
Пише: Горан Комар
Сакрализација споменичког наслијеђа мог народа није обиљежена искључиво градњом и истицањен каменог надглавног крста, већ истовремено, уношењем, уклесавањем, древног ћириличног знака, знака слова и знака броја.
Он је унешен на стећак као дио система писмена који по дубини свакако сеже до доба великих патријарха Фотија и Игњатија и историјског подизања Устава-Писма по свој ширини земаљске „поверхности“ старог Илирика.
Стара Херцеговина и Црна Гора и Хум и Зета је земља дотицаја глагољских знакова и ћириличних знакова пријемчивијих тврдоћи стећка, јер су и сами лапидарни, готово непријамчивих текстури папира, јер су сложени, јер сваки носи идиом и „аз“, „буки“, „вједи“, … „глагољ“, утискујући, у великом труду, биљег светости.
Нисам сигуран да су уопште стварани за брзо писање, иако, нужно, носе биљег и манир брзописа вјештијих канчалијера. Њихов састављач, Грдеша полички, Полихранија (Радача) величанска, Добрашин зубачки, Влађ љубињски, Радоња кључки, говоре о својој кончини мирно, у првом лицу, и у аористу, јер они у ходу темељног народа јесу упокојени јуче, сви они, увијек јуче и када одвајају за градњу монументалних гробника и када осамостаљују велики крст који са присвајањем Христових истина сели у црковни сјен. Све оцрквењенији.
Крст је индивидуализовани биљег и печат вјере. Мали крстолики гробник лагано раскида са монументалношћу, али он не носи више и дубље поруке вјере него то носе крупни стећци. Он, лагано раскида са колективитетом.
Ријечју „…раб Божји“, „…Бог да је прости“, помињањем Свете Тројице, они сублимују темељно познање вјере, крајње оскудно и крајње штедљиво и крајње јасно, у бојазни да се у тегоби живота на кршу, састављеног од губитака више него приноса, не загуби једини горионик којим горе гори васељена и доље тјеше и спасавају дјеца.
Очинска рука, немоћна да отхрани, ипак је урезивала старе знакове и свједочила племенито, баштинско и тиме сакрално, цртајући слово Логос у помену лица, ја вјерујем, не крупних баштиника, него крупних жртвеника роду, све потеклих од Косовчића попут дробњачких – автовачких у 15. и 16. вијеку расељаваних по дубрини Старе Херцеговине у којој су изнова освајали своју старину.
Ја вјерујем да су они, многи, заправо биљежили и цртали косовски мач на дебелим плочама и крупним саркофазима и да су по Херцеговини сијали имена учесника догађаја који је одјекнуо као васељенски. Јер он мој народ јесте довео до руба и виђења пропасти свег познатог Свијета.
Ово је једини Устав старе Херцеговине средњега вијека исписан ликом мача и глијетом како су га исписали стари византијски патријарси уздржавањем новог Рима и азбукама посејаним светом Браћом. Имена народа мог, имена су дописана на крупним гобницима које, довољно је, познаје род, стамен и уздржан на својој земљи.
Изгубити слово, могло је значити и изгубити земљу. И лакше него расељењем. Изгубити слово, могло је значити и разорити род и прислон доњој земљи, узглав поменику Општаку и граничнику и уздржитељу. Све на земаљској поверхности кретало је да се изгуби ћирилично слово, а ипак – није.
И када су минуле расправе и одбране једнога од Браће, и нестале књиге донијете из Грчке, настале су у горама и пољима мога народа скровите куће горње земље које су чувале књигу.
Сада је српски народ у Црној Гори добио прилику да одбрани писмо и језик. Мој народ је у држави Црној Гори доминантан језички, а свакако по темељном културолошком обрасцу који израста из области најјаче концентрације свега споменичког наслијеђа Балкана, које је каткада и сасвим особено. Он је доминантан по још нечему, не мање важном. Култура мог народа је саграђена и гради се на европски признатом универзитету престоног Београда и Новог Сада.
Када се нађем у каквој истраживачкој дилеми – ја питам у Београду?
Свакоме госту, знатижељнику или истраживачу, а све их је више и из сусједних бивших југословенских република, ја показујем сјајне доприносе Радонића, Јачова, Поповића, Јевтића, Радовића… Колики и какав низ! Како је пријатно казивати о епископима јужних епископија, врхунским теолозима, који обилазе беспућа Херцеговине и Црне Горе дотичући сваку освештану планинску главицу, а преводећи српскоме народу, његовим језиком и словом Европи познате темељне приносе најсветијих раних отаца.Мом епископу, таквом епископу, могу прићи било када са својим цјењеним гостом. Са великим задовољством и поносом.
Нема никакаве разлике међу нашим свијетом који живи у Црној Гори или Херцеговини или Босни. Када су Турци начинили прве пореске пописе Старе Црне Горе, тек што су запосјели ове крајеве и ова је земља обухваћена пореским системом и обавезом као и све друге. Вриједни Невесињац др Ахмед Аличић превео је на српски ове пописе. У њима се никако не може уочити кључ и метод за било какву унутрашњу, структурну, етничку диференцијацију. И у погледу цјеловитости народног материјалног наслијеђа – потпуна истовјетност. Од Влашке цркве у Цетињу до Хумца испод Мостара. Боље него било што, свједочи ту истовјетност ћириличко слово.

Када данас кренем ка Београду, помишљам на све томове научних дјела кроз вјекове научног стварања и обавезно се сјетим Милутина Миланковића и Веселина Чајкановића. Само њихова дјела и положај међу народима изазивају највећи могући респект. Па Александра Белића. И Михаила Пупина? Хајде да не поменем великог Личанина.
Немам у себи ни трун националне нетрпељивости, али, забога, како је могуће и помислити да би се државним распарчавањем сна свих старих Срба, у часу кад је досањан у миру великих гробника, могла учинити корист овоме, црногорском дијелу нашег народа?
Ако сам ја рецимо Корјенић по поријеклу, тада моја веза са М(……..)а води до сазнања о далекој али етнографски дохватљивој вези са знаменитим Озром? Али шта значи било какво старинско утемељење све старе Горе којој још тражимо име прије овог записаног, ако изостаје цивилизацијски принос и надградња вјекова учености.
Међу Србима, ма гдје живјели и дјеловали, ко је вођен у Стамбол да тамо у престоном мјесту, на саставу Азије и Европе буде раскомадан или спаљен, ко је вођен у млетачке тамнице да издржи доживотну казну? Вјерујте, само онај ко је, попут патријарха Јована (Кантула) или попа Петра Јагодића Куриџе исказао и зрно државотворне идеје. Чему су тежили сви писмени црногорски епископи? Ја њих стављам за узор. И кроз њих гледам опустошену Гору пун наде у њено подизање. Ако је и дотакла простор са оне стране руба Слова, по неком тегобном замаху, ја вјерујем у енергију Слова. Да ће надјачати.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Vi gospodine Komar znate pojam rijeci elita u to sam potpuno siguran,a mi Srbi nazalost imamo elitne ljude ,ali nemamo elitu kao pjam sloja drustava Crkva pa sve redom do sporta, i sto se podrazumijeva pod tom rijecju ,u tom smislu je bila moja primjedba,vjerujem da vi kada ste se rukovodili imeno Aleksandra Belica ste mislili na Njegov naucni rad,ali dobro Vam je pozanto da je za 23 godine rukovodjenja Akademijom u vremenu od 1937 od Kraljeve pa sve do Srpske bilo nekih stvari koje se nijesu smjele desiti,mozda su morale,ali moglo se to prepustiti nekom drugom,teski je propust za jednu takvu velicnu bio onaj dogadja iz 1948 godine kada je i bravar postao AKADEMIK ,sad koliko je bio stvarno bravar to je drugo pitanje.Mislio sam na ovaj dogadja,a predpostavio sam da Vi mislite ovo sto ste i naveli u to ne sumnjam ,ali nemogah da ne kazem.Duboko postovanje za sve sto radite .srdacan pozdrav Nikola Zec!
Поштовани г. Зец
Пострадасмо због искључивости, поред осталог. Огромни су доприноси, на данашњи дан, муслиманских научника и истраживача балканској, дакле, заједничкој историји. Огромни научни потенцијал показују бројне формалне групе, али и НВО сектор у универзитетским средиштима бивше Југославије. Ја вјерујем да упадљиво предњаче, када се посматра историографска продукција, над Београдом. Када се помиње Белић (о коме ја знам да му то, могуће, није крштено име), гледа се на његов научни допринос. То је довољно за оцјену доприноса националној култури. Дозволите да дам један примјер из Боке. Недавно сам доживио да у разговору са једним православниом свештеником чујем мишљење да старе епископије у Боки, прије оне коју су засновали Французи, није било. А ту епископску катедру, на примјер, признаје др Милош Милошевић, католик, архивист и истраживач из Котора. Ево, још нешто. Биће занимљиво читаоцома Портала. Знате ли ко је први објавио и систематски донио све архивске податке о епископској катедри на Михољској Превлаци? Потпуно коректно и обухватно? Римокатолички свештеник и писац дон Иво Стијепчевић. Упутио бих овом приликом на зборник: Архивска истраживања Боке которске. Ја, наиме, мислим да наша српска културна традиционална заједница води одвећ затворен живот и ако заобилазимо приносе какви су несумњиво на пр. Милошевића и Стјепчевића, правимо дугорочну штету себи. И то је један од путева за стварање неповјерења. Ако се, рецимо, неко на српској страни почне интензивно бавити историјом Превлаке, а у дугогодишњем настојању, заобиђе архивистички допринос Стјепчевића, како ће научна заједница на рецимо хрватској страни гледати на његов рад? Ја хоћу да скренем пажњу на потребу улагања великог труда да би наши радови и трудови могли бити вредновани од било којег научника у Москви, Лондону или Паризу. На крају, само ће у свијету и пасти кривотворине каквима данас затрпавају српску народну и црквену историју.
Када данас кренем ка Београду, помишљам на све томове научних дјела кроз вјекове научног стварања и обавезно се сјетим Милутина Миланковића и Веселина Чајкановића. Само њихова дјела и положај међу народима изазивају највећи могући респект. Па Александра Белића. И Михаила Пупина? Хајде да не поменем великог Личанина.
Uz sva postovanja imena koja navedoste ,mislim da ste Aleksandar Belica stavili pored ljudi gdje mu nije mjesto!
Нисам ја спорио да је народ источне БиХ и западне ЦГ један народ. Али рецимо Јован Ердељановић је написао да поједини из источног дијела ЦГ нису до деветнаестог вијека знали ни један језик осим албанског да говоре.
Два Ђурјана јесу постојала а то за два села названа његовим именом ми је новост. Истраживао нисам али на територији авнојевске ЦГ таквих села нема, Подриње или Гласинац можда.
Поштовани господине Секула
Главна намјера чланка лежи у тражењу истовјетности, то јест препознавању главне линије кретања. Наши стари су се и у српско-српским сусретањима раздвајали по основи тврдих родовских партикуларизама. Вјерујте да сам, крећући се по простору Старе Херцеговине и централне и источне Босне, а и одрастајући међу нашим горштацима, јасно видио бројне разлике. Оне су изразите у обичајном комплексу. Сваки земљишни простор чува неразмрсива етничка клупка. Али народ средишњег Балкана, темељни балкански народ, вјековима се очитовао као српски и тако су га видјели и извањци.
Нисам ни помислио да у оваквом тексту разлажем сва покретања Косовчића. Претпостављам да бисте се изненадили, уколико се не бавите теренским истраживањима у источнохерцеговачком простору, гдје су све оставили јасан траг. Немамо два Ђурјана, нека би били посведочени и искључиво предањем, али имамо два села и двије цркве/црквишта раздвојена стотинама километара обиљежена његовим именом.
Сви ови текстови гледају ка нашој старини и настојању на народном јединству. Уколико погледамо ка највишим промовентима тога политичког хтијења, ја не бих могао да се досјетим неке јасније артикулације од оне коју су износили црногорски владари.
Натегнута је теза да нема разлике међу народом ЦГ, Херцеговине, Босне. Прије свега јер постоје крупне разлике унутар саме ЦГ, између становника њеног западног и источног дијела.
Један дио текста је нејасан али треба рећи да Косовчићи (Омакаловићи) постоје и прије 15-16 вијека. Расељавани су касније прије свега на гласиначку висораван. Мислим да је и владика Григорије Дурић поријеклом Омакаловић.