Stigla vas Lazareva Kletva
Slobodan Milić
Piše: Slobodan Milić
Proklet bio izdajica svoje Domovine
Svakog Crnogorca i svakog Srbina koji su pomislili da priznaju Kosovo i Metohiju stigla je stostruka Lazareva Kletva. Sve one iz bivše SFRJ, kao i one iz bijeloga svijeta koji su priznali Kosovo i Metohiju, stigla Lazareva Kletva.
Srpski patrijarše, izjasnite se, da li ste za paljenje crkava i manastira i zatiranja grobalja, jer njima nema opstanka bez Kosova i Metohije. Ako niste, kakva god bila odluka Sinoda Vi ćete ostati častan čovjek. Izjasnite se prije Sinoda.
Mitropolite crnogorski, ako ste za priznavanje Kosova i Metohije, Vi ste za uništenje Pećkoga trona. Ako niste, brate Amfilohije, kakva god bila odluka naroda crnogorskoga i Sinoda Vi ćete ostati častan čovjek.
Gospodine Predsjedniče SANU, odmah se izjasnite, da li ste za priznavanje Kosova i Metohije, ili niste. Ako ste to znači da ste za paljenje i uništavanje Kosovskog mita i srpske Narodne poezije, priznatih u svijetu. A ako niste, kakva god bila odluka Predsjedništva SANU Vi ćete ostati častan čovjek.
Predsjedniče Srbije, ne mogu da Vam kažem gospodine, jer veliki Gospodin, Vladar i Mučenik Slobodan Milošević bi se okrenuo u grobu. Moral crnogorski i istorija srpska nisu mu dozvolili da dobrovoljno preda Kosovo i Metohiju. Potukao se sa najvećim kriminalcima svjetskim. Znao je da će biti prebijen. Oteli su Kosovo i Metohiju,
Sila otme zemlju i gradove
Kamo l’ meni konja otet neće.
ali uz jednu pisanu klauzulu da je ipak naše.
Gospodine Vučiću, došli ste na krilima Rusije i uz pomoć pilota Putina. Prevarili ste Rusiju, Velikog Putina i narod srpski.
Potrčali ste za raznobojnim lizalicama, šarenima lažama koje ti ponudiše licemjeri iz Berlina i Brisela.
Gdje ti bi važnija lizalica od RUSKE REČI.
Vidite do čega su Vas doveli. Do priznavanja Kosova i Metohije ili stavljanjem tačke metkom na život.
Da ste znali Ženidbu Dušanovu ne bi mogli Latini da Vas prevare. Na žalost Vašu i srpskog naroda niste znali ni Kneževu večeru.
Ipak, u toj najcrnjoj tami u koju si ušao dobrovoljno vodeći te za ručicu licemjerni zapad, čini mi se da vidim svjetlucanje zrnca NADE da nećeš priznati Kosovo i Metohiju.
U protivnom stigla te hiljadustruka Lazareva Kletva.
Na kraju, Predsjedniče Srbije, sa jednim i iskrenim prijateljima koje imamo na svijetu nikada ne igraj ćorave bake.
***
Možda ćete se zapitati zašto baš ja ovo pišem! Zato što sam Patriota! Onaj ko nije Patriota, on je živ, a mrtav. Mrtav a bezimen. Dante je izdajnike svoje domovine stavio u najcrnji krug Pakla.
Mene su otac Radomir i majka Jasna sa pet ili šest godina uveli na Polje Kosovo preko epske poezije, čitajući mi je svako veče. Ja sam već tada ogrezao u mitu, alegoriji, metafori. U budućoj pobjedi i slobodi. I danas sam na Polju Kosovu, postojanije nego tada.
Ne bih ti se, Gospo, povratio
Da mi care pokloni Kruševac.
Moji su preci i po majčinoj i po očevoj strani najviše mrzjeli i prezirali riječ IZDAJA.
Zar ja, da pokazuju sutra prstom na me.
Novo Popov i Marko Miljanov sa majčine strane ne daju mi da mrdnem sa Polja Kosova. Probudimo se, svi mi u Crnoj Gori imamo ponekog slavnog pretka i čuvajmo se da anatema Lazareva ne padne na nas.
…“Da, na planeti, na kojoj vlada smrt, i koja je i sama osuđena na smrt, sva blaga i zadovoljstva koja oko može videti i uho čuti, vaistinu nisu nikakva plata. Jer prolazna vrednost nije nikakva vrednost.
Nije li Džingis-kan imao jedno od najvećih carstava u istoriji sveta, od Crnog mora do Pekinga? Kad je ušao u Peking, čuo je on, da u Kitaju živi neki pustinjak, koji proriče budućnost i tvori čudesa. Pobedonosni Kan brzo ga dobavi k sebi, i odmah mu postavi samo ovo jedno pitanje:
– Imaš li ti lek od smrti?
– To niko u svetu nema, odgovori pustinjak.
Nezadovoljni Džingis-kan, ne htede ga ništa više pitati. Kad se dakle nisu osećali srećni i zadovoljni, oni ljudi, koji su stajali na vrhu jednog piramidarnog carstva zemaljskog, kako li tek onaj mravinjak ljudski, u temeljima takve ogromne piramide? Pravo je rekao srpski pesnik, Petar Njegoš:
„Naša zemlja mati milionah,
sina jednog ne može vijenčat srećom.“
Ali Hristos može. On jedini ima lek od smrti. Upravo Sam Sobom, On je lek od smrti. I svi oni, koji Ga sa ljubavlju nose u srcu i uzimaju Krv Njegovu u sebe, sa verom i nadom, spasavaju se od smrti. Takvi ulaze kroz otvorene dveri u Raj, u Carstvo bez uzdisaja, u veselje bez kraja.
Zemlja je suviše prostrana za smrtne osvajače, ali je suviše tesna za Hrista i Njegovo Carstvo. Spasitelj ljudi „hoće da se svi ljudi spasu“, pa traži i stotu zalutalu ovcu da je povrati velikom stadu Svome. I zapovedio je Crkvi Svojoj da tako čini u Njegovo Ime.
Ako se svi ljudi ne spasu, to je zato što neki neće da se spasu. Gospod naš Isus Hristos ne dejstvuje silom. On očarava i privlači ljubavlju. A ljubav je uvek imala, i imaće najveću žetvu…“, vladika Nikolaj… Sveti Vladika Nikolaj
…braća nam Rusi, i isti nam Dušmani, postavljaju pitanja svojima… tražeći da ne izbegavaju izbor, ovi naši su već izabrali?
…“Rano ili pozdno akademičeskomu soobщestvu pridetsя otvetitь na vopros «Kamo grяdeši?». I sdelatь vыbor meždu strategieй nacionalьno-patriotičeskoй borьbы za velikoe buduщee stranы i nauki i strategieй «latыnizacii» nauki (delikatno эto možno nazvatь strategieй globalizacii nauki, a grubo i po suщestvu — strategieй nacionalьnoй izmenы). I ne budet nikakoй tretьeй strategii. Potomu čto vse predloženiя Fortova i drugih lюbiteleй otdeleniя Nagornoй propovedi ot Golgofы ne otvečaюt suti nыnešneй situacii…“
https://www.stihi.ru/2013/12/26/3858
…“Da li se on razočarao u Mesiju, pa Ga je zbog toga izdao?
Da li je, naprotiv, želeo da ubrza događaje i da približi spasonosni rasplet? Nemojmo fantazirati. Radi se o tome što je srebroljubljem i razvratom ispunjen svet. Pokajani carinici i bludnice su u prvim redovima onih koji su poverovali u Hrista. Ali srebroljublje, koje ne želi da se kaje, izmišlja opravdanja za Judu kako bi se u njemu i samo opravdalo…“
https://stanjestvari.com/2017/04/13/tkacov-juda/
Juda
https://www.youtube.com/watch?v=0o8aNeLftyM
I Svetozar Šarić je 4. avgusta uspeo da, sa svojim trinaestogodišnjim
sinom Mitrom, pobegne ispred ustaških koljača. Nekoliko dana docnije, dok je
tragao za hranom, jaka kiša ga je naterala da se skloni u štalu Ruda Brajkovića u
Otocima. Na nesreću, tu ga je primetila Rudova Majka, njegova stara poznanica
(dugo su zajedno radili u fabrici duvana) i odmah o tome obavestila svoje sinove,eksponirane ustaške koljače. Tako se Svetozar neposredno posle toga našao u rukama
braće Brajkovića – Vinka, Ilije, Rafa i Ruda. Oni su ga odmah svezali i oterali
u selo Klepce, gde su ga, pred očima tamošnjeg srpskog stanovništva, surovo
maltretirali i mučili, pa ga posle toga ponovo odvukli u Otoke i tamo zaklali. Mali
Mitar je, na sreću, dan ranije otišao u selo Lokve, gde mu je živela ujčevina, i
tako izbegao tragičnu sudbinu svog oca Svetozara.22
Četiri dana pre toga, grupa Brajkovića iz Klepaca uhvatila je Rista Medića,
jednog od najbogatijih prebilovačkih domaćina, oterala ga u Čapljinu, gde je nekoliko
dana čistio ulice, a onda smlaćen kao besan pas i zatrpan u smetlište na
Bjelavama.23
Osetivši na vreme smrtnu opasnost, grupa od 32 čeljadi Dragićevića i Buluta
iz Rijevca i Mrvića, pobegla je 4. avgusta na Košćelu, kod hrvatske porodice
Antunovića, da kod nje potraži zaštitu. Međutim, na Košćeli se ubrzo pojavila
grupa ustaša, koju su predvodili Marko Rodin (to je onaj isti što je izbacio Jelisavku
Sarić iz kuće svog oca Joze i time je oterao u mučeničku smrt) i Ivan Ćurić;
njih je, čim je saznao za dolazak pomenutih Dragićevića i Buluta na Košćelu, o
tome obavestio Nikola Marković »Krelja«, prvi komšija porodice Antunovića.
Pronašavši izbegle Prebilovčane, Rodin i Ćurić su im rekli da se slobodno mogu
vratiti svojim kućama, jer je poglavnik objavio amnestiju za sve Srbe koji su pobegli
od svojih kuća. Nasedajući toj prevari, četrnaest lica iz porodice Dragićevića
vratilo se 10. avgusta u Orahov Do. Tamo ih je, međutim, sačekala ona ista
ustaška grupa koja ih je savetovala da se vrate svojim kućama, postrojila u vrstu i
pokosila puščanom i mitraljeskom vatrom. Slučaj je hteo da i sa ovog stratišta
pobegne jedan živ svedok. Bio je to trinaestogodišnji dečak Četko Dragićević, čiji
je kaputić bio izrešetan sa više od deset kuršuma. Mali Četko se pritajio među
mrtvima do pada mraka, a onda se, onako prestrašen i usamljen, uputio prema
Košćeli i uz put nabasao na Nikolu Markovića »Krelju«, onoga istog koji je
izbegle Dragićeviće i Bulute prijavio ustašama. On ga je odveo u Prenj kod
tamošnjeg fratra, don Nikole Bošnjaka, ispričao mu ceo događaj i pokazao
Četkov izrešetan kaputić. »U ovoga puška neće« – rekao je frater, vrteći glavom.
Mada se ubrzo našao u kafani Petra Marića na Pileti, ustaškom osinjaku u
bukvalnom smislu te reči, Četko je, ipak, izneo živu glavu: upućen je u Čapljinu,
logorniku Vegu, koji mu je, začudo, poštedeo život.24
Porodice Pera i Šćepana Buluta, koje su takođe bile izbegle na Košćelu i
tamo pronađene od ustaša, nisu stradale; zaštitio ih je ustaša Ivan Čutura, za koga
se udala Šćepanova kćerka Mara, da bi na taj način spasila svoju porodicu.
25
Uporedo sa svakodnevnim lovom na odbegle Prebilovčane u bukvalnom
smislu te reči, ustaška vlast im je, preko muslimanske porodice Šoše i njihovih drugih
pouzdanika, slala poruke da se slobodno vrate svojim kućama. U tim porukama
je posebno naglašavano da će odvedene porodice svih onih koji se prijave
ustaškim vlastima odmah biti vraćene na svoja ognjišta. Mada su se pronosili
glasovi da su oterani prebilovački žitelji poklani u selu Šurmancima, autentičnog
svedoka nije bilo; niko nije uspeo da pobegne sa šurmanske jame. Varljiva nada
da su oterana deca i žene, ipak, živi i neodoljiva težnja da se sazna prava istina
(po nekima i besmisao života posle nezamislive porodične tragedije) bili su faktori
koji su odlučujuće uticali na neke odbegle Prebilovčane da se predaju ustaškim
vlastima, odnosno njenoj posadi u selu Prebilovcima i na taj način joj omoguće
da zauvek ugasi mnoga prebilovačka ognjišta. Nadajući se da će tom sudbonosnom
odlukom, makar i po cenu vlastitog života, spasiti svoje porodice,
četrdeset i osam Prebilovčana prijavilo se (u periodu od 12. do 15. avgusta)
ustaškoj posadi, smeštenoj u prebilovačkoj Osnovnoj školi, na čijem čelu se nalazio ovejani krvolok Nikola Merdžan. Pogazivši bestidno dato obećanje, ustaše su
odmah povezale žicom sve one koji su im se predali na reč i podvrgle ih suludom
mučenju i mrcvarenju. U jednom dokumentu stoji da su Draga Nadaždina i Milana
Brnjašića žive odrali i na odrano telo sipali so; to je činio Pero Đevenica iz
Čeljeva.26
Da ni preostali nesrećnici nisu prošli ništa bolje videlo se prilikom otkopavanja
njihovih leševa (u Dolu ispod sela, u groblju na Kravarici i u Morin otoku)
radi sahrane. U Morin otoku, gde je ubijeno najviše Prebilovčana, koji su se sami
prijavili ustaškim vlastima, u jednoj rupi su pronađene glave, a u drugoj obezglavljeni
leševi.27
Pored onih koji su se sami predali, u periodu od 12. do 15. avgusta ubijeno
je još dvadeset lica iz sela Prebilovaca (Brnjašića 4, Šarića 6, Medana 5, Nadaždina
4 i Dragićevića 1). Ali, rii to nije bio kraj prebilovačke tragedije. Krajem
avgusta, kada je već bila počela reokupacija Hercegovine od trupa italijanske 2. armije
(srpsko stanovništvo, naročito gradsko, doživelo je tu reokupaciju kao zaštitu
od ustaškog noža i malja), jedna ustaška grupa iz Gnjilišta, Višića i Čeljeva,
koju su predvodili Ivica Milas i Nikola Matić, upala je u selo Prebilovce i zverski
ubila 11 lica, kod Bandurovih kuća i prebilovačkog bunara u Bregavi. U toj grupi
je ubijena i Bosa Dragićević, devojka koja se bila sklonila u selo Tasovčiće kod
svoje sestre Danice, udate Karadeglić. Ohrabrena saznanjem da italijanske trupe
štite srpski narod od ustaškog noža, Bosa se upravo toga dana (28. avgusta) vratila
u Prebilovce i stradala. Pokušala je da nađe spas kod svog komšije Murata Šoše,
ali ju je on izdao ustašama, koji su je najpre silovale, pa onda ubile i bacile u
prebilovački bunar.28
Tako su Prebilovčani, krajem 1941. godine, došli d.o dna svoje velike nesreće.
Od 116 domaćinstava srpske nacionalnosti, sa ukupno 994 lica, rat su preživela
samo 164 lica. U ratuje, dakle, stradalo 830 lica. U presudi Ivanu Jovanoviću
»Crnom«, Okružni sud u Mostaru je konstatovao da su potpuno ugašena 33
prebilovačka ognjišta i daje ukupno stradalo (ubijeno, poginulo ili bačeno u šurmansku
jamu) 830 lica. Međutim, Đuro Ekmečić, koji je godinama prikupljao
podatke o žrtvama koje su Prebilovci dali u minulom ratu, navodi da je ukupno
stradalo 826 lica i da su 54 domaćinstava potpuno ugašena. U knjizi Čapljina-
Neum 1941-1945, kaže se da je iz sela Prebilovaca, kao žrtve fašističkog terora,
palo 701 lice i daje rat preživelo samo 149 lica, odnosno jedna šestina žitelja ovoga
sela. Uvereni smo da su podaci koje je izneo Đuro Ekmečić najtačniji.29
O tragediji sela Prebilovaca ima podataka i u sačuvanim ustaško-domobranskim
dokumentima. Ustaški sreski načelnik u Čapljini Vido Đajić o tome u
svom izveštaju, između ostalog, kaže:
»Na 21. lipnja 1941. godine otpočeo je tadašnji logornik Franjo Vego sa
kupljenjem i ubijanjem srpskog pučanstva po selima i u Čapljini… Za vrijeme
26. Arhiv VII, kut. 156, reg. br. 29/10-2.
27. Arhiv Jugoslavije, ZKRZ BiH, inv. br. 59.616.
28. Isto, inv. br. 56.730 i 56.731.
29. Isto, inv. br. 56.731; Đ. Ekmečić, n.g.; Spomen knjiga Čapljirta-Neum 1941-1945.
ovoga čišćenja poubijano je (bačeno u jame i rijeke) oko 1.600 osoba. U selu
Prebilovci stradale su sve žene, đeca i starci, tako da je od 900 osoba izbjeglo
samo 150 muškaraca, četiri žene i dvoje đece . .. Navedeni logornik vršio je hvatanje
i ubijanje'< Srba i poslije prve i druge poglavnikove odredbe sve do dolaska
italijanske vojske 7. rujna 1941. godine. Dolaskom Italijana, logornik Franjo
Vego kao i svi njegovi suradnici napustili su Čapljinu i talijansku vojnu
zonu.«30
Stravično stradanje sela Prebilovaca upečatljivo ilustruje podatak da je u
ovom selu prvi ispraćaj mladića u vojsku priređen tek 1962. godine. Valja reći da
su Prebilovci, pored ljudskih, pretrpeli ogromne materijalne žrtve. Neposredno
posle uništenja prebilovačkih žitelja srpske nacionalnosti, u to selo je stigla specijalna
komisija, smestila se u kuću Lazara Buluta i odmah počela da deli kuće i
imanja poklanih Prebilovčana ustaškim kolonistima. Prebilovci su preimenovani
u »Novo Selo« koje je naseljeno kolonistima iz Višića, Dračeva, Trebižata, Zvirovića,
Gnjilišta, Čeljeva i drugih sela ondašnjeg ustaškog čapljinskog i ljubuškog
sreza. Za vrlo kratko vreme u Prebilovce se doselilo oko 70 porodica. Kuća Lazara
Buluta dodeljena je Peri Blaževiću »Bekturanu«, Dušana Brnjašića – Franji
Dugandžiću, Ognjena Dragićevića – Antu Bunozi, Šćepana Ekmečića – Jozi Dugandžiću,
Boška Buluta – Ivanu Iliću itd., itd. Na kućnim vratima Četka Dragićevića,
dečaka koji je pukim slučajem preživeo masakr svoje porodice, bilo je napisano:
»Srbo zauzejo Ante Bunoza 6. 8. 1941.« (Ćetko je ovaj natpis sačuvao i do
današnjeg dana).
Kolonisti se nisu dugo baškarili u tuđim kućama, već su morali da se pakuju
i beže tamo odakle su i došli. Naime, na masovne ustaške pokolje srpski
narod istočne Hercegovine odgovorio je opštim ustankom, koji je dobio takav zamah
i snagu da se za svega nekoliko dana ustaška^ vlast našla na ivici sloma. Ta
činjenica je prinudila Italijane da izvrše reokupaciju Hercegovine i stave pod
svoju zaštitu srpsko stanovništvo po gradovima i varošicama (seosko se samo branilo
s oružjem) od ustaškog noža. Kao što smo videli, Franjo Vego i njegovi najbliži
saradnici morali su, zbog monstruoznih zločina koje su počinili nad hercegovačkim
Srbima, da beže ispred italijanskih okupatora, jer su oni počeli da hapse
najistaknutije ustaške koljače. Morala je da beži i ustaška posada iz Prebilovaca,
zajedno sa kolonistima, razume se, odnoseći sa sobom sve što se odneti moglo.
U materijalima Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih
pomagača stoji daje iz Prebilovaca opljačkano oko 10.000 grla sitne i 1.000
grla krupne stoke, kao i čitava pokretna imovina. Žito i vrednije stvari – naglašava
se u tim materijalima – ustaše su kamionima prevozile u Čapljinu, navodno,
za potrebe bolnice i ustaških institucija u toj varošici. Ostale stvari »opljačkale su i
odnele svojim kućama divlje ustaše – seljaci susednih katoličkih i muslimanskih
sela«. O toj vandalskoj pljački ima podataka i u ustaško-domobranskim dokumentima.
U već pominjanom izveštaju ustaškog sreskog načelnika u Čapljini Vida
Đajića, navodi se i ovo: »Novac, zlatnine i dragoceni predmeti dizani su od
Srba i pohranjivani u ustaški logor, a da račun o tome nikome nije polagan. Bu-
30. Arhiv VII. fond NDH, kut. 202, reg. br. 1/1-6.
dući da su Srbi u selima kotara Čapljine bili većinom dobrostojeći, a naročito
trgovci iz Čapljine, to se drži daje plijen u novcu i materijalu prelazio 20.000.000
kuna.«31
Čim su saznali da italijanske trupe preuzimaju svu vojnu i civilnu vlast u
Hercegovini, odbegli Prebilovčani su počeli oprezno da se vraćaju svojim kućama,
u kojima su nalazili ustaške koloniste. »Kada se nas sedamdesetak vratilo
kućama « – piše Veljko Bulut – »našli smo čitavo selo naseljeno . . . Mi smo naseljenicima
rekli da ih ne možemo gledati u svojim kućama dok smo još živi, te
da idu tamo odakle su i došli, jer ćemo (u protivnom) preduzeti druge mere.«32
Ovde treba reći da uprkos tome što je tih dana potocima tekla srpska krv »po kamenju
hercegovskom«, niko nije preduzimao te »druge mere«.
Na kraju ovog poglavlja navodimo spisak prebilovačkih žrtava, koji nam je
ljubazno ustupio Đuro Ekmečić, uz napomenu da nije potpun i da se verovatno
nikada neće moći napraviti apsolutno potpun spisak, jer su 54 prebilovačka ognjišta
potpuno ugašena, pa za te porodice (pogotovo za sitnu decu) nema ko dati
podatke. Evo tog spiska…", Savo Skoko
na današnji dan, tri godine nazad, blaženopočivši Milorad Ekmečić nam zbori
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:503808-Ekmecic-Srbiji-bi-istorija-mogla-da-se-ponovi
…“Masakrom u Šurmancima nije završena tragedija sela Prebilovaca, koja je
počela 4. avgusta 1941. godine. Tokom celog avgusta Prebilovci su, kako s
razlogom ističe Veljko Bulut, bili »pretvoreni u divlju džunglu u kojoj su ustaše,
kao krvoločne zveri, hvatale i ubijale sve što je srpsko«. Budući da su tačno znale
ko je od Prebilovčana uspeo da pobegne (i to ne samo od odraslih ljudi nego i od
žena, devojaka i dece), gotovo svakodnevno su vršile pretres sela i okoline, zavirujući
i pucajući u svaki žbun, stog sena ili slame, ogradu, baštu, kukuruzom
pokrivenu njivu. Sve Prebilovčane koje su otkrili ubijali su kao divljač za slobodan
lov; služili su se i podlim prevarama. Tako je, 8. avgusta, masa divljih ustaških
hordi, razvijena u neprekidan streljački lanac, pročešljavala ceo prostor od sela
Košćele na istoku, do Kulina na zapadu i od reke Bregave na severa, do
Hutovskog blata na jugu. Krećući se preko Hrvenice, Đela, Crnog brda, Bijele
vlake, Grlića, Ćirića ograde, Velike vlake i Zgona – ustaški rojevi, predvođeni
dobrim poznavaocima tog terena, hvatali su kao divljač uplašene ljude, žene i decu,
grozno iz mučili, a potom ubijali. Na Jamici su uhvatili Milana Bmjašića i
Jova Buluta, oterali ih u prebilovačku Osnovnu školu i tamo ih stavili na najstrašnije
muke, a zatim pogubili. U Pudarevim pitominama je uhvaćen i zaklan Nikola
Ekmečić, dečak od 12 godina, kome je 6. avgusta pošlo za rukom da umakne
ispred ustaškog streljačkog stroja. Na Nokcu je ubijen Ognjen Dragićević, dok je
bežao ispred neprekidnog streljačkog stroja »hvatača«, koji su nicali iz svake
vrtače kao nadošla reka. U Ćirića ogradi uhvaćeni su Branko Bulut, SimoBrnjašić i Mitar Ždrakanović, oterani u prebilovačko groblje i tamo poklani. Na
Kravarici je zverski ubijeno 18 čeljadi iz porodica Save, Jovice, Branka i Šćepana
Medana i jedno iz bratstva Šarić. Kod jezera Škrke ubijeno je šestoro ženske čeljadi
Ždrakanovića i Ćuka. U Grliću je grupa ustaških razbojnika iz susednog sela
Hotnja, koju je predvodio Mijo Jarak, uhvatila deset lica (4 Krunića, 2 Bandura, 3
Ekmečića i jednog Stajčića), oterala ih u podnožje Gostiljca i tamo poubijala.
^18
Dan ranije, tj. 7. avgusta 1941, grupa ustaških zločinaca uhvatila je u
Malom zajmiru devet lica (sedam Suhića i dva Dragovića) i poubijala ih na
grozno svirep način. Devetnaestogodišnju devojku Kovu Suhić su, na primer,
najpre silovali, a onda je usmrtili zarivši joj gvozdene vile u stomak. Sličnu sudbinu
doživela je i Banđur Mara (Simina žena), koja je bila pobegla, sa dvoje dece
(jedno je imalo tri, a drugo šest godina), u susedno selo Loznicu, kod svoga kuma
Damjana Matića, Hrvata po nacionalnosti, čvrsto uverena da će je on zaštititi.
Međutim, umesto toga, kum ju je, 12. avgusta, predao ustaškim koljačima, koji
su je svezali žicom, a potom oterali i nju i decu na Spahića njivu u Grkovom
dolu, tamo je pred očima uplašene dece silovali, pa onda prisilili da gleda klanje
svoje maloletne dece, da bi je tek posle tog psihičkog ubistva izrešetali kuršumima.
19
Istu sudbinu doživela je i Jelisavka Šarić, mlada i lepa devojka, koja je
pokušala da nade zaštitu kod Joze Rodina, kuma njenog oca Milana iz susednog
sela Gnjilišta. Ali, baš kada joj se činilo da je opasnost prošla, došao je Jozin sin
Marko, koji je već bio ogrezao u krvi nedužnih žrtava, i rekao joj »da se smesta
gubi kud zna i ume«. Ne znajući kuda da krene, nesrećna Jelisavka se vratila u
rodno selo, da bi, skrivena u kamenjaru, posmatrala kako se u domove poklanih
Prebilovčana useljavaju ustaški kolonisti, uz obesno podvriskivanje i pesmu:
Srpske su se ugasile svece
više nikad upalit se neće.
Kako nije imala ni vode ni hrane, 7. avgusta je pokušala da se prebaci u
susedno selo Klepca, ali je tom prilikom pala u ruke jedne grupe ustaških razbojnika
iz susednog sela Hotnja, koju je predvodio jedan od najkrvoločnijih ustaških
zločinaca iz sela Domanovića – Mate Andrun »Vuk«. On je odmah, kao besan
pas, nasrnuo na ovu bespomoćnu devojku, savladao je, uz pomoć ostalih, i silovao.
Obeščašćena Jelisavka, onako pocepana i izgrebana, pljunula ga je u lice i
prkosno uzviknula: »Najobičnija si kukavica ako mi sada odmah ne uzmeš život,
kada si mi uzeo čast!« Zločinac se ni trenutka nije dvoumio, zgrabio je pušku i
streljao je; Jelisavkih leš je bačen u bunar na Bregavi.20
Bežeći ispred ustaškog streljačkog stroja, koji je 8. avgusta prečešljavao ceo
prostor sela Prebilovaca, stari Nikola Ždrakanović se uvukao u ševar jezera Škrke
i tu se skrivao do 12. avgusta, kada su ga primetili čobani iz susednog sela Gnjilišta.
Istoga dana je uhvaćen od grupe ustaša iz sela Višića i Gnjilišta, u kojoj su se
nalazili: Ivan Medić, Vidoje Merdžan, Luka Milenković i dr. Oni su ga oterali na
jednu njivu kod jezera Škrke i tu ga tukli motkama sve dok nije izdahnuo. Njegov
sin Ilija, sa ćelom užom porodicom (ženom i dve kćerke) ubijen je još 7. avgusta.
IZDAJA i PRODAJA nijesu sinonimi brate. mnogi su pare dijelili
tako je Miliću vjero tvrda
Kako lijepo zvuči kada za sebe napišemo i kažemo: Ja sam patriota!
Da li nam to zvuči iskreno?
U pamet se braćo i Srbi i Crnogorci i Albanci. Malo više ljubavi, strpljenja
razumevanja, saosećanja…
Da nas djeca po tome zapamte. A ne po zloj krvi koje je bilo ovdje isuviše.
E moj Petre, Srbin je vazda za ljubav i razumijevanje bio, i kad su mu đecu u logore vodili (dječje logore, jedinstvene u istoriji ljudskog zla), i kad su mu organe vadili i prodavali na crnoj berzi, i kad su prve žrtve bili mudžahedinskih plaćenika (umjerenih i malo manje umjerenih)… ali je za ljubav potrebno dvoje. A iz ljubavi onda đeca da se rađaju… ta đeca koja bi nešto mogla da zapamte.
E moj Neko, nije Srbin ni bolji ni gori od ostalih. Znaš ti dobro da je mnogo dobrog i zlog protutnjelo ovim prostorima. I da smo bili i dobri i zli… Samo pričča Hristove ljubavi ostaje, sve ostalo je prevara. Djecu ne treba varati. A pogani smo. Sve naše je dobro, sve tudje ništavno…