(ВИДЕО) Шест пута рањаван, одбранио коридор, за Републику Српску дао живот у 23. години

Бошко Пешић
Бошко Перић Пеша рођен је 1971. године у селу Ражљево, под обронцима Мајевице, негдје на средини пута између Брчког и Бијељине.
Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примјеран и вриједан ђак. Основну школу је завршио 1986. године познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији код рођака, у Љубљани.
Живео је код једне од својих сестара, у том граду је уписао електротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. године по завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадашњи Титоград.
Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где налази запослење у својој струци.
По избијању ратних сукоба у Хрватској, одлучује да се врати у родно мјесто, што и чини задњим возом “Љубљана-Винковци”. Чим се вратио у свој завичај, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење му је било у пролеће 1992. године у ослобађању Шамца.
У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у Крајини. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама истакао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац, Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима: “Беж’ те, Турци, стиже Пеша!”, загрмео је.
Испред њега је била чистина. Док је тако усправно ишао пуцајући, сасјекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама. То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу 1992. је поново издржао на ногама, и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу.
Bosko, Sine Viteski i Plemeniti….
Ljepotu TVoju i Lica TVojega….
Niko Ne MoZe OskrnaViti….
TVoj Lik Ostaje Da SVijetli….
KroZ Vrijeme i Trajanje….
TVoje i Nase Republike Srpske….
Heroina TE MAJKA Rodila….
SVETIM TE Mlijekom Podojila….
I Rodu Nasem Za Dar Othranila….
SlaVa TI i HVala, Lijepi Srpski Sine….
Sa TVojom Srpskom ZiVis i TI….
Pokoj mu dusi. Laka mu srpska zemlja.
“Uspravio se i s mitraljezom u rukama krenuo prema muslimanskim položajima: “Bež’ te, Turci, stiže Peša!”, zagrmeo je”… Pa ovako ni komunisti nijesu pisali kad je Nikoletina Bursac napadao….
Slava mu.
Вечна Ти слава и хвала, јуначе !
Историчар Веселина Ђуретић то описује на следећи начин: “ Све историјске теме српског двадесетог века фрагменти су историје српског хода по мукама. Наши судари са вишеструко надмоћнијим нападачима завршавали су се великим погибијама, и војске и народа”
Уласком Краљевине Југославије у рат и њеним брзим сломом, чији се узроци могу наћи у заблудама и апсурдностима тога времена, српски народ је остао на миилости и немислости својих највећих непријатеља. Тако се и српски народ Семберије и Мајевице нашао под ударом Хитлерових хорди и његових хрватско-муслиманских кољача. На територији Семберије и Мајевице вршљале су банде Хрвата и муслимана које су вршиле незапамћен погром над српским народом. Поред масовних убистава, становништво ових крајева је било изложено константним депортацијама у логоре смрти: Јасеновац и Стару Градишку. На почетку Другог светског рата Мајевица и Подмајевица су бројали око 49 српских села. На крају рата већина ових села је била спаљена а становништво побијено на најзверскији начин. По зверству се највише истицала СС Ханџар дивизија која је била састављена од домаћих муслимана који су добровољно отишли у СС трупе.
Инстиктивно осећајући да му је биолошки опстанак доведен у питање, српски народ у овим крајевима је схватио да мора да крене у борбу на чивот и смрт против бројних непријатеља. Четништво је представљало једини спас. Народ је прилазио четницима јер су се они први организовали схватајући ситуацију у којој се народ налазио. Највећи број четничких бораца је дошао из редова радника и сељака.
Анализирајући извештаје које је добијао из ових крајева, ђенерал Михаиловић је одмах увидео да је народу преко потребан помоћ. Зато је већ у пролеће 1942. године Врховна четничка команда са Равне Горе шаље своје официре да преузму командовање свих одреда у овим крајевима. На Мајевицу је упућен мајор Доброслав Рачић, у Сребреницу Владу Милутиновића, на Романију Миодрага Момчиловића, а на Озрен Бору Митровића. На Мајевици је тада формиран четнички корпус са четири бригаде који је контролисао велику слободну територију. На челу мајевичких четника биле су три истакнуте личности: војвода Радивоје Керовић, Стево Дамјановић-Лека и Ђуро Биђић.