Земља у којој су Тито, Гадафи и Пригожин национални хероји

Пише: Игор Дамјановић

Уврежено је мишљење да су основни извори загађења у неком граду индустрија и аутомобили, али у Бангију, главном граду Централноафричке Републике (ЦАР), у којем по процени живи око 800.000 људи, то није разлог за прљав ваздух. Сува земља која се у тренутној сушној сезони претвара у прашину, свакодневно стихијско спаљивање смећа на сваком кораку и масовна припрема хране на отвореној ватри створили су код мене осећај да је ваздух у Бангију најзагађенији који сам до сада удисао.

На излазу из Бангија према водопадима Боуали простире се непрегледна колона сложених цепаница и џакова угља. Затичем велики број, очигледно накупаца, који угаљ и дрво товаре у камионе, пикапе, аутомобиле и приколице мотоцикала и возе их у град. Дневна температура у Бангију ретко пада испод 30 степени, па ако се питате шта ће им дрва и угаљ одговор ћете наћи у поражавајућој чињеници да мање од половине грађана престонице има струју. По статистици, тек трећина градског становништва у држави има струју, на селу свега њих око један одсто, односно само 15 процената свих становника ЦАР. Дакле, отворена ватра је чак и за већину становника главног града једини начин припреме хране.

После неколико сати вожње полуразбијеним асфалтом и макадамом, стижемо на водопаде Боуали. У сусрет нам хрле локални водичи, који су ту пре свега да вам помогну да се стрмом стазом спустите у подножје, а мање да вам нешто испричају. Питају одмах одакле смо. Представљамо се редом. Већина у нашем друштву су Руси, службеници УН, ту је и пар њихових колега из Молдавије а кад је дошао ред на мене изговарам: „Србија.” Осмех на лицу водича: „Новак Ђоковић!” И наставља с питањем: „Србија, то је бивша Југославија?” Одговарам потврдно, а осмех на његовом лицу смењује озбиљност: „То је била најбоља земља на свету, проклети били они који су је разбили. Ову малу хидроцентралу направили су Французи, а ону велику поред које сте раније прошли направили су Југословени. То је и даље највећа хидроцентрала у земљи, одакле већина Бангија добија струју.” Водич додаје да су Кинези изградили још већу хидроцентралу, али она никако да буде пуштена у рад.

„Током историје ЦАР је имала само три пријатеља: СССР, односно данас Русију, Кину и Југославију”, каже Фидел Гуанџика, први саветник и блиски рођак председника Фаустина Арканжа Туадере. Касније сам сазнао да овог харизматичног, виталног 68-годишњака, раније дипломату и министра у два мандата, бије глас да је најбогатији човек у земљи. Крајем седамдесетих година прошлог века службовао је и на Балкану. Тврди да је тих година и почетком осамдесетих 10 пута посетио Београд, где се у неколико наврата срео и са самим Јосипом Брозом Титом, а у Румунији је упознао своју супругу која му је родила седморо деце. Прича да Југословени у ЦАР-у нису изгрaдили само хидроцентралу у Боуалију, већ и „основну конструкцију електромреже, главне путеве, кошаркашку салу у којој је наш национални тим освајао првенство Африке, захваљујући вашим тракторима код нас је озбиљније кренула и пољопривреда, дали сте много стипендија нашим студентима да се школују у Београду”.

Југославија и ЦАР имале су најбоље односе у седамдесетим годинама прошлог века, када се преплићу последња деценија Титове епохе и владавина контроверзног диктатора Жана Бедела Бокасе, чије име када се помене на Западу представља синоним за канибализам. Ипак, политичари, историчари, научни радници, па и обичан свет с којим сам разговарао у ЦАР нису баш сигурни да је Бокаса био толико рђав и зао како деценијама говоре на Западу. Ректор државног универзитета Жерар Грезенке и његови сарадници сећају се да су о Титу учили у школи и у полушали наводе: „Тито и Бокаса су се можда добро разумели јер су обојица били маршали у армији.” Од ректора и сарадника даље сазнајем да се у време Бокасе, који се у последњој етапи своје владавине прогласио чак и за цара, једна локална етничка заједница званично назвала Југословени, као знак захвалности за сва добра дела која је Југославија овде урадила.

Професор на катедри историје др Жискар Сервик не негира да је режим Бокасе био суров, али и додаје да су у његово време владали мир и стабилност. Професор Сервик тврди да је, иако је у почетку био слепо лојалан Француској, Бокаса последњих година почео да води суверену политику у интересу развоја земље. Сматра да је Западу посебно сметало његово савезништво с либијским лидером Муамером Гадафијем, под чијим је утицајем Бокаса непосредно пред свргавање с власти прешао из хришћанства у ислам.

„Величина Муамера Гадафија превазилази границе Либије. Он је био највећи борац за слободу, независност и јединство целог афричког континента. Његова смрт није само трагедија за Либију, већ и целу Африку и слободољубиви свет”, сматра овај млади историчар. Сличног мишљења о Гадафију је и Фидел Гуанџика, али и имам Авад, старешина џамије Али Бабилоу. Имам Авад међу тренутним афричким лидерима не види достојног наследника покојног либијског лидера и са сетом кажe: „Његова мученичка смрт је трагедија за све нас овде и све људе у Африци. Молим се Богу да новог Гадафија ускоро пошаље Африци.”

Гадафи има своје следбенике и међу млађим генерацијама, којој припада и 24-годишњи Ахмат Хасан, лидер локалног Панафричког покрета. Без обзира на то што је у време Гадафијеве смрти имао само 13 година Ахмат с видним емоцијама данас говори о њему: „Он је отац панафриканизма и сигуран сам да ће његове идеје и визија живети вечно. Гадафи се борио не само за свој народ, већ и за све друге потлачене и обесправљене народе. Желео је да створи јединствену афричку валуту, јединствени пасош, па чак и да плати дугове свих земаља да бих нас ослободио од неколонијалне зависности. Због тога су га и убили. Ако будемо јединствени и одлучни да реализујемо Гадафијеву визију, за 50 година у Африку ће долазити белци да траже посао.”

Невероватно је колико је овај млади човек уложио напора да добије високо образовање. У свом селу завршио је основну школу, а 2014. долази у престоницу да настави средње образовање. Док је похађао прво полугође, Ахматова школа се затвара, јер избија грађански рат између хришћана и муслимана.

„Живели смо мирно, није било никакве нетрпељивости, таман посла проблема и мржње. А онда је у званичну посету дошао тадашњи председник Француске Франсоа Оланд. Непосредно након његовог одласка напрасно је почео рат и погибија на све стране. Французи су подстицали сукобе и наоружавали обе стране”, сведочи Ахмат и сећа се да је недалеко од његове школе видео уништен француски лаки тенк АМХ-10.

Ахмат доноси одлуку да оде у суседни Чад, где завршава средњу школу и факултет. На дан када смо договорили разговор Ахмату је био рођендан и инсистирао је да нас угости на ручку у дому блиских пријатеља. Спремили су национални специјалитет шени – гусенице, уловљене на дрвећу, и маниоку, локално поврће, нешто између репе и кромпира. Појео сам пун тањир, а укус гусеница подсећао је на пржену сланину.

Ако су технолошка заосталост, беда и немаштина имали неких посредних позитивних ефеката, то је што су воће, поврће и месо овде дословно органски. Телетина и свињетина у ресторанима у Бангију имају укус какав памтим из раног детињства и ручкова код деде на селу. Meђутим, пилетина је тврда и жилава и у пилету је много више костију него меса. Ипак, питање је колико становника ове земље себи може да приушти месо, чија је цена на пијаци за последње две године порасла готово два пута.

У ужасним санитарним условима на пијачној тезги је изложена говедина, за коју продавачица тражи 4.000 франака, нешто око 5,5 евра. Каже да је теле с њене фарме и да је пре годину дана цена била упола нижа. На истом делу пијаце продају се и живи пилићи, али и сушено месо мајмуна и животиње чији остаци подсећају на антилопу. Знајући да нисмо купци, продавци нису баш били вољни за разговор.

На другом делу пијаце продају се одећа, обућа, производи за домаћинство и техничка роба, међу којом доминирају транзистори. У ЦАР је радио и данас најутицајније средство ширења информација. Фред Крок, генерални директор Радија Ленго Сонго, основаног као слободан и независан медиј, тврди да имају чак 2,5 милиона сталних слушалаца. Радио је и даље супериоран у односу на телевизију и штампу, не само због лакше доступности, већ и због знатног броја неписмених. У огледној основној школи, коју је пре десетак година изградила НР Кина, данас у сваком одељењу учи више од 100 деце. Директорка школе жали се на хроничан недостатак уџбеника и наставног кадра. Деца из нижих разреда немају чак ни свеске, па пишу кредом на малим дрвеним таблама.

У једном од сиромашнијих квартова Бангија, где хиљаде људи живе без струје и воде, постоји православна Црква Светог Андреја. Уз њу раде школа и вртић који носе име Светог Сергеја Радоњешког и напајају се на агрегат. С припадницима ове мале епархије, на чијем је челу отац Сергеј Војемава, дочекао сам Божић. Емоције које носим одатле не могу се речима описати, од обреда крштења, свечане божићне службе, сјајног хора, па све до бубњева које су на крају службе унели у цркву да у складу с афричком традицијом прославе хришћански празник. Православна школа у Бангију ради у много скромнијим условима од оне кинеске, али у одељењима нема више од тридесетак ђака.

После здравствене заштите, образовање је други највећи социјални проблем у ЦАР и већини земаља Африке. „Да бисмо заштитили уставни поредак и завели ред у земљи обратили смо се Француској и НАТО-у да помогну у обуци наше војске. Готово две године они су наше војнике учили да се боре моткама, без употребе ватреног оружја. Председнику Туадери је прекипело и он се обратио за помоћ руском председнику Путину. Први руски војни инструктори дошли су овде 2019. и захваљујући њима данас имамо војску која је напокон у стању да штити уставни поредак и наш територијални интегритет”, прича Фидел Гуанџика и истиче: „Посебно ценимо допринос Јевгенија Пригожина, он је за нас, слободно можемо рећи, национални херој.”

Први саветник председника Туадере није једини који сматра да су Руси дали значајан допринос да се у земљи знатно поправи безбедносна ситуација. Хасан Буба, министар сточарства, Пригожина пореди с Титом и наводи: „Читао сам негде да је ваш маршал Тито подстакао народе Африке да се боре за слободу и независност. Ја сам рођен много после Титове смрти, али лично могу да посведочим да тамо где је стао Тито, наставио је Јевгениј Пригожин. Он је у овом 21. веку подстакао наш народ да збаци неоколонијални јарам. Његова смрт је велика трагедија за све нас, не само у ЦАР, већ и међу нашом браћом у Малију, Нигеру и Буркини Фасо. Пригожин је својим делом заслужио највеће почасти.”

Буба је иначе бивши побуњеник, кога су након што је признао власт председника Туадере на Западу напрасно оптужили за ратне злочине које је наводно починио док се борио против владе у Бангију.

Политика 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: