Сарајево, тишина, довека!
1 min read
Пише: Михаило Меденица
Давно је прошла клиначка фасцинација тобом, некад драго Сарајево.
Некад, док су у теби живели очеви и мајчини пријатељи, дивна породица, господа, стара, срајевска, Срби…
Знаш ли колико су те волели..?
Толико да нису веровали да је смрт дошла по њих ни када је развалила врата стана, на ехо од Башчаршије.
Одвели су чика Мирослава, њих тројица, сваког је по имену знао, синови комшија, пријатеља…
Био је крив, јашта, Србин, куд ћеш већег греха, некад драго Сарајево..?
Верујем да ни када су га зверски убили, чика Мирослав није веровао да је смрт дошла по њега.
Волео те је, Сарајево, гробовима предака сведочио је о томе…
Колевкама деца сведочио је о томе…
Костима је сведочио о томе…
У масовној гробници, једној од онолико…
Пребијан ко звер у подруму зграде, стотину је пута у њу одлазио на шах код пријатеља…
Једном од стотину затвора и логора.
Твојих логора, некад драго Сарајево, за твоје Србе који нису веровали да ће смрт доћи по њих ни када их је позивала урликом „пријатеља“…
Чекали су га да се врати. Тета Босиљка и деца.
Вратио се, много година касније, оно што је тета Боса препознала од њега…
Правично му је суђено, кажу: Србин је невин док се не докаже да је мртав, довољно мртав, док се хиљаде костију не помеша у каквој јами па ко шта од породице позна…
Нешто су чика Мирослава сахранили у Републици Српској, нешто је остало теби да те довека мори и прогони, некад драго Сарајево…
Граде севдаха, мерака, ћурпија, минарета, звоника, стотине затвора и логора за Србе, јама, вртача, масовних гробница, костију…
Граде Казана, проклетог бездана на Требевићу, до којег је и стићи жива смрт, али толико си презирао Србе да ти није било тешко водити их километрима у брдо само да стану над јамом, а онда…
Онда им се праведно судило: невини су док се не докаже да су мртви, довољно мртви…
Јеси ли терао Миљацку у кас, да дивље бије о обале да заглуши кркљане недокланих из јама?
Јесу ли ропци нерасполућених лобања равни севдаху..?
Јеси ли кад питао где су ти Срби, некад драго Сарајево, кланицо која се никада више немаш права звати градом!
Град је оних који су те бескрајно волели, побио си их скоро све до једнога, крвава касабо!
Ништа си до масовна гробница, оних под земљом и оних над њом!
Оних комшија и пријатеља што су гледали и ћутали, чија су деца…
Давно је умро човек у њима, давно је умрло све у теби, само је мржња јаросно жива.
Сабираш, видим, неке „јунаке“ што би поново да „поштено“ суде Србима?!
Још су ти Казани гладни, је ли?!
Још је подрума, камењара, севдаха и мерака у теби?
Крвави ти се снегови топе с Игмана, но смета ти Република Српска!
Смета што је претекло грла и глава..?
Што се сабрало на светињи и неће никуда одатле?!
Што нису мртви Срби дошли по своје кости..?
Што има ко и да запева и да заплаче, што је и Литургија и опела…
Живећеш вечно, Срајево, јер проклето је осуђено на вечност а благословено на довека!
Суштинска је то разлика, Српска је тај благослов, њени су векови славе а твоје вековање у вечном немиру!
Немаш ти севдаха до ропца недокланих…
И не схваташ да Република Српска није четири камена међаша но праг свакога од нас!
Никла је поленом Косова и Метохије.
Завета Србиновог да је живот вредан онолико колико га имаш за вредније од живота дати!
Не прети јој, немој да ти пада на памет- Српска је јутрење у Студеници, ћивот дечански, заклетва самодрешка, појање манасијско, причест раваничка, песма Средачка и жал Сириничка!
У Српској је камен Ловћена, исповест острошка, мир морачки, црнина мајке и девојачка спрема, литија вечна…
Не прети јој, немој да ти пада на памет, не можеш ти злом надвисити љубав, а свестан ниси, некадашњи граде, колика је љубав у свакоме од нас према Српској!
Бољи од нас су пострадали за њу, веруј да их ни ми, лошији, нећемо прећутати, никада!
Није Српска настала у инат но у славу, а у славу Србинову не дирај, гробови ће јуришати са живима…
Живи ти свој немир и слави крволоке, Сарајево, пуста пољано, не прети Српској, не буди јаме, не сабирај те „јунаке“ Казана, Српска је нафора, а чиме Србин слави живот вечни за то овоземаљски пожалио не би…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Bravo Mihajlo, od bivše sarajke, jedno veliko BRAVO! Na momente čak i izuzetno. Hvala dragom Bogu da bar neko u Beogradu shvata šta je tamo radjeno Srbima i šta je to Sarajevo zaista. Etničko čišćenje, genocid, stravična grobnica učinjena nama Srbima od strane tog „grada“! Hvala još jednom na iskrenom i istinitom tekstu.
Republika Srpska nastala je u slavu, na za inat, upravo tako. Rodjena je na veliki i važan Dan, Dan Sv.Stefana. Blagoslovena! ❤️
Ljubav, radost, mir i spokoj, volimo te, Republiko Naša!
Mihailo da si nam živ i zdrav , sve tačno za Sarajevo , a mi kad smo ga napustili ponijeli smo i svoje mrtve , neka malo oni razmisle o tome ! Živjela Republika Srpska !!!
Амин!
Нсјвећи логор смрти у Европи после другог светског рата је Сарајево. Стравични злочини су у њему над Србима почињени. И још их чине јер их поспрдно називају инцидентима. У књизи несталих МКЦК се на Добрињи описује бели голф који сваку вече одводи Србе у непознато. Грађани убијају , силују, муче суграђане. То лицемерје највише боли. Београд им даје гас да се огреју јер кости не горе.
Boze budalastine.
TAKAV GRAD , GRAD NASTAO U KRVI SVOJIH ZITELJA , MORA PROPASTI ,SAM O SEBE.
Истину пишеш појеш и плачеш за свима који смо вољели тај град. Прије ме је бољело отићи и на пар сати тамо, све је другачије, боли земља по којом ходаш јер је крв и кости су испод.Наше.Наших очева дједова кћери и синова…Сад ретко одем и не боли више. Умрла је љубав ка том граду. То је гнијездо некима другима сада. Радостан корак пружим кад ногом у Републику Нашу закорачим.Она је сад наш сарај, наше ново небо и нови живот. Нека нам је жива и дуговјечна, у слави Бога и свима који живот дадоше за Њу, а нама аманет да је чувамо.
bravo