Церница, место које је било сведок несагледивих трагедија, данас је дом човеку чија прича осветљава таму прошлости, али и пружа руку наде будућим генерацијама. Лазар Петровић, наставник и чувар традиције, носи са собом сећања на тренутке који су га заувек променили, али и дали снагу да се бори за опстанак заједнице и младих људи који у њему виде узор.
Пре 25 година, кобног 28. маја, изгубио је свог четворогодишњег брата Милоша.
Тог дана 2000. године, у Церници, на очиглед старијег брата, стрица, рођака, комшија и јединица КФОР-а, из митраљеза је убијен четворогодишњи дечак Милош Петровић, док је испред продавнице чекао да му стриц купи сладолед. Пошавши да заштити дете, настрадали су и дечаков рођак Војин Васић и комшија Тихомир Симијоновић који се нашао на лицу места.
У селу је тог дана било преко 30 рањених људи.
То је догађај који није само обележио његов живот већ и судбину целе породице, али и села, и земље. Тај бол није заборављен, али Лазар одбија да га претвори у горчину. Уместо тога, одлучио је да се фокусира на образовање, хуманост и заједништво, јер зна да су то темељи за очување живота у овом делу Србије.
Живот у Церници данас – изазови и упорност
Село Церница, некада пуно деце и живота, данас је знатно празније. Многи су отишли трбухом за крухом, у потрази за сигурнијим животом и бољим приликама. Ипак, Лазар и његова породица остали су да чувају своје корене.
„Није лако живети овде,“ признаје Лазар. „Неизвесност је стални пратилац, али не желимо да напустимо наш дом. Ово је наша земља, и овде припадамо.“ каже за ИН4С.
Са смањеним бројем становника и ограниченим ресурсима, школа у Церници бори се за опстанак, али Лазар верује да образовање може бити светионик у тами.
„Деца су наша будућност,“ каже он. „Учимо их да буду поносни на своје порекло, али и отворени за свет.“
Недавно је у селу изграђен и омладински центар – простор у коме се млађе генерације окупљају, играју шах и билијар, гледају утакмице и проводе време у здравом, подстицајном окружењу. Центар је постао нови симбол наде, место где се негује другарство и подстиче останак младих у родном крају.
Између наставе и хуманости
Лазарова свакодневица испреплетена је између наставничких обавеза, породичних брига и хуманитарног рада. Са жељом да заједницу одржи живом, често организује акције помоћи породицама које су погођене сиромаштвом и тешкоћама.
Образовање и млади – светионик наде
У школи у Церници, деца су тиха, али упорна. Упркос проблемима, жељна су знања и спремна да уче.
„Поносан сам на своје ученике,“ каже Лазар. „Они знају да нису сами, иако је свет око њих често немилосрдан. Трудимо се да им пружимо не само образовање, већ и наду и снагу да остану.“
Млади на Косову и Метохији суочени су са тешким изборима – останак у родном месту или одлазак у неизвесност великих градова или иностранства.
„Разумем их,“ каже Лазар, „али верујем да свако ко остане овде чини важан корак за очување заједнице.“
Хуманитарни рад – подршка заједници
Лазар није само учитељ, већ и организатор хуманитарних акција. Кроз помоћ породицама које се боре са сиромаштвом, он настоји да олакша свакодневицу људи који немају много, али и да врати веру у солидарност.
„Сви смо део исте заједнице,“ објашњава. „Кад помогнемо једни другима, јачамо себе и наше корене.“
Прича о упорности и нади
Прича Лазара Петровића из Цернице је прича о људској снази да опстане упркос трагедијама и тешким временима. То је прича о љубави према земљи, породици и култури, али и о неугаслој нади да ће будућност донети промене које ће задржати младе и оживети села Косова и Метохије.
У свету у којем су често заборављени, људи попут Лазара подсећају нас да је права снага у упорности и заједништву.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
