Јелена у коцкастом

пише: Емило Лабудовић

Имао си тек двије године, тек си уобличавао ријечи, а од телевизије су те интересовали само „цртаћи“, и био си поштеђен оних слика ужаса у врелом августовском дану кад је, међу свим пожарима свијета, најцрње горела Крајина. До тебе није допирао лелек мајки са цесте Петровачке. Слике осакаћене и раскомадане дјеце, не пуно старије од тебе, слике оне брескрајне колоне бескућника отјераних са кућних прагова, призор који би, само да није наш, био плакат свјетске тортуре над дјецом: клонула глава дјечака над воланом трактора након што га је, са све својим на приколици, довезао до слободе.
И не бих те данас, тридесет година касније, подсјећао на тај ужас да, као народ и као људи, не смијемо да заборавимо. Заборавимо ли, поново ћемо стријељати већ стријељане, пљунути на њихове свијетле хумке и за сва времена се уписати међу недостојне. Памћење је, роде мој, оно што нас одваја од звјери и пише у људе, оно што одржава непрекинутом линију трајања, и зато не смије да стане. Али, знам ја да ти све ово знаш ништа мање од мене, и не бих ти писао о овоме да се још једном није поновио и не понавља наш несрећни усуд, наше ничим, или ко зна чиме, заслужено проклетство. Јер, роде мој, ми већих душмана и крволока, а имали смо их и имамо разних, немамо од нас самих. И ево, ни оно најтужније и најнесрећније што нас је задесило, не памтимо на исти начин.
Сјутра, кад силници буду славили своју срамоту, на бини, међу њиховим највишим „чимбеницима“ биће и једна „наша“. Ово „наша“ стављам под наводнике јер се, роде, међу „нашима“ одавно више не зна, а прије ће бити да зна, ко је чији. Неки „наши“ одавно су њихови и нијесу ништа мање „њихови“ од њих самих. Она „наша“ а њихова, отправница послова у амбасади Црне Горе у Загребу,  извјесна Јелена Ражнатовић, биће сјутра у „коцкастом“ у име свих нас, јер амбасада је представништво државе, а држава је, да је среће и да личи на државу, држава свих нас. Она ће, дакле, и у твоје име, посвједочити да је уз џелате , и у твоје и име свих нас, по ко зна који пут опростити њихов злочин и њихов гријех.
Не, да ме разумијеш, није до Јелене, мали је она играч у овој великој игри државног клечања и пузања, до нас је, вјеруј. До нас проклетих и уклетих, свиклих да праштамо и да се миримо са сваким злом које нас снађе. Зар нам није неки дан, усред и нашег Парламента, онај ћелави испрдак из прве клупе ДПС посред носа бацио оптужбу за геноцид у Сребреници? И то баш на дан кад је рањена Велика оплакивала свој, прави а никад признати, геноцид који је, у трен ока, спржио село и погубио пет стотина његових житеља, жена, дјеце и немоћних стараца. Тако да ово „наши“ више не важи, јер они су нас одавно отписали и свим се силама труде да нас испишу из прађедовских књига рођених и из сопствених родослова.
И поменута, значајна само због мјеста са кога наступа, Јелена Ражнатовић, која иначе, и за наше паре, жестоко прати свјетску моду, биће сјутра у „коцкастом“. Биће тамо у име „њих“ који не признају нас и мрзе нас ништа мање од слављеника „Олује“. А олује, оне праве, ратне и свјетске, одавно дувају кроз „врата народа“ на чијем је прагу и наша заједничка кућа. Па кад и ако груне, ми ћемо, као и вазда, једни другима за вратове јер, рекох ти, већих и горих душмана ми и немамо до нас самих. И тако, све док се не истријебимо и не утопимо у безлични клоаку народа без коријена и имена, као Хазари.
Не замјери, написах ти ово само да се подсјетим да сам још жив, јер човјек је истински жив све док га памћење не изда. А ти… како сматраш да је најбоље, мада знам, изданак си ти стабла које је свјесно коријена и чије гране памте. А Јелени „коцкастој“, омима око ње и овима „њиховима“ међу нама, нека Бог опрости, јер ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: