У Подгорици промовисана књига „Дјеца коју није волио свијет“ Бојана Вегаре

У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици у понедјељак, 16. јуна, одржано је представљање књиге „Дјеца коју није волио свијет“ аутора Бојана Вегаре.

Када је почео рат у Босни, Бојан Вегара је имао дванаест година и „Дјеца коју није волио свијет“ (Удружење инвалида, бораца и ветерана „Српски ратник“, Инђија, 2025) је књига његових сјећања, написана у првом лицу и из тадашње, дјечије перспективе. Књига се може третирати као збирка хронолошки нанизаних приповједака, с обзиром на то да је сваки сегмент дјелимично независан, заокружен и приповједно структуриран. Ипак, само дјелимично, имајући у виду то да је континуитет и контекст цјелине изузетно важан, па и кључан за разумијевање сваког приповједног сегмента, без чега се он махом своди на анегдоту, у чему ипак није његова права мјера. У том смислу књигу „Дјеца коју није волио свијет“ боље је сматрати цјеловитом прозном књигом сјећања, са потенцијалом романа, с обзиром на њену не само временску (од почетка рата до постдејтонске „мирне размијене становништва“), већ и наративну, структуралну и значењску заокруженост.

Протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма у свом поздравном слову, истакао је да осјећа част што је домаћин промоције књиге Бојана Вегаре. Исказујући похвале за књигу због аутентичног и живописног приказа ратних искустава кроз очи дјечака од 11-12 година, нагласио је да књига омогућава читаоцима да визуализују себе у тим тренуцима и на тим мјестима. Подстичући све да прочитају књигу како би разумјели шта се дешавало током тих тешких година, казао је да је то збирка прича о рату, изгнанству и патњи, али и хумора који постоји и у таквим дешавањима. Прота Никола је напоменуо да ће промоција ове књиге бити емитована на Радио Светигори.

Наталија Маријановић прочитала је предговор књиге, који објашњава мотивацију аутора да документује искуства српске деце у Сарајеву током 1992-1996. године. У предговору се истиче како се свјетска пропаганда фокусирала на наратив о „Граду под опсадом“, игноришући српску дјецу која живе под двоструком блокадом, без струје, воде, хране и под сталним гранатирањем.

Др Нина Ћеклић, Бојанова пријатељица, уредница и рецензенткиња, анализирајући књигу из књижевне перспективе, описује је као збирку од 57 прича или као роман састављен од кратких вињета. Напомињући да је наратив испричан из перспективе дванаестогодишњег дечака са унутрашњом фокализацијом, Ћеклић је говорила и о значају простора у књизи, посебно ходника који служи као лиминални простор између живота и смрти. На крају је прочиитала одломак из рецензије под називом „Васкрсла сећања“, напомињући да дели емоционални одговор Николе Пејаковића на књигу.

Аутор књиге је говорио о својим искуствима током рата и објаснио да књига покрива период од 1. марта 1992. до априла 1996. године, документујући патњу Срба у Сарајеву. Подијелио је са присутнима личне приче о животу у сталној опасности, провођењу дана у ходницима и купатилима како би избјегао гранатирање, искусивши глад и свједочећи смрти. Препричавајући трауматично искуство када је видио свог комшију Гвоздена убијеног гранатирањем и како га је то дубоко погодило, г. Вегара је говорио и о томе како су дјеца брзо сазријевала током рата, како су похађала школу упркос опасностима и како су развијала механизме суочавања са проблемима. Кроз то своје свједочење, истакао је снагу своје генерације и њихову дубоку повезаност једних с другима, створену кроз заједничку трауму.

У наставку, Бојан Вегара објашњава како је његова књига добила наслов. Наиме, године 1993, америчка новинарка ирског поријекла проводила је вријеме са дјецом, документујући њихово кретање и стратегије преживљавања. Након одласка, послала им је пакет са слаткишима и фотографијама, заједно са писмом у којем је навела да је понудила њихову причу разним медијима, али да нико није био заинтересован – жељели су само приче о муслиманској дјеци у „опседнутом“ Сарајеву. Закључила је своје писмо називајући их „дјецом коју свијет није волио“.

Бојан Вегра подсјећа да су Срби у Сарајеву трпјели двоструку блокаду: унутрашњу, окренуту према граду са 80.000-100.000 наоружаних војника и спољашњу, гдје је била позиционирана босанска војска. Наводи да се Српски сарајевски корпус, који је бројао само око 15.000 људи, суочио са непријатељском снагом од преко 100.000, која се касније повећала на 130.000. Борбе су биле интензивне, често у изузетно блиским просторима.

Такође, описује тренутак када су сазнали да се рат завршава 20. децембра 1995. године – његова мајка када је чула вијест на радију је плакала, а у цијелој заједници владали су невјерица, туга и шок – али и егзодус из Хаџића у Братунац зими, са снијегом, хладноћом и колонама избјеглица. У Братунцу су живјели у колективним смјештајима, добијајући храну из заједничких кухиња.

Господин Вегара у даљем обраћању је говорио о томе како су ратна искуства довела многе преживјеле до злоупотребе супстанци као механизма суочавања са проблемом, помињући и сопствене борбе са алкохолом. Открива да многи преживјели сада умиру од тровања уранијумом, карцинома и срчаних проблема. Наводи да је у протекле двије године око 10 људи његових година умрло у истом периоду, напомињући да се ове смрти дешавају у таласима, са све већом учесталошћу како вријеме пролази.

На крају вечери Бојан Вегара изразио је захвалност што је промоција његове књиге одржана у крипти Саборног храма у Подгорици, наглашавајући да упркос различитим нивоима вјерске праксе међу његовом генерацијом, сви признају да их је само Бог спасао. Са присутнима је подијелио причу о томе како је црква у Хаџићима била циљана, али никада није директно погођена упркос бројним покушајима, све док НАТО снаге нису употријебиле велике хаубице од 205 мм које су оштетиле кров. Своје обраћање, Бојан Вегара, аутор књиге „Дјеца коју није волио свијет“, закључио је ријечима благодарности онима који му дали подршку током процеса писања.

Текст, фото: Борис Мусић

Митрополија 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: