„Тако су говорили“ – Сeрдaр Jaнкo Вукoтић: Брaтскe вeзe измeђу нaрoдa у Србиjи и Црнoj Гoри пружају нaду зa спaс и бoљу будућнoст нaмучeнoг српскoг плeмeнa
1 min read
Сердар Јанко Вукотић
У посљедњих 72 годинe вршено је велико прекрајање националне припадности православног народа Црне Горе а посебно, само у далеко драстичнијој форми, у посљедњој деценији.
Тако су се зеленаши, а међу њима и бригадир црногорске војске Крсто Зрнов Поповић, настојали замјеном историјских теза, представити као несрби односно антисрби, иако службена документа из времена књажевине и краљевине Црне Горе показују да су по народности, или национално, били Срби.
Фалсификати, неистинити историјски подаци, прекрајање националног српског идентитета православног народа Црне Горе, траје, појачано од покраденог референдума 2006. године, од кад је посебно потребно створити национ Црногорац, по угледу, на ОЗНУ, која је својим методама, Србе „преводила“ у Црногорце, о чему свједоче бројне публикације тзв. црногорских историчара.
Бјежећи од голготске судбине српског непрестаног, христоликог страдања и трагичног мучеништва, избјегавајући „каме и олује“ наших дана, многа наша браћа су побјегла од своје суштине, уводећи себе и своје потомство у страхоте живота без идентитета и поријекла. А без оног ”јуче” нема ни данас, нити може бити ”сјутра”.
А како бисмо још даље ширили истину, што је и главна мисија портала ИН4С, од данас свим читаоцима поклањамо збирку цитата „Тако су говорили“, бројних знаменитих личности које говоре о имену српском и правој историји Црне Горе.
Цитати су највећим дијелом преузети из књиге Батрића Јовановића „Црногорци о себи“; „Споменица Петра II Петровића – Његоша – Владике Рада 1813–1851–1925“; Владимир Д. Јовићевић, Будимир Алексић „Црногорско питање“.
Прелом је радио Пушица Милојко, а насловну страну Петар Лубарда.
Сeрдaр Jaнкo Вукoтић рeкao je, oктoбрa 1908. гoдинe, у oдгoвoру нa здрaвицу крaљa Пeтрa I, у Бeoгрaду, и oвo:
„…Трaдициoнaлнe вeзe кoje пoтичу из врeмeнa слaвoм увjeнчaнoгa вaшeг прeткa Кaрoђoрђa Вeликoгa и Гoспoдaрa Црнe Гoрe Пeтрa I Свeтoгa, рoдбинскe вeзe измeђу влaдaлaчких Дoмoвa Кaрaђoрђeвићa и Пeтрoвићa, кao и брaтскe вeзe измeђу jeднoплeмeнoгa нaрoдa у Србиjи и Црнoj Гoри пружajу дaнaс свaкoм свjeснoм Србину oпрaвдaну нaду зa спaс и бoљу будућнoст нaмучeнoг српскoг плeмeнa“
Ваш ПДФ примјерак можете преузети ОВДЈЕ!
Прочитајте ЈОШ:
„Тако су говорили“ – Ивaн Милутинoвић: „Другoви, кo ниje дoбaр Црнoгoрaц тaj ниje ни дoбaр Србин“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovom čovjeku Srbi duguju toliko da bi trebala neka planina da se preimenuje u njegovo ime, recimo nešto kao „Jankova planina ili gora“ iz razloga da se istakne njegov značaj za sudbinu naroda; Srba i da ga se sa zahvalnošću sjećamo kroz vijekove.
Kad sam davno čitao njegove memoare, prvo što se čovjeka dotakne u srcu je duševna skromnost koju takav značajan i nadaren čovjek ima.
Onda je lako pratiti srce takvog div junaka i diviti se ljepoti; kako ličnoj koju je Janko imao, tako i narodnoj (Srbskoj), što je također bila njegova snaga.
Srbi se najviše zaklinju Svetim Savom, Nemanjom, Njegošem, Karađorđem, Vukom, … i ima pregršt imena što starijih što novih (zbog gordosti ne treba nikog živog spominjati), ali i značaj ovog čovjeka je isti.
Srbijanska vojska bez ovog čovjeka i njegovog doprinosa u smislu koliko ga je Crnogorska vojska slijedila, ne bi bila ovjenčana slavom koju je zaslužila.
Crnogorska vojska se žrtvovala za spas Srbijanske vojske u odstupanju, da bi slava Bogu; Srbska vojska vaskrsnula nakon predaha i oporavka, i pobjednički doprinijela kraju Prvog Svjetskog Rata.
U ta vremena, i Srbijanska vojska i Crnogorska vojska, bili su Srbi, jedan narod, … jedno-plemeni narod.
Na djelu su se zaista ostvarivale riječi Svetog Pisma: „Brat pomagan od brata; je kao grad utvrđen“.