• Поглед
• Спорт

Узори (из књиге „Штит и мач“)

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Често сам, када бих остајао сам у кући, испред огледала покушавао да имитирам Клејов плес по рингу, задавао ударце замишљеном противнику, и при том правио гримасе попут њега, спремајући се да кад одрастем заузмем његово мјесто...

Пише: Миодраг Перуновић

За Касијуса Клеја (касније Мухамед Али) први пут сам чуо као дјечачић, уочи његове борбе са Сони Листоном 1964. године. Тада нијесам знао шта је то – бокс; али сам слушајући приче пуне описивања, дивљења, препирке и прогнозa старијих разумио, да је бити боксер, нешто посебно…

Сјећам се, како сам жалио тог младог Клеја који треба да се бори са страшним, снажнијим противником, јер сви су говорили да нема никакве наде за његову побједу… и радости кад је он ипак побиједио! Осјећања из тих неколико дана, у сјећању су ми остала као далеки, нејасни зов… Тада се у мени зачела и сакрила једна жеља – да чека свој тренутак!

Када је послије пет-шест година мој старији брат Драган, почео да тренира бокс, остварује прве побједе и успјехе, а ја доживљавао атмосферу навијања, стрепње и славља, онај зов је постао јасан и – жеља се пробудила!

Често сам, када бих остајао сам у кући, испред огледала покушавао да имитирам Клејов плес по рингу, задавао ударце замишљеном противнику, и при том правио гримасе попут њега, спремајући се да кад одрастем заузмем његово мјесто… Ускоро сам почео да тренирам, но имао сам свега четрдесетак килограма; и то ми је био главни проблем: – Како да будем првак тешке категорије, тако лаган? Добро, порашћу и угојићу се, можда ћу бити тешкаш? – тјешио сам се.

 

Пошто сам у неким од својих првих наступа осјетио укусе пораза, и наслутио тежину остварења моје жеље, помирио сам се са тим да ће ми Клејове висине вјероватно остати недостижне. Уосталом, он је и иначе био као из неког другог свијета; но и у овом нашем – било је толико врхова за освајање!

У то вријеме, Мате Парлов (из Пуле) је постао првак Европе, затим Олимпијски и Свјетски првак! За нас дјечаке, који смо правили прве боксерске кораке у омладинској репрезентацији Југославије, постао је узор коме смо сви тежили. Први је прокрчио пут до врха, и попут светионика нам га освјетљавао. Он је био доказ да и ми можемо тамо – јер, имамо исте услове као и он, тренирају нас исти тренери… требало је само да будемо упорни, желимо, и вјерујемо у себе попут њега и – успјећемо. И би тако! (Та наша генерација је најуспјешнија у историји Југословенског спорта по броју освојених медаља.)
Када сам крајем 1979. године, као првак Европе, првак Медитерана, и освајач „Златне рукавице“, проглашен за најбољег спортисту Југославије, моје задовољство приликом добијања тог признања је било увећано његовим присуством и честитањем – стајао сам уз свог узора, поносан што сам досегао његове висине!

И сада осјећам поштовање, и дуг према њему, због свега што нам је значио.

Ово пишем, да бих истакао улогу, значај и потребу за његовањем, чувањем и поштовањем, правих узора у спорту. Не због њих (они су то што јесу), него због оних који су на почетку варљивог пута, остварења својих жеља и снова у спорту.

– Да не би залутали, или одустали, без њихове свјетлости!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: