Сви у једном

Пише: Мишо Вујовић

Српска пост Милошевићева политичка сцена личи на позориште сенки у коме је свака фигура остави траг, али ниједна није задржала светло дуже од аплауза публике – која је, по правилу, или плаћена или подељена. Свако има својих пет минута, али нико своју вечност.

Коштуница — државник по форми, у суштини уморни професор у изношеном оделу. Конзервативни националиста старе школе, верник у Устав, али не и у стварност. Више је имао страха од света него љубави према Србији. Био је тврд, али неодлучан. Често необавештен, а и када је знао – правио се невешт.

Зоран Ђинђић — сналажљиви филозоф који је у интересу практичног елиминисао етично у земљи која више верује у Пинки него патријарху.

Европејац међу евроскептицима, владар реалне визије, али мале подршке. Видео је Србију у Бриселу, себе на трону, али није видео метак који је данима лутао. Његова идеја да се Косово решава дијалогом — реметила је “регионални мир”, што ће рећи — мир без Србије. Стрељан је на кућном прагу у директном преносу опуномоћеног CNN-a. Тада Б92.

Борис Тадић — вечити приправник, студент демостратор у скупом оделу. Тадић је био први гласноговорник и дублер председника Србије у новијој историји.

У потрази за умереношћу, напустио је левицу, и изгубио се на путу ка народу где такође никада није стигао. Ни он до народа ни народ до њега. Упамћен је више као фото-модел него као државник, више по камери него по карактеру. Иза њега је остао започети Бриселски споразум и пуно удомљених кадрова у данас владајућу странку коју је формирао његов свемоћни шеф кабинета.

Томислав Николић — на престо ступио као вук у јагњећем оделу, завршио као ован без руна. Али не на ражњу. Променио фризуру, али не и навике, а брзо се навукао. Иста традиционалистичка тврдокорност, само са лонг-дринк чашом уместо кокарде. Када је коначно добио власт, схватио је да то није најтежа ствар у његовом животу — диагонално читање је много теже комлексније, наравно пуно лакше од читања ближњих. Али историја ће му то опростити.

И онда — Вучић. Политички супермен, рециклирани политички производ, са ДНК свих претходних. Од Шешеља је узео грмљавину, од Ђинђића темпо, од Тадића медијску маску, од Коштунице скелет, од Томe отпорност. Није дошао да буде део система — него да сам постане систем. Док су се други уклапали у Србију, он је Србију уклопио у себе. Није питао шта Србија може њему, већ шта он може себи преко Србије.

Зато се сваки његов потез прати као глас из оракула. Једни чекају грешку — други катастрофу. Али сви су напети као да игра Ђоковић.

Регион га посматра као временску бомбу — или ће експлодирати, или ће им бацити сенку. Протести у Београду?

Ударна вест. Свуда.

Студенти, пароле, по неки паљен контејнер. Док Србија ври, комшилук ћути. Док се у Београду таласа, у Сарајеву се пије кафа. А када Србија заћути — почну да се зноје.

И сада нова драма: Флорида, бекство, Русија? Авион у магли, кофер у сенци. Да ли је отишао или само прави увод у нови чин?

Медији Запада као хијене око вести: „аутократа“, „мрачни балкански играч“, „протести младих“. У Србији — студенатаи насловна страна. У Француској — запаљен парламент, на дну ступца треће стране.

У Украјини — демонстранти су хероји. У Србији — агенти страног утицаја. У Израелу — одбрана. У Србији — агресија. У Приштини — хапшење Срба је владавина права. У Београду — хапшење страних емисара је крај демократије.

Свет игра игру с двоструким правилима, а Србија се још нада фер-плеју. Али она има једну непријатну навику: не пада кад јој нареде. Понекад клекне — али устане. И увек са истом грешком: верује да се може бити равноправан у свету који не признаје равне.

И зато, где год био — у авиону за Москву, на сплаву у Дубаију или у бункеру медијске тишине — онај кога једни зову аутократом, други виде као пројекцију Србије коју би најрадије склонили са мапе Европе. Али не оне Европе из 1939, каква је сада већ Европе генерала де Гола, Конрада Аденауреа, Митерана, Маргарет Тачер, Вилија Бранта, Сандра Пертинија..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: