zamišlja da je bila na sred Velike. Da bi bio „ubjedljiviji“, kalemi priču o manastriskim imanjima a za „tačnost“ svojih nalaza poziva se na Tomaša Katanića (polupismenoga policjiskoga činovnika), koji takođe citira i proizvoljno tumači Dečansku povelju. Kao „novost“, obojica ukazuju na nekakvu „crkvenu razvalinu“, opet ne precizirajući đe se nalazi (da je postojala, vajda bi i dalje nešto od nje bilo tamo). Na sličan način, citira i Bogdana Lalevića i Ivana Protića. Koji dosta detaljno opisuju Polimlje (od Gusinja do Uvca), kada je bilo „načičkano crkvama“, ali u tome kontekstu ne pominju i Veliku, iako im je o njenim eventualnim crkvama mogao argumantovano pričati njihov glavni (velički) informator (i školski drug) Jefto Popović, na čija se kazivanja inače pozivaju pri drugim opsivanjima Velike i Veličana… Istu priču profesor u penziji ponavja i kada citira Marka Cemovića, ili (bez ikakvoga dovođenja u vezu sa Velikom) Miomira Dašića (koji se,opet, poziva na već pomenute „nalaze“).
Znajući da bi se to vrćenje u krugu moglo ponavjati u nedogled, naš autor tu (privremeno) završava „istraživanje“ i pompezno izvodi „dokaz“ da je u Velici postojala crkva i crkveni život te da su Veličani bili veoma pobožni. Ali, da bi to još jednom „potvrdio“ vraća se na „još jedan dokaz“, pa pominje i „pisaniju“ (neka vrtsta poreza ) i milostinju koju je narod davao za manstire, smatrajući da je to bilo u vrijeme Turaka i Austrijanaca, i to „na području Pećke patrijaršije“. Svakako ovo je teško razoputiti, odnosno uvrditi vremenske periode (kada je to bilo – da li, kada pominje Austrijance, misli na period Prvoga svjetskoga rata) ali je neobično da mu nije poznato da je Pećka patrijaršija obnovljena pri kraju turske vladavine, te da su crkve u Crnoj Gori svo vrijeme dok je ona bila ukinuta bile pod jurisdikcijom Mitropolije na Cetinju (i sam navodi priču o tome kako se pop Dmitar time hvalio i sukobio s onim Grkom…)
No, profesor u penziji ne mari ni za to i nastavlja da me, sve srditije, „demantuje“ – kako i „pored navedenih činjenica o postojajju crkve u Velici“ iz samo meni „poznatih razloga“ konstatujem da prije izgradnje sadašnje crkvice nikada nije bilo crkve, da su od mene više znali raniji hroničari, koji su pominjali crkvišta, i sl.
Da je pažljivije (a ne istovremeno i koristoljubivo i maliciozno, tendencozno, pa i mizantropski) čitao moje knjige, zapazio bi da ja pominjem planove Veličana da grade crkvu, obećanja pomoći Mitropolita Mitrofana Bana i knjaza Nikole i sl. Ali, da ovdje zastanem i objasnim: sve je to bilo u drugoj polovini 19 i početkom 20 vijeka, te se to ne može dovoditi u vezu sa navodnim ranijim postojanjem crkve. Uostalom, ja sam se tek uzgred (u uvodnim djelovima svojih knjiga) bavio srednjovjekovnom (ili starijom) Veličkom prošlošću (i skoro da me taj perod ne zanima). Zato što su preci njezina sadašnjega stanovništva doseljeni prije tri vijeka (u čemu se i penzionisani profesor slaže) – osim bratstva Živaljevića, o kojemu postoje različite verzije: po jednoj pominju se u Dečanskoj hrisovulji i najstatije su veličko stanovništvo, koje nije odselilo sa Čarnojevićen, a po drugoj, i oni potiču iz Riječke nahije, iz Bokova, i doselili su samo par godina prije (a po nekim kazivanjima i kasnije) nego su, iz istoga kraja, Ceklinske župe, došla druga velička bratstava… Prciznije: i da su „stari Veličani“ (uz srednjega vijeka) imali crkvu, njegovali crkvene običaje, vjerski bili jako obrazovani, itd. to se ne može dovoditi u vezu sa novodseljenima i takvom njhovom tradicijom, koju su sticali u svojim prazavičajima (Sjeverna Albanija, Ceklinska župa, Vasojevići) i prenosili na potomke.
I u nstavku profesor u penziji nudi slične „argumenate“, pa i (H)otsko groblje kod Vukadinovoga potoka, pri čemu tvrdi da i tamo još uvijek postoji razvalina za koju misli da je (opet) bila crkva starih Veličana, a koju su Hoti porušili.
Ostavimo po strani, da, kako je već rečeno, ti „stari Veličani“ nijesu ostavili potomke u Velici (osim, možda, jednu kuću Živaljevića, a ni u debeloj knjzi o tome nema podataka…), poznato je da je (i) taj lokalitet (kojega pominje A. Jovićević), arheološki ispitan uoči Drugoga svjetsjkoga rata i saopšteno da, osim nekolko (hotskih, neki tvrde da su ilirski…) grobova tamo nije ništa značajnije nađeno (vidjeti priloge M. Barjaktarevića, T. Vukanovića i drugih uglednih arheologa i etnologa).
Slažem se da je bilo više lokacija koje su pominjane za podizanje crkve (na Kršini, Papretištu, kod Veličkoga groblja), ali je proizvoljna i priča o tome kako su veličke crkve, „u srvari“, bile brvnare ili plotare, te da su ih palili Turci.U brojnim arhivskim dokumentima o Velici i Veličanima takav podatak se ne pominje.
Zapažen je još jedan, isto tako nesvakidanji, zaključak profesora u penziji: da je (ne)pobožnost Veličana, za koju misli da je bila kao niđe drugo, zavisila isključivo od (ne)postojanja crkve u njihovu selu, kao i da se kasnije uvećala – i zbog interesovanja Popovića za izučavanje svešteničkoga zanata (kažem „zanata“ jer je niz dokaza da je taj posao u to verijeme, kao i danas, prvenstveno bio materijalno primamljiv, pa je i zato nasledan…) Na drugoj strani, iako je „njihovo prošlo“, iz ne znam kojih razloga (nije valjda i tu u pitaju sujeta…), profesor u penziji i ne vidi neku preveliku zaslugu Popovića u sveopštem (pa i vjerskom) prosvjećivaju Veličana, Polimljana, Metohijaca i drugih pravoslavaca iz susjedstva. Piše kako se „ne može uzeti kao vjerodostojan podatak“ koji ja ističem u knjizi SIN GORDOGA ČAKORA da su 17 njih završili bogoslovske ili učiteljske škole, odnosno obavljali svješteničke ili prosvjetarske poslove (neki i oba).
Naoko radi se o nevažnome detalju, ali je (pakosna) namjera jasna: da se moje knige proglase izmišljotinama, koje će upravo on (prepisivanjem, prepričavanjem i dopsivanjem) popraviti! Zato, radi cijenjenih čitalaca, moram da istaknem da mi je taj podatak saopštio pok. Miro Popović, vrsni stručnjak i intelektualac, a svakako bolji poznavalac prošlosti svjojih predaka nego što smo ja i profesor u penziji. Svještenici su bili: Dimitrie (po nekima Dmitar, po trećima Mitar – na spomeniku u Velici piše Mitar, a u ukazu o rukpoloženju, iz 1832. godine, Dimitrie…), njegovi sinovi Milosav, Janićije Janjo (neko vrijeme bio je pisar kapetana Stamatovića, a poginuo kao jedan od komandira donjoveličke čete) i Maksim, zatim potomci iz drugoga i nadednih koljena: Jovan, Šćepan , Savo, Rade (Savov) i Miloš. Bogosloviju je učio i Savov sin koga su Šiptari ubili 1921. godine (kod Dečana). Iz iste porodice (Popovića) je i Andrija koji je, između dva svjetska rata, bio paroh u Istoku, te čiji je potomak (Miloš) završio teološki fakultet (zaposlen u kancelariji Parijaršije u Begradu). Možda sam nekoga zaboravio, ali navešću i neka imena prosvjetnih radnika: Jefto, Novica, Jelena, Mulutin, Mihailo, Mileta, Strašimir…
Ovo (moje) „skakanje“ sa teme na temu prozilazi otuda što nastojim da pratim kazivanje profesora u penziji, a ono je (i ovdje) veoma konfuzno – bez ikakvoga redosljeda ili smislenoga plana i kompozicije. No, moram da primijetim da, pri kraju, odustaje od lokacije crkve i „omekšava“, izjavljujući da je (samo) „sklon da zaključi“ da je Petkova crkva postojala. U takvome „variranju“, iako je već došao do perioda „između dva svjetska rata“ (pri čemu ništa ne kaže o crkvenome životu u Velici, koji je baš tada bio najintenzivniji, a vjeronauka i slavljenje Svetoga Save postalo obavezno u školama), ponovo se vraća na 1895. godinu i „nagovještaje“ Mitrofana Bana, pominjući i prepričavanje o nekavomu (ne zna se čijemu) „ugovoru“ sa Zakom Jokićem Stojnićem, o spremanju kamena za crkvu, pa „pojašnjava“ da je kamen „upotijejebljen za gradnju jedne kuće u Velici“. Navodno, crkva je trebalo da se gradi na Kršini, bio je pripremljen kreč, itd, ali ne pominje čija je „jedna kuća“.
Na osnovu priložene fotogradije, može se nedvosmisleno zaključiti da se radi upravo o „kuli Stojnića“, pored Jokiča groblja, na Dubravi. Ali, istina oko njene gradnje je drugačija. Braća Stojnići, naročito Leko (a ne Zako), kao imućni stočari i trgovci, te poznati klesari i zidari, podigli su tu kamenu tvrđavu 1912.godine (razmjere 12X12 metara, na dva boja, kasnije je devet puta paljena i obnavljana…) Kamen su tesali u obližnjoj Dubravi (lokacija je udaljena stotinak metara), a ne („po priči“) u Zrnojevici. Ne sporeći postojanje želje i inicijative za gradnju crkve na Kršini, pri ovakvim pričama, postavlja se osnovno pitanje: zašto bi neko za njenu gradnju pripremao kamen na mjestu udaljenome nekoliko kilometara (odakle se teško mogao dovući i volujskim taljigama), kada je njega u izobilju bilo na samoj Kršini, ili na drugim, takođe bližim kršinama? Kada se već bavio „istorijom crkve“, profesor u penziji je trebalo da bar malo zaviri u crkvene arhive, u kojima, kako mi se čini, postoje i drugačiji izvještaji – koji takođe potvrđuju jednu od „priča po čuvenju“: da plan o gradnji crkve nije uspio zbog nesloge, najviše uslovljenom siromaštinom…
Otklon od „bezbožnih komunista“
Proizvoljnosti su složene je i u opisu navodnoga anticrkvenoga i antivjerskoga ponašanja komunista poslije Drugoga svjetskoga rata.Neumjesno je, na osnovu nekoga dalaverisanja grupe dokonika, kojemu nije prethdilo nikakvo zvanično upustvo i slično, tvrditi kako su komunisti zabranjivali slave (te da je, kao pravi antihrist, u tome prednjačio tada mladi Radmilo Živaljević), da su „zabranjivali Boga“ i da su tadašnje starice po Velici prijetile djeci „Ubiću Boga u tebi“ (ta „psovka“ nije ovdje bila svojstvena a moguće da se čula od neke mlađe populacije), ili da su Velčlani „neznavetno“ slavili Alaha, govoreći:“Ala(h)l ti vjera!“ (ovaj uzvik i sintagma i sada se čuju i imaju sasvim drugo značenje, što bi profesor u penziji, kao lingvist, trebalo da zna, a ne da Amfilohijevu „anegdotu“, koju je ponovio bezbroj puta, svuda đe je stigao, „duhovito“ kači Veličanima…) Velički „antihristi“ pričinjavaju mu se i u autobusima koji saobraćaju između Berana i Gusinja (ne objašnjava šta će Veličani tamo) !
U mnoštvu njih, postavlja se i ovo pitanje: da li upravo ovakvim opsima „strašnih komunističkih vremena“, koja su mu bila veoma profitablna, u kojima je došao do fakultetske diplome i, kao član SKJ (jer kako bi drugačije skakao po onim funkcijama kojima se diči u biografiji), nastoji da zabašuri nešto drugo, pa i da „dokaže“ kako se nije slučajno prilagođavao „novome vremenu“, već da je uvijek bio (tajni) antikomunist! Ili, da ubijedi u priče o „veljim mukama“ koje je imao dok je podigao crkvu, što bi Velilični i Amfilohije trebalo stalno da imaju na umu. Zapravo, da je toliko zaslužan da bi trebalo da bude proglašen za sveca (ruku na srce: ako je mogao svecem da bude učinjen onaj Maca, što ne može i naš nesporni zaslužnik za Amfilohijevu stvar?…)
Ove pasaže, u kojima autor uglavnom prikazuje sama sebe, (ukratko) naglašaam zato što sam se i sam našao u njima. Tamo, profesor u penziji najprije osporava moju tvrdnju (za koju postoje živi svjedoci, kao i za mnogo čega drugoga…), da je, radi „pravoga duhovnoga života“, tj. „obnavjanja onoga što je Veliku i Veličane vjekovima održalo“, uz još neko društvo, pokušao da ruši jedinu pravu veličku svetinju – staru školsku zgradu! Umjesto njene sanacije i prilagođavanja za druge potrebe, namjerio je da „obnovi“ ono – čega nije bilo! Jer, o kavoj religiozno-crkvenoj tradiciji Veličana se može raditi kada je i sam Amfilohije morao da podvikuje: „Dosta, marvo jedna!“ (28.07.2014. godine), kada se ljutito „obratio“ prisutnima koji nijesu slušali ni Patrijarha, a na kraju su njegove molitve propratili aplauzima (a ne krštenjem – zato što većina i dalje ne zna kako se to radi)… Ili, kako i koliko takvu tradiciju gaje Veličani najbolje svjedoči situacija, prilikom jednog dvorenja: moj rođak je upitao vladiku Joanikija: “J…. li šta, pope?“ Ali, nije to najzanimljivije, već to što nije iazazvao ni najmanji rervolt prisutnih, a „vjerujućih“, već smijeh, pa je, inače strpljivi, vladika morao da napusti prostoriju …
O nekakvoj koristoljubivosti, koju mi, kao „podvalu“, indirekno imputira profesor u penziji, nijesam niđe napisao niti izgivorio ni riječ, niti zavirujem, u „egzensticijale probleme“ koje su navodno imali ovi požrtvovani pregaoci, i to zbog svoje „ljubavi prema Bogu“ (iako i o toj vrsti „biznisa“ pojedinaca, po poznatome naškome običaju, kruže priče). Takođe, ne zanimaju me ni „političke dogme“ (kao ni popovske), a to što velički objekat „omalovažavam“, nazivajući ga crkvicom, nije moj „izum“: zar nije Amflohije ubjeđivao kako će baš u Velici podići jedan od najvećih pravoslavnih hramova na Balkanu („koji će biti bedem-brana za prodor islama…“) , ali je ispalo da je (ovaj) toliko „velik“ da može (istovremeno) da primi desetak osoba (što se vidi i iz skica koje su prožene u knjizi profesora u penziji).
Sliku svoju ljubim, ja pa ja, mi i samo mi
Profesor u penziji ne samo što polemiše s mojim knjigama, čiji se sadržaj najvećma zasniva na arhivskim dokumentima, nego mi, u svojemu zbrkanome referatu i dalje podvaljuje: piše kako sam naveo da je pop Savo Popović učestvovao u dobroviljnom pokštavanju Muslimana,1912. godine. Istina je da sam u knjzi SIN GORDOGA ČAKORA (a to ponovio u još jednoj) zapisao priču o ljubavi – između Milice Bjelanović i Ilijaza Tarifa (dakle, radi se o jednome slučaju a ne o „učešću popa Sava u pokrštavanju“…) Jednom riječju, vidljiv je napor profesora u penziji da baš mene (poslije Branislava Brana Otaševića) okvalifikuje kao najvećiega neprijatelja vjerujućih (i ne samo takvijeh) Veličana, ali i kao neznavetnoga. Ovi drugo je moguće i uvijek diskutabilno (znanje je ograničano, a neznanje beskrajno…) Ovi drugo je diskutabilno, ali i moguće, jer držim do one „da je znanje ograničeno, a neznanje beskonačno“, a u vezi s prvom kvalifikacijom prilika je i da se i tu (još jednom) javno odredim: profesoru u penziji ni po čemu ne pripada da me ocjenjuje, a najmanje da osporava ono što ne zna – poštovanje koje, kao ateist, imam i pokazujem prema Crkvi, njezinome značaju u prošlosti i njezinim pojedincima (patrijarju Irineju, ili odmjerenom i svojemu poslu posvećenome vladici Joanikiju), ali je, u cjelini gledano, moj doživljaj relegije i većine popova onakav kakav je imao (da posjetioci sajta oproste na poređenju) onaj velikan iz Jasne Poljane… Jer, koga danas može nadahnjivati Amfilohije, Filaret, Pahomije, Artemije, Kačavenda, Mihailo i slični likovi pod mantijama?…
Naravno sve ovo (ova „lična prepucavanja“) nije i najvažnije i ne znači sveobuhvatnije predstavljanje ove publikacije. Ima tamo i pikanterija. Valjalo bi, na prijer, prikazati i kako su predstavljeni drugi, i raniji i savremeni Velčani (zašto se ponavlja priča da je Ilija Vučetić bio doktor nauka, kada se iz njegove autobiografije jasno vidi da nije, a drugi i ne pominju)… Ili da, makar ukratko, zabilježim kako su i čije fotografije udebljale ovu knjigu.
Naime, ovdje ih je objavljeno nekoliko stotina. Pretežno u najvećeme formatu – na cijeloj ili polovini stranice. Nijesu naznačeni njihovi autori (ako je to jedan uobičajeno je i da bude potpisan kao koautor knjige). No sve jedno, upadljivo je nešto drugo, neobičnije: na skoro polovinu njih uslikan je baš profesor u penziji! U raznim situacijama: kao naučnik-reporter (koji propituje sagovornike), u trenucoma kada se nalazi u masi, sa velikodostonicima, kao govornik, domaćin na skupovima… U svim mogućim akcijama i aktivnostima, u svim pozama (krupni kadar, ameriken, total, anfas, poluanfas, gornji rakurs, donji rakurs…). Tu su i njegovi pjesnički pokušaji, inspirisani temeljima crkvice (ćime, iako malo zakašnjelo, pokazuje i tu svoju „darovtost“),itd. Fotografijama, na takođe zavidnom prostoru i formatu, prikazani su i njegovi bližnji i rođaci. Posebno je na ovaj način „obogaćen“ drugi dio knjige pa bi, zbog takve (svakako rijetke) koncepcije neko („zlurado“) mogao da zaključi da se radi o ličnome albumu, ili svojevrsnoj narcisiodnosti i sujeti. O tome ne mogu nagađati, ali zaista prvi put vidim takvu metodologiju i toliku količinu takvoga autorskoga prisustva u sopstvenoj knjizi!
Neka sve to bude lična stvar profesora u penziji (oslovljam ga ovako zato što je poznato da se veoma srdi ako mu se neko ne obrati sa „profesore“, pa i oni koji su prije njega ili s njime završili isti fakultet, kod istih profesora – a to je desetak Velčana, dok su preko stotinu Veličana profesori drugih nauka – kojima ovaj profesor u penziji to taoče „ne priznaje“…)
Branko Jokić