Док се Србија суочава с новим таласом студентских блокада, јавност остаје подијељена између разумљиве бриге за слободу изражавања и све веће узнемирености због начина на који се та слобода спроводи. Од краја децембра, факултети су под физичком блокадом малих, али упорних група студената. У посљедњим данима, протест се прелио на улице – главне саобраћајнице, мостови, кључне комуникације у градовима блокирани су контејнерима, барикадама, па и тијелима демонстраната. Грађани не могу да прођу, а ко покуша, често буде изложен увредама, па и физичком насиљу.
Свака озбиљна демократија мора повући јасну црту између слободе изражавања и анархије. Управо ту црту дефинишу Устав и закони, који су у Србији потпуно јасни када је ријеч о оваквим ситуацијама.
Право на протест није право на терор
Устав Републике Србије (чл. 54) гарантује право на мирно окупљање. Али тај исти члан каже: „Слобода окупљања може се законом ограничити ако је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбједности државе.“ Закон о јавном окупљању (чл. 8 и 9) јасно прописује да се скуп не може одржати на начин који угрожава безбједност, слободу и имовину других грађана.
Блокирањем мостова, улица, улаза у институције, грађанима се ускраћује слобода кретања – уставно право. Они који не желе да учествују у протесту бивају приморани да постану дио њега. Демократија не значи да мањина тјера већину да ћути, већ да сви имају једнака права – и на изражавање, и на слободан живот.
Многи грађани у блокади позивају се на „моралну обавезу“ и „мирни протест“. Али гдје је граница када тај протест више није мирно изражавање, већ облик насиља? Када студент, било из фрустрације или идеолошког убјеђења, физички нападне полицајца, кад вријеђа, гура, гађа, он није више демонстрант – он је прекршио закон. Закон о јавном реду и миру (чл. 23 и 24) санкционише и вербално и физичко угрожавање службених лица, а напад на полицајца је и кривично дјело по чл. 323 Кривичног законика.
Посебно је алармантан инцидент у којем је мушкарац, испред просторија СНС, пријетио самоспаљивањем, поливши се бензином у аутомобилу. Око њега – група демонстраната. Полиција је реаговала моментално, разбила стакло, извукла човјека, спријечила трагедију. Демонстранти и дио медија покушали су то представити као „репресију“ – што је крајње опасно извртање истине.
Закон о полицији (чл. 78 и 80) налаже да припадници МУП-а морају предузети све мјере ради заштите живота. Шта би било да је човјек заиста упалио шибицу? Да ли би полиција тад била крива што није реаговала? У том тренутку, то није био политички чин – већ покушај самоубиства. Обавеза полиције није да „разумије“ разлоге очаја, него да сачува живот.
На снимку се чује како демонстранти говоре полицајцима да су усташе и да треба да их је срамота, иако се на снимку јасно чује да полиција говори људима да се удаље и да се дјевојци (која вјероватно снима), говори “Помери се, има бензин”.
У јавности се појавила тврдња да полиција „нема шта да тражи“ на факултетима, јер су они „аутономна територија“. Ово је дио шире медијске манипулације којом се покушава представити свака законска интервенција као вид репресије. Но, право стање ствари је другачије – и много прецизније.
Устав Републике Србије у члану 72. став 5 гарантује аутономију универзитета, али та аутономија се односи искључиво на научну, наставну и унутрашњу организациону слободу рада, а не на територијални суверенитет. Универзитет није „држава у држави“, нити има имунитет од закона и реда.
У том смислу, недавна присуства полиције у двориштима и унутрашњости појединих факултета нису никакво кршење закона, већ његова примјена у складу са надлежностима.
Потпуно је легитимно да студенти и други грађани изражавају политичке ставове. Али није легитимно да заузимају и закључавају институције високог образовања, ускраћујући приступ другим студентима, професорима, особљу и службама. Универзитет није приватни посјед – то је јавна институција од државног значаја.
Веома је опасно када се протест претвара у институционалну саботажу. Упркос идеалистичкој реторици која се шири друштвеним мрежама и појединим медијима, није свака блокада морална, није свака побуна правична и није сваки отпор – легитиман.
Јавност мора бити свјесна: држава која дозволи да мали број гласних појединаца блокира основно функционисање јавног живота, здравствених установа, саобраћајница, факултета и институција – није демократска, већ капитулирана.
Слобода није анархично стање. Слобода у демократији постоји захваљујући закону. Тамо гдје нема закона, нестаје и слобода. А уколико неко жели промјене – пут ка томе није кроз физичку силу, хистерију и самопаљивање, већ кроз институције, аргументе, изборе и стрпљив рад.
Анархија није демократија. И наравно, држава има обавезу да заштити и протестанте и грађане који нису дио протеста. У тренутку када неко некоме брани да уђе на факултет, или запосленом да дође на посао, или пацијенту да стигне у болницу — то је прекорачење граница слободе. А то није ствар идеологије, него закона и елементарног поштовања других људи.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ne možete. Se predstavljati kao objektivni medij ako zauzimati jednu stranu bez kritičkog osvrta. Vi sad dobodite kod mene u sumlju sve o čemu izveštavale. Gde je Vimbldon i Djoković koji pumpa. Šta sebi kažete kao opravdanje? Sami sa sobom pred spavanje, posle molitve.
Прво једна опаска и замјерка. Ово уопште нијесу студентски протести јер најмање има правих студената. Ово су протести битанго и фашиста који не дају нормалан живот у Србији. Узмимо за примјер да их има 50 хиљада сваки дан на улицама мостовима на тим барикадама то је 3% становништва у Србији. Мислите ли да три посто има право да терорише 97% . Дебела замјерка држави што допушта да им се лојални грађани излажу бруталном насиљу. Још већа замјерка судијама који пуштају фашисте који бију и шутирају људе и то све снимљено ,само зато што су склонили са улице ограду и контејнер. Приде разбили им ауто. Ако нема држава механизам нека уведе ванредно стање.