Пише: Михаило Меденица
Све је за човека и све ће проћи – знам, био сам, видео, плакао, певао…и све је прошло.
Можда бих већ клонуо духом да нисам ту зору 18. марта 2004. дочекао у Великој Хочи?
Да се нисмо читаву вечност пробијали кроз ноћ а нигде ноћи од спаљених српких села…
Писао сам већ о тој ноћи када смо сваком пламену знали име…
Ћутиш и побрајаш у себи села и засеоке, поздравиш огањ а он ти отпоздравља: “Бог ти помогао, Србине, брате!”
Све је горело, звери су дивљале у крвавом пиру, а
Хоча је певала!
Велика Хоча већа него икада.
Дивна, далека, већа на небу неголи на овој шари земаљској…пева!
Стрчали пламенови до ње, до руба села, до оних мирисних винограда, лижу калемове бодљикаве жице око распете Хоче, а Хоча- пева!
Сабрало се Србље у порти цркве, крај оца Миленка.
Засела деца небу у крило, живи се стисли уз васкрсле, налактили се на дуд затрављени манастири, пали звоници, олтари приставили трпезе, гостоприме најлепше анђелице кришом утекле с икона да стану пред намернике…
Само смо поседали на траву и наставили песму где је пренусмо: “Удаде се, Јагодо…”
Певаш, вриштиш, плачеш, певаш, певаш, певаш…ако где песма занемоћа прихватиш је под руку и наставиш.
Никада до тад нисам чуо такву песму!
Није до песме, до Србина је!
Звери ношене огњем кидишу а Србин- пева!
Онолицка Хоча а велика, највећа, најлепша!
Није до села, до Бога и Србина је!
Бог и Србин певају!
Рекох, можда бих и клонуо данас да зоре не зоре тим 18. мартом 2004.
Да не зоре толиким зорама на Косову и Метохији кад је горела земља а Србин се дохватио облака и- пева!
Мало је, премало мирних и ведрих зора бивало за Србина на заветној светињи, али вазда је- певао!
Што ми данас живимо није ни делић дела што Србин живи на Косову и Метохији и- пева!
Вазда, неугасно, неустрашно, непокорно…пева!
Није до песме, до Србина је, светиње!
До Србина је да се данас, више него икада, моли и заклиње у заветну светињу, јер светиња је у јадима највећим певала за нас!
Да нисам био, плакао, смејао се, певао…па и да поклекнем, али како кад није до песме- до Србина је, до светиње, до онога кад знаш да ће све проћи јер вечан си тамо где се векови налакте на дуд, где си проходао а да ни закорачио ниси, где ти прадедови заветују песму за праунучад, где се у икони огледаш, где те вазда има и кад ти себе зафали…
Што сада живиш Србине- Србин вазда живи на Косову и Метохији и- пева!
Није до песме, до Бога и Србина је!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Нема никакве сумње да је великохрватски хегемониста, робовласник , диктатор и НАТО најамник Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију за експериментални полигон НАТО пакта, за распад и крвави грађански рат. У једној ноти из резолуције Информбироа која је објављена под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, између осталог, стоји:
„Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан. Он је извршен по заповести њених господара – аглоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то сада показало…“ (Види: Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна, „НАПРЕД“ – Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, број 12 (28) од 15. Јула 1950).
Од особите је важности закључак др Радослава Стојановића, који је учествовао у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта и 21. априла 1971:
„Цепањем, дезинтреграцијом народа, који су измешани на овом југословенском подручју, фактички ћемо поставити национално питање, хтели ми или не. Из објективне чињенице да нације теже свом јединству ‘ако их ви деѕинтрегишете, имаћете супротни ефект, тј. Тенденцију ка јединству тих нација… Од елемената федерације има низ ствари у овим уставним амандманима, али с обзиром да се амандманом ХХХII фактички битна питања постојања једне државе своде на одлучивање права вета, мој закључак је да Југославија после усвајања ових амандмана више неће моћи постојати као држава. Беће неки облик удруживања држава, што сада не могу сасвим да обрзложим. Али кроз неколико чињеница ћу јасно показати зашто је то тако…
Да видимо сада како се јача равноправност народа и народности овим уставним амандманима. Пре свега, сасвим је јасно да се овим уставним амандманима јача независност република. Ако неко мисли да јачањем независности истовремено јача и равноправност, онда се грдно вара. Јер државе у међународним односима су потпуно независне, суверене, али далеко су од тога да су равноправне, почевши од деловања закона вредности па до политике у међународним односима…
Ми смо у Србији, по овим амандманима, фактички сведени или прализовани у нашим међународним односима. За закњучење једног међународног уговора по овим амандманима потребна је сагласност свих република и покрајина. Ако нема те сагласности, нема закључења међународног уговора. Другови, ако је Републици Србији потребно да закључи један међународни уговор о кредиту, и, рецимо, њена аутономна покрајина Косово гласа против једног таквог уговора, такав уговор се не може да закључи…
Ако Србију поново сведемо на Београдски пашалук, настаће самим објективним деловањем закона који делују у овом тренутку у друштвеном развоју – српски национализам.
Према томе, позивамо још једанпут руководство у Србији да у овом погледу не прави компромис, јер он овде није могућ; био би катастрофалан. Ако хоћемо да избегнемо поново рађање национализма у Србији, онда избегнимо овакве амандмане, који фактички своде Србију на ису разину на којој се налази Југославија, а пошто по амандманима Југославија неће бити држава, значи – да ни Србија неће бити држава („Студент“ од 6. Априла 1971)…“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV, „Наша реч“, стр. 25, 28 и 30, London, England, 1971).
Лапсус!
Треба да стоји: треба бити начисто с тим да је Југославија…
Најлепша хвала!
Душан
БРОЗ ЈЕ ПРИПРЕМИО ЈУГОСЛАВИЈУ ЗА РАСПАД И КРВАВИ ГРАЂАНСКИ РАТ
Имајући у виду да је Јосип Броз тзв. „Тито“ припремио Југославију за распад и крвави грађански рат. У погледу националном поступио је као крвави дуктатор и великохрватски хегемониста служећи се заглупљеним и опсењеним тзв. „српским“ комунистима-интернационалистима, као помоћним „великим кадровима“ за остварење извесних Павелићевих планова и намера за прелаз србофобичних непријатељских хрватско-усташких и ханџарско- потурчењачких антијугословенских елемената у партизанске формације у току Другог светског рата. У погледу организације КПЈ створио је себи тзв. „партиски одбор“ без икакве власти и тако „обезбедио себи већу и што трајнију власт, по могућству до краја живота“, како то рече Коста Чавошки.
Сахрањен је 1980. године у Београду-Јосипграду уз велике почасти извесних западно-европских и америчких тзв. „антикомуниста“ и данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“, где му се клањају извесни „српски“ полтрони и идолатристи на срамоту нашег обесправљеног, обезглављеног, осакаћеног, окупираног и пониженог несрећног српског народа.
У овом контексту цитирали бисмо извесне одломке студентске брошуре која је објављена у току 1971. године под насловом „Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, где измеђ осталог, стоји (Страна 6-8):
„Др Михаило Ђурић у дискусији Удружења универзитетских наставника, секција Правног факултета Београда, 18, 19, и 20 марта.
Треба бити с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу, или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супростављених, националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи…
Али, ако већ не можемо да се отресемо онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни да је српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политичког, његовог државно-правног обједињавања.
Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари стоје у земљи која се налази на последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа у Југославији није никако добар, а не само овај у коме би се нашао у случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у ком погледу
погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом…
Очигледно је да границе садашње СР Србије нису никакве ни националне ни историјске границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење: оне су више административног него политичког карактера…
Ни за једну републику у Југославији, изузев можда Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготову не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово толико колико Хрвата у Ср Хрватској, односно колико има Слевенаца, Македонаца и Муслимана заједно?…
Као што је познато, изван граница Србије српски народ живи још у четири од пет преосталих република. Али, ни у једној од тих република он не може да живи својски. У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних уставом загарантованих права на национални живот…
Та права нису дата са, на изглед умесним и безазленим, образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национално мањина, односно народност у смислу терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућности ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито национално име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним Црногорцима који се осећају Србима…
У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у СР Србији добили аутономну покрајину у којо су се Срби нашли у подређеном положају према њима…
Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина кој је над њим почињен…“
Страна 11-14: „Професор др Стеван Врачар
Немамо срећу да водимо уобичајене, стручне и рутинске разговоре о истинским уставним амандманима, јер смо доведени у ситуацију да овом приликом будемо заокупњени питањима о судбоносној прекретници на којој се југословенска заједница налази, па самим тим и сви њихови делови…
Не треба много политичке мудрости да би се видело да све (ово) води не само слабљењу већ и разбијању југословенске заједнице, а сам тим стављању у питање интегритета и опстанка и целине и њених делова – република, у најбуквалнијем смислу. Отворено заговорништво конфедерализма означава, у ствари, можда први пример у историји једног
очигледно ретроградног кретања са извесношћу да данас-сутра добије уставоправно уобличење, а самим тим припреми касније, можда, најтрагичније облике разрешавања неизбежних конфликата. Зар није јасно да шест посебних ‘националних држава’ на тлу Југославије, ‘повезаних’ првенствено латентним и отвореним супротностима и сукобима, може створити само несносну нову ‘заједницу’, гору од сваке друге?…(„Студент“ од 13. априла 1971)…“
Страна 16: „Коста Чавошки
А како се политички компромиси склапају не само јавно, на отвореној политичкој сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру татворених формалних и неформалних центара друштвене моћи, прави разлози за одређена уставоправна решења исто тако нису познати широј јавности. Било је потребно да се водећи људи из појединих република међусобно оптуже и увреде, па да јавност понешто сазна о тајновитом договарању на Брионима на којем су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа…“
Страна 19-22: „Др Живомир Ђорђевић
У погледу ствари, које се налазе у надлежности савезних органа, ови органи
треба да имају средства и моћ да их ефикасно и остваре, а не да зависе од моћи и средстава република и покрајина. На жалост, у предложеним амандманима централни органи немају никаква средства нити моћи да створе надлежност која им је предодређена…
За мене се питање аутономних покрајина не поставља као ствар везана само за Србију и преко Србије за Југославију. Ако се одржи то стање, онда је јасно сваком ко хоће јасно да гледа, да Србија као република није равноправна са осталим републикама у Југославији, нити је питање аутономних покрајина принципијелно решено…
Неравноправност републике Србије у вези са аутономним покрајинама у односу на друге републике у Југославији не састоји се у томе што Србија има утономније, а оне немају, него у томе што питање постојања аутономних покрајина није принципијелно решено, што не постоји уставноправна могућност дата Савезним уставом да све републике, тј. републике уопште, могу имати аутономне покрајине…
У вези са покрајинама у Србији могло би се и другачије резоновати. Могло би се, на пример, са истих разлога са којих се тврди да Војводина треба да буде аутономна покрајина, да јој не треба признати тај статус. Наиме, у прилог томе да Војводина треба да буде покрајина наводи се тзв. Истоијски разлог, то јест наводи се да је она имала аутономију у време Аустрије и Угарске. Међутим, Војводина се за ту аутономију изборила у оквиру туђе и непријатељске државе. Аутономија је била форма очувања српског
идентитета и форма борбе за уједињење са Србијом. Моментом уједињења са Србијом, Војводина, у којој преовлађује српски живаљ, нема више потребе за аутономијом. Јер није Србија непријатељска држава у чијем се саставу налази Војводина, да би она имала оправдање да се данас бори за аутономију. Дакле. Историјски разлог који се наводи за аутономију Војводине говори управо против њене аутономије. Међутим ја не предлажем укидање аутономности Војводине…
У борби за измену уставних амандмана о статусу републике Србије и аутономних покрајина, треба, по моме мишљењу, делегати, представници и функционери Србије да буду јединствени. То због будућности Србије. Јер не може се предвидети данас како ће се ствари развијати…“ (Види: Покрет студената, професора и књижевника – против једнопартијске диктатуре, ХIV, „Наша реч“, London, England, 1971).
Tako je Mihailo.Srbin će vazda živeti na Kosovu i pevaće.Pevaće da ga svet čuje.Pevaće i pričaće sve šta je Srbin preživeo od varvara i izdajnika.Pesma će se prenositi sa kolena na koleno i naša deca,unuci i deca njihove dece će nastaviti pesmu.Zato su Kosovo i Mtohija duša i srce Srbije.Zato je Srbija velika.Zato se Srbija voli.Pevaj moja Srbijo da te svet i svi koji te vole a i ne vole čuju i da vide kolika je i kakva je duša Srpska.Pevaj i nikada nemoj stati.ENDE.
dome…ko zudi za kosovom nekaa zivi na kosovu…ko zudi za srbijom neka zivi u srbiji…ko zudi za crnom gorom neka zivi u crnoj gori…sve dostojanstveno…uz postovanje drzave u kojoj zivi…uz uvazavanje svih vjera i nacija…uz postovanje svih vazecih zakona i drzavnih simbola…bez vjerske i nacionalne majorizacije…
„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни ’шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!”
„Ко не дође на бој на Косово —
од руке му ништа не родило:
ни у пољу бјелица пшеница,
ни у брду винова лозица!”
Predivno brate Mihailo,kao i uvijek.NE DAMO SVETINJE !