Sarajevo, tišina, doveka!
1 min read
Piše: Mihailo Medenica
Davno je prošla klinačka fascinacija tobom, nekad drago Sarajevo.
Nekad, dok su u tebi živeli očevi i majčini prijatelji, divna porodica, gospoda, stara, srajevska, Srbi…
Znaš li koliko su te voleli..?
Toliko da nisu verovali da je smrt došla po njih ni kada je razvalila vrata stana, na eho od Baščaršije.
Odveli su čika Miroslava, njih trojica, svakog je po imenu znao, sinovi komšija, prijatelja…
Bio je kriv, jašta, Srbin, kud ćeš većeg greha, nekad drago Sarajevo..?
Verujem da ni kada su ga zverski ubili, čika Miroslav nije verovao da je smrt došla po njega.
Voleo te je, Sarajevo, grobovima predaka svedočio je o tome…
Kolevkama deca svedočio je o tome…
Kostima je svedočio o tome…
U masovnoj grobnici, jednoj od onoliko…
Prebijan ko zver u podrumu zgrade, stotinu je puta u nju odlazio na šah kod prijatelja…
Jednom od stotinu zatvora i logora.
Tvojih logora, nekad drago Sarajevo, za tvoje Srbe koji nisu verovali da će smrt doći po njih ni kada ih je pozivala urlikom „prijatelja“…
Čekali su ga da se vrati. Teta Bosiljka i deca.
Vratio se, mnogo godina kasnije, ono što je teta Bosa prepoznala od njega…
Pravično mu je suđeno, kažu: Srbin je nevin dok se ne dokaže da je mrtav, dovoljno mrtav, dok se hiljade kostiju ne pomeša u kakvoj jami pa ko šta od porodice pozna…
Nešto su čika Miroslava sahranili u Republici Srpskoj, nešto je ostalo tebi da te doveka mori i progoni, nekad drago Sarajevo…
Grade sevdaha, meraka, ćurpija, minareta, zvonika, stotine zatvora i logora za Srbe, jama, vrtača, masovnih grobnica, kostiju…
Grade Kazana, prokletog bezdana na Trebeviću, do kojeg je i stići živa smrt, ali toliko si prezirao Srbe da ti nije bilo teško voditi ih kilometrima u brdo samo da stanu nad jamom, a onda…
Onda im se pravedno sudilo: nevini su dok se ne dokaže da su mrtvi, dovoljno mrtvi…
Jesi li terao Miljacku u kas, da divlje bije o obale da zagluši krkljane nedoklanih iz jama?
Jesu li ropci neraspolućenih lobanja ravni sevdahu..?
Jesi li kad pitao gde su ti Srbi, nekad drago Sarajevo, klanico koja se nikada više nemaš prava zvati gradom!
Grad je onih koji su te beskrajno voleli, pobio si ih skoro sve do jednoga, krvava kasabo!
Ništa si do masovna grobnica, onih pod zemljom i onih nad njom!
Onih komšija i prijatelja što su gledali i ćutali, čija su deca…
Davno je umro čovek u njima, davno je umrlo sve u tebi, samo je mržnja jarosno živa.
Sabiraš, vidim, neke „junake“ što bi ponovo da „pošteno“ sude Srbima?!
Još su ti Kazani gladni, je li?!
Još je podruma, kamenjara, sevdaha i meraka u tebi?
Krvavi ti se snegovi tope s Igmana, no smeta ti Republika Srpska!
Smeta što je preteklo grla i glava..?
Što se sabralo na svetinji i neće nikuda odatle?!
Što nisu mrtvi Srbi došli po svoje kosti..?
Što ima ko i da zapeva i da zaplače, što je i Liturgija i opela…
Živećeš večno, Srajevo, jer prokleto je osuđeno na večnost a blagosloveno na doveka!
Suštinska je to razlika, Srpska je taj blagoslov, njeni su vekovi slave a tvoje vekovanje u večnom nemiru!
Nemaš ti sevdaha do ropca nedoklanih…
I ne shvataš da Republika Srpska nije četiri kamena međaša no prag svakoga od nas!
Nikla je polenom Kosova i Metohije.
Zaveta Srbinovog da je život vredan onoliko koliko ga imaš za vrednije od života dati!
Ne preti joj, nemoj da ti pada na pamet- Srpska je jutrenje u Studenici, ćivot dečanski, zakletva samodreška, pojanje manasijsko, pričest ravanička, pesma Sredačka i žal Sirinička!
U Srpskoj je kamen Lovćena, ispovest ostroška, mir morački, crnina majke i devojačka sprema, litija večna…
Ne preti joj, nemoj da ti pada na pamet, ne možeš ti zlom nadvisiti ljubav, a svestan nisi, nekadašnji grade, kolika je ljubav u svakome od nas prema Srpskoj!
Bolji od nas su postradali za nju, veruj da ih ni mi, lošiji, nećemo prećutati, nikada!
Nije Srpska nastala u inat no u slavu, a u slavu Srbinovu ne diraj, grobovi će jurišati sa živima…
Živi ti svoj nemir i slavi krvoloke, Sarajevo, pusta poljano, ne preti Srpskoj, ne budi jame, ne sabiraj te „junake“ Kazana, Srpska je nafora, a čime Srbin slavi život večni za to ovozemaljski požalio ne bi…
Bravo Mihajlo, od bivše sarajke, jedno veliko BRAVO! Na momente čak i izuzetno. Hvala dragom Bogu da bar neko u Beogradu shvata šta je tamo radjeno Srbima i šta je to Sarajevo zaista. Etničko čišćenje, genocid, stravična grobnica učinjena nama Srbima od strane tog „grada“! Hvala još jednom na iskrenom i istinitom tekstu.
Republika Srpska nastala je u slavu, na za inat, upravo tako. Rodjena je na veliki i važan Dan, Dan Sv.Stefana. Blagoslovena! ❤️
Ljubav, radost, mir i spokoj, volimo te, Republiko Naša!
Mihailo da si nam živ i zdrav , sve tačno za Sarajevo , a mi kad smo ga napustili ponijeli smo i svoje mrtve , neka malo oni razmisle o tome ! Živjela Republika Srpska !!!
Amin!
Nsjveći logor smrti u Evropi posle drugog svetskog rata je Sarajevo. Stravični zločini su u njemu nad Srbima počinjeni. I još ih čine jer ih posprdno nazivaju incidentima. U knjizi nestalih MKCK se na Dobrinji opisuje beli golf koji svaku veče odvodi Srbe u nepoznato. Građani ubijaju , siluju, muče sugrađane. To licemerje najviše boli. Beograd im daje gas da se ogreju jer kosti ne gore.
Boze budalastine.
TAKAV GRAD , GRAD NASTAO U KRVI SVOJIH ZITELJA , MORA PROPASTI ,SAM O SEBE.
Istinu pišeš poješ i plačeš za svima koji smo voljeli taj grad. Prije me je boljelo otići i na par sati tamo, sve je drugačije, boli zemlja po kojom hodaš jer je krv i kosti su ispod.Naše.Naših očeva djedova kćeri i sinova…Sad retko odem i ne boli više. Umrla je ljubav ka tom gradu. To je gnijezdo nekima drugima sada. Radostan korak pružim kad nogom u Republiku Našu zakoračim.Ona je sad naš saraj, naše novo nebo i novi život. Neka nam je živa i dugovječna, u slavi Boga i svima koji život dadoše za Nju, a nama amanet da je čuvamo.
bravo