• Колумне
• Поглед

Предсједник у доба Короне

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Мило Ђукановић, фото: Скриншот

Пише: Горан Даниловић

Ни један рат и никада није мијењао начине живљења и умирања колико је то чинио вирус. Сурово је прекидао наизглед тачно зацртане и неминовне политичко-историјске токове. Како је и када сатирао и таманио цијеле народе рекло би се да историја само донекле памти? Донекле, јер су вируси само у Новој Ери разбољели, неповратно помели или избрисали много поузданог историјског памћења.

Предсједник наше Црне Горе каже синоћ: “Окренимо се једни другима. Угледајмо се на свијетле примјере из наше славне историје”. А, гдје је предсједник био до сада? Откуда му право, прије свега морално, да нас позива на свијетле примјере? Па пола Црне Горе је, до јуче, позивало свог предсједника да се окрене, да се погледамо, да нас разумије. У “добру” нас се ни једном није сјетио. У “добру” су, многи од нас, за њега били покрет лудака и издајника. Али, без сумње, окренућемо се и бићемо поново свијетли примјер некој новој генерацији само не због Ђукановићевог позива него упркос њему.

О историји разорних владања које су изазивали лудаци, будалетине, тирани, слиници и охолници знамо превише. О историји разорних болести изазваних вирусима и бактеријама знамо неопходно али и из тога знања могао би се извући наук за сва доба. Нажалост, нећемо то урадити ни овог пута. Нови миленијум је обећавао нови хуманизам, убрзао науку и технологију до усијања али и данас, као и некада, човјек и људи нису најважнији.

Прије једног вијека, у години окончања Великог рата, “Шпањолка” је за непуне двије године убила најмање педесет милиона људи – много више него ужасни рат који се управо окончавао. Колико је људски живот тада био небитан говори најбоље податак да се и данас не зна, ни приближно, тачан број страдалих. Прецизна је свака твдња којом се растегне између педесет и стотину милиона мртвих? Коментар је сувишан.

Предсједник Црне Горе каже синоћ да је: “пандемија коронавируса највећа пошаст на европском тлу у савременој историји, и један од највећих изазова човјечанства”. Предсједник опет не зна – тако се то каже пристојно. Не зна, али увијек жели да нагласи величину среће и несреће у свом времену. Све што проживљавамо под овом влашћу мора имати габарит пресудног како би побједа била несамјерљива са свим бившим и будућим побједана, а евентуални пораз оправдан суочавањем са надземаљским. А, истина је, побиједићемо. И опет не захваљујући Ђукановићевом визионарству него упркос њему.

О “Шпањолки” у зараћеној Европи није било пожељно и профитабилно да се говори јер су паника и беспомоћност могле штетити ратним циљевима. У неутралној Шпанији се једино писало о пошасти па је тако, незаслужено, и добила име.

Умало смо повјеровали у протеклих пар седмица да смо ми у Црној Гори “надљуди” и да нас вирус неће? Будаласте конструкције о нашим генима и нашим генијима окончане су регистровањем првих случајева. Нас неће? Нас, које није никада заобишло ни једно зло, а промашивало добро када су га многи други осјећали и живјели? Нас, које није заобишао ни један рат, па ни туђи, а ако је чудом или намјером и могао, ми њега нисмо.

Свијет се мијења пред нашим очима и то драстично. Сигуран сам да ће се наш предсједник најприје прилагодити, њему то иде од руке.

Приморани смо на све веће “социјално дистанцирање” што је љепше име за међусобно избјегавање. То недостајање другог могло би, можда, да нас замисли, да нас промијени, да нас опитоми и излијечи многе ирационалне мржње. Народ би рекао; било би то божије давање. Било би, могло би, хоће ли?

Ако нас свакодневна измијешаност и упућеност једних на друге није никада могла суштински приближити, можда дистанца може. Живи били па видјели!

Живи били па ћете чути садашњег Предсједника како поново каже да је за све крива наша прошлост, вишак историје и митоманија. Већ сјутра неће нас позивати да се окренемо једни другима него ће нас гурати једне на друге.

Снага државе нам је сада потребна, сада треба да нам врати добрим дјелима оно што смо уредно чинили за њу. Данас треба да буду поносни сви који су испуњавали своје пореске обавезе, они који је никада нису поткрадали, они који су без обзира на неправде били и остали поштен свијет. Много је чега што може да се уради другачије али сада није вријеме да од сваког пропуста надлежних направимо неопростив случај. Памтимо. Ипак, позивамо Владу да повећа зараде здравственим радницима, да једнократном новчаном помоћи помогне најугроженије групе и појединце, да први пут у тридесет година за неко добро искористи партијске инфраструктуре, посебно владајуће, да допремо до сваког стана и најудаљеније куће. Било би дивно, државнички одговорно, у складу са свијетлом традицијом, да се сада сеоском становништву и свакоме ко је у изнудици поклоне они пакети са уљем, брашном , шећером, кафом, сапуном и чиме год, јер у појединим дјеловима Црне Горе новац не значи много. По први пут не бисмо замјерили Влади, а само Влада има све неопходне спискове и тачно зна коме је шта неопходно.

Много је људи који живе “дан за дан”, којима је дневни пазар извор живљења. Лако је и оправдано забранити рад таксистима, кафеџијама, фризерима, кројачким радњама али држава мора да им помогне док поново не буду у прилици да зарађују за живот. Што би рекао Предсједник; дајте да се окренемо једни другима! Ослободимо најугроженије плаћања рачуна за струју на 90 дана – Електропривреда је у нашем, државном власништву.

“Наши преци су самопожртвовањем, слогом и заједништвом, храбро и разумно налазили пут до побједе и у најкритичнијим ситуацијама” – закључио је синоћ предсједник Ђукановић. Запамтићемо му ове ријечи и ставити их на сто након што побиједимо. Брзо ћемо сазнати шта он подразумијева под слогом и заједништвом.

Како би нам сада ваљало оних десет милиона у буџету које смо дали у афери “Лименка”. Оне десетине милиона усуте у рупу без дна која се зове Монтенегро ерлајнз, онај ненаплативи порез од пар стотина милиона.

Како би нам сада било драгоцјено да нам се Предсједик раније окренуо и да је раније био склон самопожртвовању, разумним и храбрим одлукама које би уважавале овај наш намучени свијет.

Живи били па видјели!

Ако се не види данас, видјеће се сјутра.

На муци се познају јунаци, а јунака је било и биће упркос предсједницима и господарима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: