Српска класика на ратном картону
1 min read
фото: М. Савовић
Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) недавно je уврстила обележавање 150. годишњице рођења Надежде Петровић (Чачак, 1873 – Ваљево 1915) у свој календар за 2022/23. годину и тако ће име знамените српске сликарке на многа времена боравити међу славнима који су обележили уметност наше васељене.
То је драгоцен траг о животу и стваралаштву родоначелнице нашег колористичког експресионизма и ратне болничарке с почетка минулог столећа која се у класике уврстила ређајући боје у предаху међу ратницима, и углавном на најједноставнијој подлози, картону.
Уметничка галерија у Чачку, која баштини име чувене завичајке означиће 31. маја 60 година рада и приде представити своје издање „Породица Надежде Петровић кроз 19. век”, тек штампано. Изузетна и садржајна повесница из пера је Драгане Божовић и овде је проглашена за најбољу књигу у 2020. међу укупно 320 књижних наслова чачанских штампара и писаца у лањском лету.
– Уз име Надежде Петровић, поред истицања модернизма који својим ликовним стваралаштвом уноси у српску уметност, неминовно се помиње да је она једна од првих жена сликара у Србији, што морамо прихватити. Пре ње звање српске сликарке могла је да понесе једино Полексија Тодоровић, јер су њене претходнице Катарина Ивановић и Мина Караџић рођене и школоване у Аустроугарској и веома кратко боравиле у Србији – каже за „Политику” Драгана Божовић, кустос УГ „Надежда Петровић” у Чачку.
Она у књизи ниже неке знане али и необјављене податке из животописа Милеве и Димитрија Петровића, професора у чачанској гимназији који су се, Надежда им је кћи, 1884. вратили у Београд…
Напредовање српске жене у интелектуалном свету ометала су уврежена патријархална гледишта и мишљење да жени није потребно образовање. Игром случаја, баш у Надеждином родном Чачку, забележена је изјава која одсликава нимало благородне оцене о месту жене у српском друштву на почетку 19. века.
Кад је капетан пруске војске Ото Дубислав Пирх 1829. путовао по Србији, у једној трговачкој кући у Чачку упитао је да ли ће женску децу школовати, а речено му је: „Трговину неће водити никад, а ни знање добијати, зашто ће им онда вештина читања и писања, осим да се разаберу у љубавним писмима и да могу на њих одговарати.”
