Vatikanske karte, londonske mape, briselski crtači

Piše: Baja Radonjić

Kad god se istovremeno dignu prašina oko patrijarha, vladike bačkog, predsednika Srbije i Republike Srpske, znaj jedno: nisu to spontani talasi, već orkestrirana bura. Takva da ne ruši čoveka nego državu. Takva da ne napada reč nego temelj.

I to se sada dešava. Talas napada nije domaći, on je samo ovde pušten. Dizajniran je daleko — između Londona, Brisela i stare vatikanske karte iz fioke. Karte koja Srbiju nikad nije prihvatila kao pravoslavnu celinu, već kao privremeni kvar na terenu „isturene latinizacije Balkana“.

Da se razumemo: Ne branim nikoga: Ni Porfirija, ni Irineja Bulovića, ni Vučića. Ali kad vidim da ih sve napadaju u isto vreme, istim rečnikom, iz istih kanala — onda znam da to nije borba za istinu. To je unapred napisan scenario za novi raspad. Samo što je ovaj put meta — srpska vertikala.

Sabor je bio kratak. Zašto? Da se ne bi širio razdor. Jer znaju vladike da kad se bratska kuća svađa pred otvorenim prozorom — neprijatelj već meri pragove. A neprijatelj je tu. Nije nevidljiv. Finansiran je, obučen, umrežen. Sede u fondacijama, pišu uredničke naslove, tvituju umesto da se mole.

Aktivirani su svi i njihovi očevi i njihovi unuci.
Aktivirani su i oni „proevropski sveštenici“ koji bi i Liturgiju preveli na fondovski nemački, ako bi to značilo jednu donaciju više.

Vatikan je, kažu, otvorio kasu. Ne zato što mu je stalo do demokratije, nego zato što ne želi da ispadne da štedi kad se slama najisturenije odeljenje Pravoslavlja. A Britanci — oni nikad ne zaboravljaju ono što nisu uspeli. Srbiju im je istorija više puta izmakla u poslednjem trenutku. Ovoga puta žele da je unapred uguše — u jedinstvu, u Crkvi, u misli.

Ali ne bojim se ja za Srbiju.
Jer ova zemlja ima nešto što nijedna sila ne može da kupi: ima narod koji zna kad je dosta.
Neće Srbija krenuti prva. Ali kad krene — neće stati dok ne popravi mapu.
Kosovo nije „pitanje diplomatije“. To je prvi upaljač.

A posle? Posle ide sve redom što je iz nas i što je od nas oteto:
prvo KiM, pa Republika Srpska, pa Crna Gora — kad otrezne strah.
I Makedonija će progledati, kad vidi šta je sve bila.

Čeka se susret Putina i Trampa. Ne zbog njih — nego zbog onoga što će uslediti.
Jer šta god se dogovore, nama sledi vatrena provera.
Ili ćemo ponovo postati narod za slikanje i glasanje, ili ćemo postati ono što smo nekad bili — narod za pamćenje i za pesmu.

Neka pametni biju bitke rečima. Ali kad dođe dan da više nema ni govora ni mira, ne boj se, brate:
Srbija je spremna. I ako treba — i noćas.
A kad krene ne gleda brojeve, nego pravdu.

I zato jeste moguće da će KiM biti prva iskra. Ne zato što mi hoćemo rat — nego zato što smo iscrpli sve što je bilo mirno.
A posle? Ako bude iskre — neće se ugasiti. Republika Srpska već stoji na svom pragu, Crna Gora čeka oslobođena od straha, a Makedonija se već budi u glasovima naroda, ne elite.