• Колумне

Пројектовање Црногорца и развој загробног живота

1 min read

7 година ‎ ИН4С

Oд стране шефа режима бар двије етничке групе наглавачке избачене из пројекта "прављења новог човјека” Црне Горе.

Пише: Војин Грубач 

Нови предсједник Црне Горе, тачније – оне половине грађана која га је гласала, јер га остали грађани уопште не интересују, као да не постоје, господин Мило Ђукановић, је у периоду до ступања на функцију дао врло прецизне циљеве свога новог мандата.

Међу тим циљевима нема економије, која је, ипак, кључни национални циљ сваке солидне државе и народа. А управљач државом, којем економија и социјалне категорије друштва нису у првом плану, логично тражи излазе у областима паралелних свјетова.

Управо зато, шеф режима је као кључни циљ своје наредне владавине навео “бригу о државном идентитету” грађанина, односно, формирању неког новог човјека, могуће хибридне етничке фигуре којој ће, највјероватније, радни назив бити- “Црногорац”?!

Други циљ је формулисао следећим ријечима: “До истребљења ћу се борити против свих видова криминала и против сваког криминалца у Црној Гори”, што отприлике значи високи степен његове заинтересованости за развој сфере “загробног живота”, односно проширење граница “онога свијета” на просторима ове, све чудније и чудније државе.

“Труст мозгова” Орловог крша, рођен за напојнице.

Неопходност јачања некаквог фантомског државног идентитета, умјесто развоја реалне економије, смањења иностраних дугова и запошљавања незапослених, шеф режима је промовисао на самиту који се сабрао на Орловом кршу на Цетињу 13. априла 2018. године.

На том скупу, под називом “Култура суживота и црногорски државни идентитет” – присуствовао је “цвијет идеолошких перјаника” Црне Горе.

Медији су пренијели да се радило о групи, која је имала следећи персонални састав: Аднан Чиргић, Сехад Чекић, Живко Андријашевић, Сретен Перовић, Јанко Љумовић, Александар Богдановић, Мијо Поповић, Павле Горановић, Иван Вуковић, Абаз Диздаревић, Весна Килибарда, Новак Килибарда, Рајко Тодоровић Тодор, Драган Радуловић, Срђан Вукчевић, Бранко Бањевић, Ранко Перовић, Жарко Мирковић, Богић Ракочевић, Драгутин Паповић, Бане Поповић, Соња Томовић Шундић, Александар Кашћелан, Радмила Војводић и Бранислав Мићуновић.

Изгледа да је то тај списак изабраног “труста мозгова”- који ће својим знањем, а још више незнањем, помоћи шефу режима да обликује “нови државни идентитет”, при чему ће за те “подвиге” моћи рачунати на солидне државне напојнице.

Ипак, пажљиви посматрачи су одмах запазили да на том скупу, гдје се истицала “државна мултикултуралност”- није било представника Срба, којих по задњем, реалном а не лажном Монстатовом – попису становништва у Црној Гори има чак 34 одсто.

Сем њих, на Орловом кршу није било нити једног Албанца, иако у Црној Гори живи око шест одсто Албанаца. И то је знаковито, јер је радни назив тога самита садржао и флоскулу- “култура суживота”?!

О каквој “култури суживота” и “мултикултуралности” државе може бити ријечи са оваквим “анти-мулти-култи” персоналним саставом присутних?! Дакако, никако!

То, отприлике, значи да су од стране шефа режима бар двије етничке групе наглавачке избачене из пројекта “прављења новог човјека” Црне Горе.

Некаквог “хибридног Црногорца”, којег тек треба стандардизовати и ударити му жиг подобности на обије задњице.

Мада, генерално гледано задњица би морала бити једна, али у овом случају их имају двије – опречне по суштини, близанкиње по циљу и стремљењу ка напојници!

Дискриминација бацача крша по Његошу

Осим националне дискриминације, окићене вијенцем мултиетичности, на том самиту се десила и чудна дискриминација осебујних јавних персона који су се у прошлим временима бацали кршима по Његошу.

Рецимо, на Орловом кршу је био присутан др Новак Килибарда, који је гостујући у једној емисији црногорске ИН Телевизије – својевремено окарактерисао Његоша као тешког ‘антиисламисту и антитурчина’, рекавши: “Нема антиисламскијег писца на планети него што је Његош!“

Том ријечима, контроверзни др Новак Килибарда, који је читав живот потрошио као екстремиста, прелазећи из једне опције на опречну, увијек се држећи линије нетолерантости, изродио је идеолошке наследнике своје оргиналне идеје бацања крша на Његоша, као перспективног правца политичког битисања.

У том смислу је политичар Аднан Муховић, као доследни поштовалац Килибардиних трактата о Његошу, својевремено рекао: “Ја сам први, још прије годину дана, рекао да је Његош највећи крвник Бошњака и ислама”, додавши тој констатацији следеће паралеле: “Да вам кажем, Црногорци су мала нација, Бошњака има више у тузланском кантону него Црногораца у читавом свијету.”

Осим Муховића, Килибардин политички тренд борбе против Његоша је, на свој оргинални начин, надоградио и др Шербо Растодер, који је у једном свом интервјуу одлучно изјавио да се “с Његошем не може ићи у Европу”.

Иначе, др Растодер је, као историчар, познат по томе што је кроз свој комплетни научни опус трудбенички радио на конципирању новог националног и државног идентитета Црногораца, народа којем не припада, да су Петровићи, послије његових опсервација – у дијелу искичмљене јавности препознати као нечесови “баласт Црне Горе”.

Резултат битке против Његоша је преминуо са полагањем вијенца

И какав је био резултат тог скупног бацања крша по Његошу?

Он је био следећи – Муховић је због ријечи против Његоша био лиферован са важних функција које је обављао у вароши Петњица, др Шербо Растодер је буквално шутнут од стране режима, јер више нису неопходне његове “научне услуге”, а др Новак Килибарда се елегантно, побједнички излактао у “труст мозгова Орловог крша”, којег је формирао шеф режима.

Ипак, на пакост свим критичарима Његоша: др Килибарде, др Растодера, политичара Муховића, двојице Николаидиса- Јована и Андреја, десило се, ето, да је шеф режима, послије завршеног састанка са новим идеолошким бојовницима на Орловом кршу- “положио вијенац и одао почаст Владици Данилу, утемељивачу династије Петровић Његош.”

Да, управо Владици Данилу, “војеводичу српској земљи”, главном јунаку “Горског вијенца”, иако се по логици ствари такав потез може окарактерисати као политички несврсисходан?!

Поготово не на дуже стазе, иако његови коалициони партнери из Бошњачке странке писнути нису смјели због тог геста, баш као што су се “пепелом посули” и наведени критичари Његоша.

Ипак, да видимо, ради бољег разумијевања, шта је на том скупу рекао шеф режима.

Јачање државног, тачније – “црногорског културног иденитета”!

“Медиа тим Демократске партије социјалиста” је обавио саопштење у којем је објашњено шта је њихов шеф говорио пробраноме публикуму на Орловом кршу.

Како су му медији посветили велику пажњу, ред је да га објавимо у цјелости, а то је овако звучало:

“Брига о државном идентитету биће један од приоритета у његовом предстојећем предсједничком мандату, уз план о оснивању мултидисциплинарног тима људи који ће радити на националној стратегији на ову тему, казао је Мило Ђукановић окупљеним ствараоцима и нагласио да је основни задатак даље учвршћивати и афирмисати црногорски културни идентитет.

“Наш задатак, како га ја видим, је унеколико стари, унеколико нов: да црногорски културни идентитет – не губећи из вида да је мултикултуралност аутентичан културни капитал – даље учвршћујемо, афирмишемо и да му дајемо нове и модерне форме.

То, дакако, морају приоретно обављати црногорске институције и то мора бити стратешки и програмски утемељено конкретним пројектима на којима ћемо окупљати најбоље појединце, најстручније… поспјешивати оно гдје смо стали, радити креативно и здружено тамо гдје већ имамо резултате – синергетски на новим идејама и пројектима“, рекао је Ђукановић.

Идентитет Црне Горе посебно је важно афирмисати у процесу европских интеграција, као интегрални дио европског културног идентитета, казао је он и додао:

“Мораћемо институционално дјеловати иновативно и креативно у функцији јачања идентитета и кохезије унутар црногорског друштва, са посебном одговорношћу према новим генерацијама стваралаца, то је важан и нов задатак и нови простор за иснтитуционалне резултате развој нових идеја, иницијатива и пројеката.

Када то кажем, мислим на утемељење идентитета не само на историјској традицији, већ и у ономе што могу бити његови нови, савремени културни искази – стварање националних и локалних брендова, окупљање на научном пољу, нови модели образовања и едукације уопште, размах културне индустрије, посебно у синергији у области туризма и екологије, на пољу спорта – и најзад, не и посљедње – доказивање на међународној сцени и комуникацијом и умрежавањем са међународним културним адресама.

То су они модели дјеловања за еманципацију Црне Горе изнутра и биће мјера наше модерности и успјешности на глобалном европском тржишту“.

“Предсједнички кандидат ДПС Мило Ђукановић положио је вијенац и одао почаст Владици Данилу, утемељивачу династије Петровић Његош.”

Размах “културне индустрије” и авети Еуросонга

Из овога историјског говора се види да ће, на Орловом кршу “окупљени ствараоци”- имати задатак да грозничаво раде на “индустријализацији Црне Горе”. Дакако, не у домену реалне економије, већ у области “развоја културне индустрије”.

Наведена културна индустријализација економски пропале Црне Горе могла би се, могуће, спровести коришћењем опита из сусједства.

Примјер може бити, рецимо, рок- група “Тешка индустрија”, која је извршила “културну индустријализацију” Босне и Херцеговине када је за пјевача дошао одлични Сеид Мемић Вајта?!

Самим тим, нека нова црногорска рок- група, под назвивом “Комбинат алуминијума”, или “Жељезара Никшић”, могла би реално замијенити пропаст тих предузећа, те извршити “музичку индустријализацију” Црне Горе у складу са жељама шефа режима.

Умјесто тога, до сада је “културна индустријализација” Црне Горе ишла у правцу да су, на примјер, на Еуросонгу Црну Гору представљале особе са таквим необичностима да се народ узрујано пита- а која ће аветиња на следећем такмичењу бити промотер културног и етичког лудила у процесу стварања “новог човјека”?!

Развој мултиетничког капитала Црне Горе

“Мултидисциплинарни тим људи”, собраних на “Кршу орловоме”, ће морати дати форму развоја новог облика капитала, истакнутом у концептуалном говору шефа ражима.

Што је најинтересантније, тај капитал се не налази скривен на тајним рачунима (нек доврага иду и Маркс и Енгелс), већ у “мултикултуралности” јер заправо она, како наводи шеф режима, има “аутентичан културни капитал”!

Послије свега наведеног, нови предсједник Црне Горе је својим говором дао старт да се тај нови “црногорски културни идентитет” угради у екологију и туризам. А ту се, већ, јављају озбиљне дилеме.

Наиме, познато је да се у области досадашњег развоја државног идентитета у привреди, рецимо на нивоу црногорског сточарства- користе значке које се стављају домаћим животињама на уши.

Да ли се те државотоворне значке могу, по истом шаблону, накачити на туризам и туристе, или на уши загађивача природне средине, остаје да ријеши најављени мултидисциплинарни тим људи који ће израдити “националну стратегију” и на ову важну тему.

Контраверзе нових идеја новог предсједника

Ово што се издешавало на Орловом кршу свједочи нам да се шеф режима налази у чудној фази, која је резултовала програмски говор на Орловом кршу.

Дакако, тај говор је очигледно дубоко утемљен у некој паралелној реалности. Тачније, тотално избачен из реалности. Катапултиран од логике. Некохерентан са здравим смислом.

На другој страни, “труст мозгова” не само да је изгубио презентабилност фактом окрњеног састава, већ и жељом да до напојнице дође танцевањем по једва живом трупу народа Црне Горе, који је на издисају.

Та екипа “одабраних чудака” може покушавати остваривати зацртане циљеве шефа режима само уз тешку жртву у виду сопствене научне и људске дискредитације, која ће бити, и то врло брзо, свима очигледна.

Општи циљеви фигуришу у виду магле, нешто као “жвака за сељака”- бачена публикуму који не зна у којем свемиру живи, и зашто му се сва та чуда дешавају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: