У свечаној и достојанственој атмосфери Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 18. јуна 2025. године, промовисана је аутобиографска књига једног од најугледнијих и најупечатљивијих имена српске медицине и јавног живота – проф. др Милована Бојића. Под насловом „Није било узалудно“, ова књига представља више од животне приче – она је свједочанство једне епохе, једне мисије и једне несаломиве воље човјека који је, кроз најтеже историјске и личне буре, остао вјеран хуманости, науци и служби народу.
О овом снажном дјелу, које излази из оквира обичне аутобиографије, говорили су: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, академик Славенко Терзић, издавач Манојло Мањо Вукотић, књижевник Бећир Вуковић, директор Клиничког центра Црне Горе др Александар Радовић, глумац Војин Ћетковић и сам аутор, проф. др Милован Бојић. Скуп је модерирао протојереј мр Предраг Шћепановић, који је и отворио вече топлим и надахнутим ријечима.
Живот као мисија, књига као сведочанство
Књига „Није било узалудно“ осветљава пут једног човјека који је из црногорског села Липова, из породице скромних сточара, стигао до највиших домета српске медицине и јавног живота. Од пастирског штапа до скалпела кардиохирурга, од завејаних стаза Колашина до операционих сала у срцу Београда – проф. др Милован Бојић одаје животну оду упорности, знању и пожртвовању.
Књига не биљежи само чињенице, већ открива унутрашњи свијет човјека који је одлучио да свој живот не препусти стихији, већ да га обликује као ремек-дјело посвећено спасавању живота, без обзира на цијену. Његова филозофија – да је пацијент „култна личност“, а вријеме „светиња“ – провејава кроз сваку страницу.
Говори који су одзвањали срцем
Митрополит Јоаникије је благословио вече и истакао да је др Бојић човјек кога је Бог обдарио многим даровима – интелигенцијом, радом, упорношћу и хуманошћу. „Из очију дјечака на корицама књиге зрачи поглед који обухвата космос“, рекао је митрополит, нагласивши да је тај дјечак израстао у великог човјека који своје дарове није користио за личну корист, већ за добробит народа, државе и Цркве.
Манојло Мањо Вукотић, издавач, казао је да је ова аутобиографија јединствена јер главни лик није само аутор, већ – срце. Срце пацијената, срце хирурга, срце које куца за друге. Пратио је Бојићев пут од Норвешке, гдје је као студент чистио тоалете, до српског Олимпа медицине – Института „Дедиње“, који је својом визијом и радом претворио у један од најпризнатијих кардиолошких центара у свијету.
Академик Славенко Терзић говорио је о Бојићу као личности са израженим осјећајем мисије. Истакао је да је књига изузетно историјско свједочанство, не само о личном, већ и о националном животу, укључујући и сусрете и сарадњу са личностима попут Слободана Милошевића, Војислава Шешеља, Милована Ђиласа и митрополита Амфилохија. Терзић је истакао политичку голготу коју је др Бојић поднио – 792 испитивања, 112 рочишта и 19 тужилаца током 15 година – без иједне пресуде.
Пјесма, одломак и свједочење
Глумац Војин Ћетковић читао је потресан одломак о првој трострукој трансплантацији у Србији. Како се, прерушени у болничаре, Бојић и колега провлаче кроз вешерај у Новом Саду у јулу 1995. године, да би спасили животе. Ово није само сцена, већ драматична истина о љекару који не признаје препреке када је живот у питању.
Пјесник Бећир Вуковић вратио је публику у дјетињство др Бојића, подсјећајући на слику старца Ћира Радовића на коњу кроз снијег, као симбол моралног усмјерења. Подсјетио је и на сцену у којој млади Милован исправља Милошевића због запуштеног очевог гроба – доказ поштења, без страха пред ауторитетима.
Др Александар Радовић је истакао пионирску улогу др Бојића у успостављању српског програма трансплантације. Описао га је као визионара, али и строгог учитеља, кога су многи вољели, а неки се бојали. Међутим, сви су га поштовали. И дан-данас, иако годинама није више директор, на „Дедињу“ се и даље помиње његово име.
Ријеч аутора: Ништа узалуд
У свом надахнутом завршном обраћању, проф. др Милован Бојић се захвалио свима, нагласивши да је ову књигу писао не ради славе, већ као поруку младима: да ниједна жртва за добро није узалудна. Подсјетио је да „живот нису дани који пролазе, већ дани које памтимо“, и да права трагедија није смрт, већ смрт части и поштења у нама.
Цитирајући Толстоја – „осјећај туђег бола чини човјека двапут човјеком“ – др Бојић је још једном подвукао хуманистичку димензију своје професије. Рекао је да и данас, у зору долази на посао, слуша жалбе пацијената и да вјерује у вјечно учење, јер у медицини незнање – убија.
<
Подсјетио је на кључна достигнућа која потврђују да заиста „није било узалудно“: прве трансплантације срца у Србији, 37 нових медицинских процедура, формирање елитног тима, изградња „Дедиња 2“ упркос опструкцијама, и на крају – вјера у доброту која побеђује мржњу.
У Саборном храму, тог подгоричке јунске вечери, није се промовисала само једна књига – већ се славило достојанство једног живота. Јер када човјек остави траг дубљи од ријечи, када спаси хиљаде живота, издржи стотине политичких прогањања, изгради институције и поврати јверу у професионалну честитост – онда се с правом може рећи: „Није било узалудно“.
