Priča o junaku četniku: Nepokolebljivi rudnički vojvoda Veselin Savković

Ovo je hronika života čoveka kome je bilo suđeno da preživi sve rane svog roda, ali i da doživi trijumf istine i pravde za koju se borio.

Rudnički vojvoda, Veselin Savković, iz sela Zagrađe kod Gornjeg Milanovca, našavši se u vihoru velikih zbivanja ostade uspravan i nepokolebljiv.

Bio je izuzetan i čestiti domaćin, muž, otac, deda, pradeda Srbin i Ravnogorac.

Bio je ličnost kojoj je porodica, dom, vera, tradicija, monarhija, otadžbina bili svetinje, a moral i etika smisao života. Imao je sve odlike pravog Srbina i srbskog domaćina.

Rođen je na divnom, zdravom tlu, u selu Zagrađu pod dno Rudnika davne 1917. godine, u vihoru prvog svetskog rata, od čestitih roditelja oca Radivoja i majke Milke, rođene Petrović iz Rudnika.

Osnovnu školu, 4 razreda, završio je u svom rodnom selu Zagrađu. Kao dete siromašnog oca u ono suromašno vreme pokazao se vrlo vredan, bistar i radan.

Odlazi u vojsku 1939 godine. Upućen je u Zagreb, u 30-ti artiljeriski puk „Kraljević Tomislav“. Zakletvu vojničku koju je tada dao nije ju je celog života zaboravio. Znao ju je napamet sve do večnog usnuća. I što je najvažnije nije je izdao, kao što su to mnogi učinili. Verno je služio Bogu, Kralju i Otadžbini. I Bog ga je nagradio bogatom porodicom i bogatim i dugim životom.

Drugi Svetski rat Veselina zatiče u vojsci. Tada je čuo za pukovnika Dragoljuba Mihailovića, za Ravnu Goru i za Dražin pokret. Bez dvoumljena ide Veselin tamo gde se oseća srpski i Svetosavski duh, u Ravnogorce. Proveo je četiri teške ratne godine na terenu Kačerskog i Kolubarskog sreza.

Polovinom juna 1944.god. na skupu 11.000 četnika u selu Brajkovcu izabrano je 485 elitnih vojnika za formiranje Jurišne Rudničke brigade za odlazak na Lim da bi se sprečio prodor partizana u Srbiju. Brigadu su činila dva bataljona sa oko 485 vojnika i oficira. Tom prilikom Veselinu predaju Brigadnu zastavu da je nosi tj. da bude načelu kolone kao brigadni barjaktar – zastavnik.

Krajem decembra 1944. god brigada se našla u jednom selu kod Goražda. Tu su bili opkoljeni sa svih strana od partizana. Četničke snage su ostale bez municije, hrane i bez ičije pomoći. Tu je uništena cela brigada, sem njih devet koji su se, zahvaljujući Bogu i Vuku Kalajitoviću, izvukli i došli kući.

U nemogućnosti da prenese brigadni barjak u Srbiju, sakriva ga na skrovitom mestu, koje nikad nije mogao da prepozna. Put do kuće bio je težak uz stalnu glad i hladnoću. Demobilisan je krajem 1945.god.

Nikad se kralja, zastave i Srbije odrekao nije, a o teškim vremenima srpske istorije pripovedao je gostujući u jednoj emisiji i tom prilikom plakao zbog postupka koji je bio primoran da učini kako bi ostao u životu.

Naime, on je na ratištu morao da zakopa zastavu.

„Najteže mi je, deco, kada sam je zakopao. Tri puta sam polazio da se odvojim. Pođem nekoliko koraka, pa ne mogu. Je li, Bogom je rečeno – glava i zastava zajedno, ja odlazim, a ona ostaje. Zakopao sam je u Goraždu, pod jednom jenom u jednom voćnjaku gde je pusto sve, nema ništa“ ispričao je vojvoda Svaković plačući.

Vojvoda Savković preminuo je 2015. godine u 98. godini života.

Izvor: Espreso.co.rs