У просторијама Националне телевизије ИН4С, 24. јуна 2021 у Београду, одржана је промоција најновије студије Историјског пројекта Сребреница, „Сребреница 2020 – Аналитички пресек“ која је затим емитована следећег дана. Студију је приредио Стефан Каргановић, а коаутори су др. Џорџ Самуели, др. Вишеслав Симић, др. Александар Мезјаев и Мр. Ања Филимонова. Тема студије је стање сребреничког питања поводом двадесетпетогодишњице.
На промоцији су учествовали политиколог Александар Павић у својству водитеља, коаутор др. Вишеслав Симић, адвокат др Слободан Стојановић и др. Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци, Република Српска.
Главна тема студије, као и дискусије о њој која се међу учесницима на промоцији развила, била је улога Хашког трибунала као установе без чијих (како се др. Благојевић изразио) „дефектних пресуда“ медијско и политичко наметање сребреничког наратива, са рефренима о „геноциду“ и „8,000 стрељаних мушкараца и дечака,“ не би било могуће. У свестраној и професионално одговорној расправи о природи и делатности Хашког трибунала постигнута је општа сагласност да је Трибунал одиграо кључну улогу у фалсификовању сребреничких догађаја у јулу 1995. и да се помоћу његових мањкавих пресуда пише нова, лажна историја српског народа.
Комплетна емисија на телевизији ИН4С може се гледати овде:
За обавештења о томе како се књига може наручити, молимо вас да се обратите издавачу „Духовни луг“ у Крагујевцу, на телефон (+ 381) 064/127-53-51.
У свом уводном обраћању у емисији, председник Историјског пројекта Сребреница је рекао следеће:
„Уважени гледаоци и колеге,
„Ново издање Историјског пројекта Сребреница које данас у овој емисији представљамо, „Сребреница 2020 – аналитички пресек,“ плод је више од једне деценије систематског рада наше невладине организације на разјашњавању позадине, природе и специфичних околности сребреничких догађаја у јулу 1995. године. Жао ми је што овом приликом нисам лично са вама, али то је зато што морам да будем поред маме у Америци.
„Ти догађаји, и клевета за наводно почињени геноцид, оставили су свој још увек неизбрисани печат на начину како је српски народ перципиран а нажалост и на начину како неки Срби себе виде. За Србе и српске државе – не само Србију и Републику Српску већ, као што смо сведоци ових дана, и Црну Гору – Сребреница је прерасла у политичко, морално и психолошко оптерећење првога реда. Пред Србима се налазе само два начина да реагују на наметање сребреничког бремена. Један је – да дозволе да их смрви. Други је – да га се отресу одлучним супротстављањем нарацији душмана, по свим тачкама. Фиктивна сребреничка прича једна је од кључних полуга помоћу којих се српске снаге морално и психолошки разбијају, да би се ускоро затим српски народ могао са лакоћом потчинити.
„Али не само физички. Ако им пође за руком да вас у потпуности физички покоре, следећа фаза ће бити наметање њихове верзије ваше историје. Ту лажну историју Хашки трибунал већ је почео да пише својим пресудама. Затим следи брисање свих доказа и података који говоре супротно и активна индоктринација ваше деце да би им се у свест улила понижавајућа лаж да су потомци геноцидних убица. И да зато морају да погну главе и беспоговорно извршавају све што им нареде њихови морално беспрекорни и интелектуално супериорни страни окупатори и господари.
„Сребреница је, према томе за вас, за све Србе, ма где живели, једно од питања од егзистенцијалног значаја. Ви нећете моћи да поунутрашњите лажну кривицу која вам се преко Сребренице намеће и да истовремено сачувате свој идентитет, своје достојанство и своју суверену државу.
„У студији која је предмет данашње емисије окупили смо најистакнутије познаваоце сребреничке проблематике да изнесу свој суд. То су професор Џорџ Самуели, професор Вишеслав Симић, професор Александар Мезјаев, и доцент Ања Филимонова, поред мог незнатног доприноса. Наша мултинационална порота фокусирала се превасходно на два кључна аспекта онога што се данас подразумева под Сребреницом: Хашки трибунал и геноцид.
„Разлог за наглашавање ова два аспекта је следеће. Четврт века после догађаја, данас, без Трибунала као политичког сервиса НАТО пакта и етикете геноцида, Сребренице као успешног политичког оружја у хибридном рату који се води против вас, српског народа – не би било. Уздизање на статус геноцида инцидента у завршним данима рата у Босни и Херцеговини, на подручју где је у јулу 1995. за три дана страдало не више припадника једне заједнице него што је током претходне три године од руке тих потоњих жртава страдало припадника друге, не би било могуће без валидације коју тој фикцији даје Хашки трибунал.
<
„Та наоко правосудна установа, илегално формирана да апсолвира стране организаторе ратних сукоба на територији бивше Југославије и да потискивањем и извитоперивањем чињеница прекроји недавну историју, главни је омогућивач – на енглеском enabler – онога што је пок. пук. Ратко Шкрбић у својој студији са убитачном прецизношћу именовао као „сребреничка подвала.“ Змија се зато мора тући у главу. Свака расправа о Сребреници која у првом плану нема демонтажу Хашког трибунала самим тим је унапред депласирана. Без обзира на тренутну сензационалност таквих анализа и закључака, они ће остати скромног учинка и ограниченог дејства.
„Ипак, истичем три резултата – како би се изразио проф. Ломпар – стрпљивог и ситног рада Историјског пројекта Сребреница који представљају критични допринос сазнањима у овој материји и од примордијалног су значаја за рушење целокупне лажне конструкције.
„Пре свега, то су званични форензички докази самога трибунала до којих смо дошли учествовањем у једном предмету у Хагу и који су апсолутно фатални по тезу о стрељању 8,000 заробљеника. Ради се о аутопсијским извештајима које су саставили форензичари Тужилаштва Хашког трибунала, једини стручњаци којима је било дозвољено да врше ексхумације и забележе налазе о њима. Наглашавам да су ови аутопсијски извештаји једини постојећи материјални доказ везано за „Сребреницу“. Све остало је – прича. У својој бахатости, Тужилаштво очигледно није ни проучило налазе својих стручњака пре него што их је у пакету поднело Трибуналу. Овај последњи, у својој препотентности, пре изрицања неутемељених пресуда, такође то није учинио. Једина особа на целом свету која је уложила труд да проанализира и класификује те аутопсијске налазе је један млади лекар, који за то заслужује признање научне јавности и свога народа. У сребреничким јамама, по налазима које је Хашки трибунал усвојио несвесан шта у њима пише, налазе се посмртни остаци не очекиваних 8,000 него укупно око 1,920 лица. А од тог броја, по обрасцу рањавања и другим карактеристикама, око хиљаду могло је бити стрељано. Преостали су страдали или умрли на разне друге начине који немају везе са извршењем ратног злочина.
„Другу кључну чињеницу изнели смо на међународном симпозијуму о Сребреници и Хашком трибуналу одржаном у априлу 2009. године у Москви, у просторијама Руске академије наука. Објавили смо и ставили пред јавност око шесдесет сведочанстава преживелих припадника колоне 28. дивизије, која је извршила оружани пробој из Сребренице после њеног пада. По тим изјавама које датирају из друге половине јула 1995, дакле док су догађаји били свежи у сећању сведока, неколико хиљада особа из те колоне, која је по ратном праву представљала легитиман војни циљ, погинули су у борбеним дејствима против Војске Републике Српске. Те изјаве су потпуно веродостојне јер су биле дате цивилним властима и обавештајним органима супротне стране, којој су и сами сведоци припадали, и то је било пре него што је званични наратив који те чињенице брише – настао. Из тих изјава произилази да хиљаде погинулих из колоне нису били предмет ни ратног злочина а понајмање геноцида. Међутим, тих неколико хиљада губитака из борбених дејстава збројени су са жртвама стрељања како би се непоштеним манипулисањем људским посмртним остацима примакло што ближе магичној цифри од „8,000 мушкараца и дечака.“
„Најзад, трећа од ових капиталних чињеница је манипулативна злоупотреба ДНК као резервног доказа (када су аутопсијски извештаји оманули) о масовности стрељања ратних заробљеника. Још 2011. године на конференцији у Бањалуци посвећеној тој теми указали смо на факат, добро познат сваком студенту прве године природних наука: ДНК се може користити једино као средство за идентификацију или реасоцијацију делова раскомаданог тела, али у кривичноправном погледу ДНК резултат не доказује апсолутно ништа у односу на време, место и начин смрти. Наглашавањем те чињенице руши се уједно и трећи стуб службене нарације о Сребреници. Под унакрсним испитивањем Радована Караџића 22. марта 2012. злоупотребу ДНК доказа био је принуђен да призна и Томас Парсонс, директор форензичких студија Међународне комисије за нестала лица, ICMP, у судници Хашког трибунала.
„Са приврженицима сребреничке секте нема разложне расправе. Они се никада не одазивају на позив на дебату и њихово занимање за чињенице изузетно је ниско. Једини „аргуменат“ који они имају и користе јесте позивање на пресуде једне искључиво политичке установе, корумпираног трибунала у Хагу. А да би онемогућили критичко разматрање тих наручених пресуда, изрицаних на крају монтираних суђења, они покушавају, где год могу, да наметну законе против „негирања геноцида.“ То је зато што знају да би се свако професионално и објективно испитивање чињеница завршило општим одбацивањем њихових агресивно наметаних али у потпуности неоснованих тврдњи.
„Надам се да су ме добро чули у Црној Гори.
„Данашњом емисијом бацамо рукавицу у лице комесарима сребреничке политичке коректности. Хашки трибунал је брука за струку невиђена у аналима правосуђа. У Сребреници се није догодио геноцид, а шта се догодило и по чијем налогу, о томе већ имамо мноштво индиција. Временом ћемо сигурно доћи до поузданих и коначних одговора.
