Суђење

Пише: Рајко Симоновић

Ово вијеће судија, тужиоца и адвоката састављено је од дјеце. Гледао сам све са стране, био сам нијеми посматрач који се трудио да што реалније сагледа ситуацију. Наизглед наивна дјечија игра, али кад се све реално сагледа, био је то веома озбиљан процес. Дјеца у оваквим процесима откривају и изграђују своју личност и стварају своје психичко стање које ће их пратити кроз читав живот. Стање које ће их пратити док буду судили, окривљивали и бранили, праштали у времену које је испред њих и које траје у ситуацијама које ће живот наметати у будућности.

Дјеца која се баве голубарством представљају посебан свијет, у већини су то добродушна дјеца која кад се гледају са стране изгледају занешено. Дјеца голубари у сунчаним данима често су загледана у плаво небо. Гледају своје високолетаче како лете у круговима изнад кућа, такмичећи се између себе који је голуб најбољи летач, који се највише задржава у ваздуху у току дана, који је најшаренији, којем је голубу најраскошније перје. Дјечак који постигне најбоље резултате, постаје првак такмичења и сви му се диве у том свијету голубарства. Постаје херој и добија највиши степен самопоуздања.

Кренуо сам уобичајеном шетњом обалом Лима увијек опуштајућом, без ружних мисли које се свакодневно намећу, гледајући птице које залепршају или слушајући младунце када запијучу из гнијезда. Цвијеће мирисно буди моје интересовање. Све се то сјаји у мом срцу као лијек који благо и емотивно опушта згрчене мишиће од свакодневног, константног стреса изазваног ружним вијестима. А осјећај опуштености најјачи је пред Ђурђевдан кад прољећно Сунце развија боје, гдје доминира зеленило и бијели бехар на воћњацима и кад запјени Лимском долином, а маслачак осмјехом златножутог цвијета позлати њежно зелену обалу Лима. Кад врбове младице зафијучу на благом, свјежем вјетру што долази са мора преко Бјеласице и сврати птице селице на свом пропутовању. Тада се у мени буди сјета, пуна и чиста, рађајући животни оптимизам.

Шетајући наишао сам се покрај ораха који се налази на готово самој обали Лима. Испод орахове крошње био је путељак којим сам се запутио. Орах се налазио на складу на чијем је врху пролазио путељак преко кога се простирао горњи дио крошње, а доњи дио склада спуштао се на саму обалу. Између обале Лима и склада налазила се равница од неколико квадрата, испред које се налазио вирић дубине од око један метар.

Када сам се нашао под крошњом ораха, спустио сам поглед на обалу и видио мало вијеће голубара како суде чворку. Испред голубара дјечаци су поставили импровизовану замку у којој се ухватио монструм до тада за дјечаке непознат. Он је одговоран за слом деветогодишњака који се у тако младим годинама срео са нечим страшним, нешто послије чега ће му живот постати другачији. У замку која је била постављена за јастреба који је слијетао на јабуку поред голубара, са које је вребао голубове, ухватио се чворак. До тада отприлике једном седмично јастреб би однио по једног голуба.

Сјећам се тог голубарника и у њему лијепих високолетача, сјећам се и дјечака Пеца који је био власник голубарника и голубова, који је застајао увијек када би пролазио и занесено гледао голубове. Убацивао би зрневље кукуруза и пшенице и причао би нешто својим голубовима.

Пеца је био веома добродушан дјечак, као и већина дјечака који се баве голубарством. Пеца је на себи готово увијек имао дебели прслук, испод којег би обукао двије дуксерице, једну преко друге. Видјело се да дјечак не мари за гардеробом, иако су му родитељи били имућни и могли да му купе одјећу по жељи. Пецу су само интересовали његови високолетачи. Био је пуначак дјечак, са руменим образима. Дјечак је увијек био спреман за разговор који би почињао и завршавао са причом о његовим високолетачима.

Сјећам се када сам једном пошао у шетњу, био је тмуран зимски дан, магла је окруживала предио. Та зима је била веома тужна. У тој зими, зимујуће врсте птица биле су ријетке, пјевачице су се ријетко оглашавале и као да је читав крај утонуо у сивило. На голим стаблима дрвећа слијетали су гавранови, било их је свуда около. Лимско поље, осим тих дана пуних магле и гаврана није никог другог дочекивало. Тих дана када сам шетао нијесам се осјећао лагодно.

Понекад би се неко јато птица осмјелило да слети на обалу Лима, али огромно јато гаврана би га одмах напало уз језиво гакање и на крају отјерало.

У тој зими обалу Лима искористили су људи као депонију за отпад од фабрике за прераду меса. Кости би бацали на једну равницу недалеко од ораха која би привукла огромно јато гавранова.

У тој зими понекад би благи вјетар који је допирао са мора преко Бјеласице растјерао маглу, а сунце би спустило своје зраке и озарило Лимску долину. Тада би Пецо пуштао своје високолетаче да лете. Осјећала се радост код тих птица, све се видјело јасно, како се преврћу па се опет дигну високо. Одмах за њима Пецо би пустио и друго јато голубова. Потом би се испред голубара окупили и други дјечаци голубари. Тада би почело ривалство у безазленој дјечијој игри.

Када бих то видио и осјетио, заборавио бих на маглу, гагање гавранова, голо дрвеће и добијао бих осјећај снених јутара гдје се наслућују живот и младост.

Застао сам под крошњом ораха, погледао ка обали и угледао дјечаке који су ставили импровизовану замку у којој се налазио чворак ухваћен у замку.

-Шта радите то? Упитах дјечака који је маленом вијећу био тужилац.

-Овај чворак ми је поклао све голубове! Одговорио ми је дјечак са крупним плавим очима пуних суза.

То ме наједном растужи, одмах се мислима вратих у дјетињство када сам имао година колико и Пецо, као да сам доживио призор који ми је дуго кроз дјетињство стварао проблеме одговорне за моје немирне дјечије снове. Сјећам се крвавог голубара, откинутих вратова преплашених голубова.

У том тренутку сам занијемио, нисам имао никакав савјет, ни одговор, ни утјешну ријеч за дјечаке. Збунио сам се. Срце ми је закуцало јако, као код дјетета, као да сам постао једно разочарано дериште.

Сјео сам на склад, под орах и наслонио се на дебло. Пецо је узео у руке кавез и умочио га у воду, након чега га је извадио. Звијер у кавезу понашала се ошамућено не испуштајући никакве звуке.

Пецо погледа у небо, осјети тугу. Било је чисто, плаво, али на њему није било његових високолетача. Сузе му наједанпут кренуше. Пецо спусти кавез љутито у воду, након чега погледа Циција који је у том вијећу био судија. Цици је само ћутао, подиже рамена као да сажаљева чворка, а није могао да се замјера свом другу.

Пецо подиже кавез и спусти га на пањ одсјечене врбе. У очима му се примјећивала несаница. Плач у његовој ноћи послије покоља птица, туга и страх које су га обузимале при призору истине, ток који није настао из прочитане бајке, већ од стварне ситуације на- стале од једног зликовца за којег није знао да постоји и који је био стваран.

– Што не црче монструме! Повика Коки који је на том суђењу био авокат. Што га мрцвариш!

Коки је такође гајио голубове, али их је имао много мање и његови голубови нијесу били раскошни летачи као Пецови. Осјећао је дјетињу љубомору према Пецовим голубовима. Сањао је побједу у такмичењу чији ће голубови љепше и дуже да лете, у утакмици дјечака голубара. Призор који се задесио био је пораз његовог дјетињства, осјећао је тугу и сажаљење према свом другу, противнику. Коки је био јако осјетљив дјечак, пун такмичарског духа у себи, а сад је остао без противника који му је био најбољи друг. Са њим је обиљежено једно лијепо дјетињство које ће да траје и у тешким тренуцима за које је одговоран чворак.

– Не мучи га више, пусти га нека цркне! Рече Коки – и поче да скакуће по обали. У њему се створила нека одбојност и мучнина према туђим мукама, дјечак је осјећао сажаљење чак и према таквима као што је чворак.

-Али овај монструм ми је поклао све голубове, што га браниш? Настави Пецо.

Коки мало прићута и настави:

– Ово што је урадио овај монструм, молим те немој се љутити и погрешно схватити, је процес у природи да предатор лови своју жртву, да би се са њом хранио.

Коки је био испред Пеца у школи и већ је учио о ланцу исхране у природи.

– Кад је хтио да се нахрани, зашто није урадио као јастреб? Зашто није уловио само једног голуба, па га појео, него је поклао све голубове? Љутито говораше Пецо. Ја сам се још прије него што сам кренуо у школу заголубарио и све што сам до сада стекао овај монструм ми је све уништио.

– Частићемо те Цици и ја наше голубове, па се поново заголубари, предложи Коки.

Цици, судија у процесу, климну главом. Цици је увијек насмијан дјечак, пун живота, давао је осјећај незаинтересованости при такмичењу. Ријетко би тјерао голубове да лете високо, само би отворио кавез и сви голубови би излетјели до крова куће и ту би се излежавали током цијелог дана. Цици се јако бојао за голубове и много би му тешко пало кад би их сиви соко ухватио. Сиви соко би на великим висинама кад се голубови дигну готово увијек непромашиво хватао по једног.

Пецо је једно вријеме замишљено занијемно. Наједном се зачу лометање по кавезу, од чега кавез паде са пања на саму обалу. Пецо је наједанпут побјеснио и заврискао крупним гласом:

– Монструме, монструме!

У дјечаку је завладао огроман бијес, неприродан његовом узрасту, чак му се и пјена примјећивала на устима. Зграби кавез рукама и урони га у воду, након чега се укочи и заћута. Кавез уроњен у воду оста дуже него претходног пута.

Послије извјесног времена дјечак се тргну као из сна и извади кавез из воде. Сједе на пањ на коме је малочас извадио кавез.

– Шта би ти урадио Коки да је теби поклао голубове? Ти би га сигурно Коки убио. Тихим гласом обрати се своме другу, бијес га је већ пролазио.

Цици који је непомично стајао забезекнутог погледа устрељеног према кавезу, повика:

– Чворак је мртав!

Дјечаци се стресоше, наједанпут настаде мук. Послије неколико тренутака Пецо лагано отвори замку и из кавеза њежно прихвати рукама чворка, након чега га положи на земљу.

Дуго су стајали непомично и ћутали над мртвим зликовцем, након чега се међусобно погледаше. Затим спустише главу и приподигоше малена рамена, као да се стиде.

Дјечаци пуни грижње савјести, тужни и ојађени осјетише се кривим. Њихова дјечија срца веома треперава и осјетљива наметнуше им још већи терет. Погнуте главе упутише се пут куће.

Ја сам дуго гледао за њима, вијеће које је пресудило чворку који се дрзнуо да направи тако велики злочин.

Приповјетка је дио збирке ,,На крилима“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: