Прича о јунаку четнику: Непоколебљиви руднички војвода Веселин Савковић

Ово је хроника живота човека коме је било суђено да преживи све ране свог рода, али и да доживи тријумф истине и правде за коју се борио.

Руднички војвода, Веселин Савковић, из села Заграђе код Горњег Милановца, нашавши се у вихору великих збивања остаде усправан и непоколебљив.

Био је изузетан и честити домаћин, муж, отац, деда, прадеда Србин и Равногорац.

Био је личност којој је породица, дом, вера, традиција, монархија, отаџбина били светиње, а морал и етика смисао живота. Имао је све одлике правог Србина и србског домаћина.

Рођен је на дивном, здравом тлу, у селу Заграђу под дно Рудника давне 1917. године, у вихору првог светског рата, од честитих родитеља оца Радивоја и мајке Милке, рођене Петровић из Рудника.

Основну школу, 4 разреда, завршио је у свом родном селу Заграђу. Као дете сиромашног оца у оно суромашно време показао се врло вредан, бистар и радан.

Одлази у војску 1939 године. Упућен је у Загреб, у 30-ти артиљериски пук „Краљевић Томислав“. Заклетву војничку коју је тада дао није ју је целог живота заборавио. Знао ју је напамет све до вечног уснућа. И што је најважније није је издао, као што су то многи учинили. Верно је служио Богу, Краљу и Отаџбини. И Бог га је наградио богатом породицом и богатим и дугим животом.

Други Светски рат Веселина затиче у војсци. Тада је чуо за пуковника Драгољуба Михаиловића, за Равну Гору и за Дражин покрет. Без двоумљена иде Веселин тамо где се осећа српски и Светосавски дух, у Равногорце. Провео је четири тешке ратне године на терену Качерског и Колубарског среза.

Половином јуна 1944.год. на скупу 11.000 четника у селу Брајковцу изабрано је 485 елитних војника за формирање Јуришне Рудничке бригаде за одлазак на Лим да би се спречио продор партизана у Србију. Бригаду су чинила два батаљона са око 485 војника и официра. Том приликом Веселину предају Бригадну заставу да је носи тј. да буде начелу колоне као бригадни барјактар – заставник.

Крајем децембра 1944. год бригада се нашла у једном селу код Горажда. Ту су били опкољени са свих страна од партизана. Четничке снаге су остале без муниције, хране и без ичије помоћи. Ту је уништена цела бригада, сем њих девет који су се, захваљујући Богу и Вуку Калајитовићу, извукли и дошли кући.

У немогућности да пренесе бригадни барјак у Србију, сакрива га на скровитом месту, које никад није могао да препозна. Пут до куће био је тежак уз сталну глад и хладноћу. Демобилисан је крајем 1945.год.

Никад се краља, заставе и Србије одрекао није, а о тешким временима српске историје приповедао је гостујући у једној емисији и том приликом плакао због поступка који је био приморан да учини како би остао у животу.

Наиме, он је на ратишту морао да закопа заставу.

„Најтеже ми је, децо, када сам је закопао. Три пута сам полазио да се одвојим. Пођем неколико корака, па не могу. Је ли, Богом је речено – глава и застава заједно, ја одлазим, а она остаје. Закопао сам је у Горажду, под једном јеном у једном воћњаку где је пусто све, нема ништа“ испричао је војвода Сваковић плачући.

Војвода Савковић преминуо је 2015. године у 98. години живота.

Извор: Espreso.co.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: