Ватиканске карте, лондонске мапе, бриселски цртачи

Пише: Баја Радоњић

Кад год се истовремено дигну прашина око патријарха, владике бачког, председника Србије и Републике Српске, знај једно: нису то спонтани таласи, већ оркестрирана бура. Таква да не руши човека него државу. Таква да не напада реч него темељ.

И то се сада дешава. Талас напада није домаћи, он је само овде пуштен. Дизајниран је далеко — између Лондона, Брисела и старе ватиканске карте из фиоке. Карте која Србију никад није прихватила као православну целину, већ као привремени квар на терену „истурене латинизације Балкана“.

Да се разумемо: Не браним никога: Ни Порфирија, ни Иринеја Буловића, ни Вучића. Али кад видим да их све нападају у исто време, истим речником, из истих канала — онда знам да то није борба за истину. То је унапред написан сценарио за нови распад. Само што је овај пут мета — српска вертикала.

Сабор је био кратак. Зашто? Да се не би ширио раздор. Јер знају владике да кад се братска кућа свађа пред отвореним прозором — непријатељ већ мери прагове. А непријатељ је ту. Није невидљив. Финансиран је, обучен, умрежен. Седе у фондацијама, пишу уредничке наслове, твитују уместо да се моле.

Активирани су сви и њихови очеви и њихови унуци.
Активирани су и они „проевропски свештеници“ који би и Литургију превели на фондовски немачки, ако би то значило једну донацију више.

Ватикан је, кажу, отворио касу. Не зато што му је стало до демократије, него зато што не жели да испадне да штеди кад се слама најистуреније одељење Православља. А Британци — они никад не заборављају оно што нису успели. Србију им је историја више пута измакла у последњем тренутку. Овога пута желе да је унапред угуше — у јединству, у Цркви, у мисли.

Али не бојим се ја за Србију.
Јер ова земља има нешто што ниједна сила не може да купи: има народ који зна кад је доста.
Неће Србија кренути прва. Али кад крене — неће стати док не поправи мапу.
Косово није „питање дипломатије“. То је први упаљач.

А после? После иде све редом што је из нас и што је од нас отето:
прво КиМ, па Република Српска, па Црна Гора — кад отрезне страх.
И Македонија ће прогледати, кад види шта је све била.

Чека се сусрет Путина и Трампа. Не због њих — него због онога што ће уследити.
Јер шта год се договоре, нама следи ватрена провера.
Или ћемо поново постати народ за сликање и гласање, или ћемо постати оно што смо некад били — народ за памћење и за песму.

Нека паметни бију битке речима. Али кад дође дан да више нема ни говора ни мира, не бој се, брате:
Србија је спремна. И ако треба — и ноћас.
А кад крене не гледа бројеве, него правду.

И зато јесте могуће да ће КиМ бити прва искра. Не зато што ми хоћемо рат — него зато што смо исцрпли све што је било мирно.
А после? Ако буде искре — неће се угасити. Република Српска већ стоји на свом прагу, Црна Гора чека ослобођена од страха, а Македонија се већ буди у гласовима народа, не елите.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: