Поражавајуће: Осмаци на завршном испиту из српског добили – јединицу
1 min read
фото: М. С. М
Насловна страна „Политике” за 17. децембар 2020. једноставно је поражавајућа. „Матуранти без основног знања српског језика”, водећи је чланак у којем је представљена анализа резултата завршног испита основаца школске 2019/20. године.
Та анализа показала је да су задатке који проверавају основно знање из српског језика и књижевности исправно решили 60 одсто дечака и 72 одсто девојчица. Просечни успех генерације на тесту је 11,18 од 20 могућих бодова. Уколико се прихвати уобичајени критеријум да је за најнижу прелазну оцену потребно знати 60 одсто градива – осмаци генерације 2019/20. добили су оцену недовољан (1) из српског језика и књижевности. Како је то могуће, када су безмало половина те генерације одлични (45,1 одсто), трећина врло добри (35,3 одсто), а петина добри (18,9 одсто) ученици? Како је могуће да је од толико одличних и врло добрих ученика свега 288 њих у целој Србији тачно одговорило на свих двадесет питања из српског језика и књижевности?
Нажалост, ништа од овога није изненађујуће за онога ко познаје стање у српском школству, а нарочито када је реч о настави српског језика и књижевности.
Катедра за српски језик и Катедра за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду (основане 1844. и 1851. године) и Друштво за српски језик и књижевност Србије (основано 1910) одавно својим активностима и бројним дописима на различите адресе упозоравају на проблеме када је реч о настави српског језика и књижевности, али то нажалост има мало одјека у јавности, а у Министарству просвете нимало. Слично је било и са интеркатедарском србистичком конференцијом одржаном летос у Тршићу, на којој је донета „Декларација о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи”. Она је објављена у темату „Књижевних новина” (бр. 1297–99, јун-јул-август 2020), заједно са прилозима врсних србиста, професора Универзитета у Београду Весне Ломпар, Рајне Драгићевић, Александра Милановића, Александра Јовановића, Зоране Опачић, као и Радивоја Стојковића, председника Националног просветног савета који је декларацију подржао.
Позивајући и ширу јавност да се на интернет страници Друштва за српски језик и књижевност Србије упозна са потпуним текстом декларације, овом приликом желимо да поновимо само оно најважније: да матерњи језик има пресудан утицај на изграђивање језичке и књижевне културе, као и односа према култури уопште, али и способности усвајања знања из свих осталих предмета (јер се она у највећој мери посредују језиком). Са пет часова у нижим разредима основне школе и четири часа у вишим, настава српског језика и књижевности у Србији је далеко слабије заступљена од наставе матерњих језика и књижевности у, рецимо, Француској (осам до 10), Турској (осам до 10), Русији (девет), Словачкој (девет), Аустрији и Португалији (осам) – земљама које припадају различитим културним традицијама, али подједнако предано негују наставу матерњег језика и књижевности. Верујемо да би се и у нашем школском систему стање побољшало са седам часова недељно у нижим разредима основне школе, шест часова у вишим, пет часова у гимназијама, и четири часа у средњим школама – то би наставницима дало довољно времена да са ђацима темељно обраде наставне садржаје чији богатство и разноврсност нису у складу са малим бројем часова.
Осим очигледне потребе за повећањем броја часова, у прилозима поменутог темата „Књижевних новина” (који се цео може прочитати на интернет страници Друштва за српски језик и књижевност Србије) изложени су и други предлози за побољшање наставе српског језика и књижевности: од давања натпредметног статуса учењу матерњег језика и књижевности (као што је случај у Русији), до измењене политике писања и рецензирања уџбеника. Овом последњом темом „Политика” се у последње време интензивно бави, посебно постављајући питање о статусу уџбеника за националне предмете – резултати прошлогодишњег завршног испита показују да то заиста јесте изузетно важна тема и одлично је што је покренута на страницама наших најстаријих и најугледнијих новина.
Наравно, не треба затварати очи ни пред чињеницом да су многи наставници демотивисани за рад положајем који имају у школи и превеликом бирократизацијом њиховог посла. Такође, забрана запошљавања онемогућила је природну смену генерација у школама, односно преношење знања и вештина старијих наставника на оне који су тек изашли са факултета – надамо се да ће укидањем те забране од почетка 2021. године ствари по том питању постати боље.
Nasa deca uporno, vec nekoliko generacija, mole natavnike i profesore, zajadno sa svojim roditeljima ,koji pokazuju veliko postofanje prema nastavnom kadru da ispune zelju nase dece koji su voljni da svoje skolovanje zavrse sa najvisom mogucom ocenom. Ne vredi ! Nastavni kadar ni da cuje. Oni su krivci za sve. Jeli tako Milivoje. Deci treba dati minimum trojke a nastavnom kadru skresati plate, one pred penziju poslati na prinudni rad u rudnik (ako ima koji da je jos uvek otvoren).
Одговорност би се могла поделити на равне части , свако сноси свој део кривице. Предавачи свој, родитељи свој, министарство тек посебно свој део. Нисам наставник србског језика али радим у просвети, па сам упућен у проблем, а није само проблем са србским језиком, већ и са осталим предметима. Наставници сносе део кривице због потпуног одсуства стваралаштва у настави (исправније рећи предавању знања), и то је хроничан проблем, роботизовано предавање које не носи никакав дух и енергију не може оставити трага код деце. Родитељи тек посебно прича, част изузецима, али већина безусловно подржава своје дете и кад греши и када је у праву, родитељи уопште имају јако ниско мишљење о наставницима и то хтели или не преносе на децу.Министарство је са разним програмима , правилницима, обавезама , инспекцијама,који су финансирани и преписани из иностранства, толико спутала предаваче, да су јадни у страху шта год да ураде погрешиће, а кад већ греше онда да се слепо држе сваког написаног упутства којег се ко зна ко сетио и прописао… зато нам деца имају такво знање а тако добре оцене.
Деца из школе излазе полуписмена. Не умеју правилно написати простопроширену реченицу. Знакови интерпункције су “луксуз”.
Наставници незаинтересовани, родитељи бахати према наставницима, детету се не сме да лоша оцена. Наставници дигли руке, јер зашто би трпели притиске.
Једноставно, припрема деце да мотају каблове по фабрикама, за шта је потребан IQ једнак броју ципела. Зомбирање становништва !
Nijes osmaci dobili jedinicu nego profesori.To mnogo govori o nasem skolskom sistemu